Kako su ruski novinari dobili upozorenje: „Ljudi, očekujte da se bezbednosne službe infiltriraju među vama“

Nekoliko meseci pre početka pune invazije na Ukrajinu, krajem oktobra 2021., oko 100 nezavisnih ruskih novinara okupilo se u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, Sarajevu.

Većina nas je već bila u egzilu, ostali su se pripremali da odu – deo onoga što će postati najveći egzodus antikremaljskih novinara i aktivista iz Rusije u 21. veku. Sve nade za nezavisno novinarstvo nestajale su dok je Putinov sve autoritarniji režim pojačavao represiju nad nezavisnim medijima i nevladinim organizacijama. Tek kasnije smo shvatili da je sve to deo šire strategije Kremlja da se kod kuće stvori pogodno tlo za invaziju na Ukrajinu.

Sastali smo se u hotelu u centru Sarajeva, na samo nekoliko koraka od mesta gde je 1914. godine ubijen Franc Ferdinand, kako bismo razgovarali o problemima vezanim za preseljenje redakcija iz Rusije u Evropu, rešavali pravna pitanja i tražili nove načine izveštavanja o Rusiji iz inostranstva.

Među nama su bili i novinari iz Belorusije, koji su godinu dana ranije pobegli iz svoje zemlje nakon što protesti protiv Lukašenka nisu uspeli. Pozvani su da podele šta bi sledeće mogli da očekuju od Kremlja.

Jedan od njih je hladnokrvno rekao: „Ljudi, sledeće što možete očekivati jeste da se vaše bezbednosne službe infiltriraju među vama“. Bila je to poštena opomena.

U protekle tri i po godine od 2022, ruska politička emigracija postala je tužna priča o skandalima i međusobnim optužbama.

Dve najveće sile u egzilu – organizacija Alekseja Navaljnog i politička i medijska mreža bivšeg oligarha, a potom političkog zatvorenika Mihaila Hodorkovskog – ušle su veoma javne sukobe, uključujući optužbe za umešanost u fizičke napade i kontakte sa FSB-om.

U međuvremenu, škola novinarstva koju vodi ćerka Borisa Nemcova, istaknutog opozicionara ubijenog 2015. godine, našla se na udaru nakon što je otkriveno da je tamo predavao agent GRU-a Pablo Gonzales.

Ovi skandali odigravali su se na mračnoj pozadini misterioznih pokušaja trovanja – uključujući jedan usmeren na direktorku Fondacije Slobodna Rusija, Nataliu Arno – koji su skoro doveli do fatalnih posledica.

Slučajevi ruske špijunaže

Priča o Rogovu je klasičan primer sofisticirane ruske špijunaže među političkim emigrantima. Igor Rogov, bivši aktivista iz Navaljnijeve organizacije u Saransku i kasnije koordinator Open Russia (projekat Mihaila Hodorkovskog) u Mordoviji, emigrirao je u Poljsku nakon početka invazije punog obima u Ukrajini. Tamo je dobio politički azil i studirao na Univerzitetu u Katovicama.

Međutim, kako izveštava poljski list Wirtualna Polska, Rogov je priznao da je zapravo radio za FSB i da je regrutovan dok je još bio u Rusiji. Njegov zadatak je bio da se uključi u redove ruske opozicije, uspostavlja kontakte i na kraju izveštava sve FSB-u.

U izjavi je rekao: „Trebalo je da radim ono što volim – pridružim se ruskoj opoziciji, upoznam nove ljude, i na kraju izveštavam FSB. Osećao sam da činim više dobra nego zla“.

Ovaj slučaj osvetljava kako ruske obaveštajne službe ciljaju i regrutuju političke emigrante, koristeći njihovu aktivnost u opoziciji kako bi stvorili duboko infiltrirane mreže špijuna u inostranstvu.

Priča o Igoru Rogovu dodatno osvetljava koliko sofisticirano rusko obaveštajno delovanje može da funkcioniše u emigrantskoj zajednici.

Iako je Rogov bio relativno niskorangirani aktivista, pod pritiskom da će njegov otac biti prisilno mobilisan i poslat na front, pristao je ne samo da prikuplja informacije, već i da učestvuje u delima vezanim za sabotažu.

Poljske vlasti su ga povezale s pokušajem transporta paketa koji je sadržavao komponente za bombu 2024. godine, a u njegovom telefonu su pronađene i fotografije gasovoda u Sosnovcu.

Rogov je uspeo da se infiltrira u dve od najistaknutijih anti-Kremlj organizacija u emigraciji, što pokazuje koliko lako i brzo FSB može da iskoristi čak i manje značajne pojedince za špijunažu i sabotažu u inostranstvu.

Njegov slučaj je upozorenje da ruske obaveštajne operacije predstavljaju ozbiljan bezbednosni izazov za Evropu i duboko komplikuju situaciju u ruskoj zajednici u egzilu.

Značaj ljudi poput Rogova je upravo u tome što ruska opozicija još uvek ne razume do kraja ovu pretnju. Zajednica u egzilu više ne trpi samo uznemiravanje od strane FSB-a, sada je ona direktno meta agencije, koja je koristi kao kanal za operacije, uključujući infiltraciju agenata i obaveštajne aktivnosti širom Evrope.

Iako je Rogov bio niskoprofilni aktivista, prikupljao je informacije ne samo o ruskim aktivistima, već i o osoblju poljskog Ministarstva spoljnih poslova i lokalnim nevladinim organizacijama, čineći i njih potencijalnim meta.

Rusija time „pobeđuje na dva fronta“. Ako njeni agenti uspeju da deluju, dobija vredne obaveštajne podatke i uništava evropske ciljeve.

S druge strane, ako su uhvaćeni, zajednica u egzilu i neki političari u Zapadnoj Evropi počinju da smatraju prisustvo ruskih emigranata potencijalnom pretnjom.

Zbog toga zapadne obaveštajne službe sve više posmatraju rusku političku emigraciju upravo kroz tu prizmu – kao moguće bezbednosno pitanje.