„To se dogodilo 1990-tih i moglo bi da se ponovi nakon Putina“: Zašto je Rusija tako otporna?

Sistem Vladimira Putina često se opisuje kao hijerarhija moći, tzv. „vertikala moći“, sa direktnom centralizovanom kontrolom koja ide od Kremlja nadole. Međutim, stvarno funkcionisanje sistema je složenije.

Iako održava političku kontrolu, Kremlj prenosi značajnu vlast nižim nivoima vlasti. Ovo delegiranje je važan izvor fleksibilnosti Rusije u vreme rata protiv Ukrajine, pišu u analizi za Centar za evropske analize Irina Busjgina, istraživač na Dejvis Centru za ruske i evroazijske studije na Harvard Univerzitetu i Mihail Filipov, profesor komparativne politike na Odeljenju za političke nauke na Državnom univerzitetu Njujorka.

Za mnoge stručnjake i praktičare, izuzetna otpornost Rusije tokom rata u Ukrajini bila je veliko iznenađenje.

Neprekidni talas od skoro 24.000 ekonomskih sankcija trebalo je da paralizuje rusku ekonomiju i učini je državom sa najviše sankcija na svetu. Umesto toga, ruske firme su se brzo prilagodile: trgovina sa Kinom, Indijom i zemljama tzv. Globalnog Juga zamenila je zatvorene zapadne kanale, a prirodni resursi su obezbedili temelje za ove nove partnerstva.

Ipak, fleksibilnost tržišne ekonomije objašnjava samo deo iznenadne otpornosti Rusije.

Uzmimo u obzir ogromnu teritoriju zemlje. Za mnoge Ruse, njihov status najveće zemlje na svetu po površini, skoro 6,6 miliona kvadratnih milja, potvrđuje njen status velike sile.

Međutim, ogromna teritorija znači i razlike između regiona, kao i multietničnost i multikonfesionalnost nasleđenu iz imperijalne prošlosti Rusije.

Takav ogroman i raznolik prostor delovao bi veoma teško za kontrolu, posebno jer je rat morao da pogorša podele i raskole. Ipak, činjenica je da je Kremlj uspeo da održi lojalnost svih ruskih regiona bez izuzetka.

To je od kritičnog značaja, jer bez njihove podrške, uključujući snabdevanje oružjem i ljudstvom, bilo bi nemoguće nastaviti rat. Odluke se donose u Moskvi, ali regioni obavljaju borbu.

Tokom rata nije bilo nijednog slučaja neodgovornosti ili nelojalnosti regionalnih guvernera – svi su entuzijastično podržavali Putina, rat protiv Ukrajine, čitavu „patriotsku agendu“, pa čak i preuzimanje dodatnih oblasti odgovornosti na svoja pleća. Regionalni guverneri su ključni za legitimitet režima.

Pa kako Kremlj osigurava njihovu lojalnost?

Intuitivan odgovor bi mogao biti potpuna kontrola, uključujući povratak sovjetskim metodama. Zaista, Putinova vertikala moći odražava sovjetske prakse, ali sa ključnim razlikama u primeni.

Te razlike proizilaze iz različite prirode dva sistema: Sovjetski Savez je bio režim zasnovan na partiji, dok Rusija pod Putinom funkcioniše kroz ličnu autoritet jednog čoveka. Gde su Sovjeti primenjivali sveobuhvatnu ideološku kontrolu kroz strukture Komunističke partije, Putin koristi selektivniji mehanizam upravljanja elitama.

Pored toga, za razliku od sovjetske komandne ekonomije, koja je zahtevala centralnu kontrolu nad većinom ekonomske aktivnosti, Putinov model funkcioniše unutar tržišnog okvira, dopuštajući značajnu ekonomsku autonomiju dok se politička centralizacija održava.

Ovo razdvajanje političke i ekonomske kontrole predstavlja fundamentalni raskid sa sovjetskom praksom, gde su politička i ekonomska moć bile nerazdvojne.

Putinov centralno – regionalni model postigao je ravnotežu kroz neobičan dogovor: potpuna politička centralizacija uparena sa relativnom ekonomskom slobodom. Predsednička administracija ne pokušava da kontroliše svaki guvernerov postupak, što je nemoguće, ali i nepotrebno.

Umesto toga, ona zahteva konkretne rezultate: podatke o izlaznosti birača, glasove za Putina i Jedinstvenu Rusiju, i podršku kandidatima koje podržava Kremlj.

Guverneri moraju regrutovati ugovorene vojnike, ispuniti obaveze prema vojnim porodicama i povremeno držati govore o veličini Rusije i propadanju Zapada.

Van ovih zahteva, guverneri funkcionišu sa značajnom autonomijom, nadgledani samo zbog odstupanja od standarda Kremlja.

Savezna vlada je uspostavila sveobuhvatan i sve širi skup kriterijuma za procenu efikasnosti guvernera, pri čemu „nivo poverenja u vlasti“ služi kao primarni pokazatelj. Ovaj ključni indikator obuhvata i smanjenje regionalnih protesta i povećanje patriotizma među mladima.

Dok predsednička administracija prati ove pokazatelje, savezna vlada nadgleda sve ostale metrike.

Ovi dodatni kriterijumi su sekundarni, i delimično ispunjavanje retko dovodi do značajnih posledica za aktuelne guvernere.

Međutim, guverneri, kao i federalni zvaničnici i gradonačelnici, rade pod stalnom pretnjom smene i krivičnog gonjenja (glavni razlog je navodna korupcija).

U avgustu je objavljeno da se 99 visokih zvaničnika na federalnom i lokalnom nivou suočilo sa krivičnim postupcima, pri čemu su takvi procesi postali znatno češći otkako je počeo otvoreni rat. Ove crvene linije su dobro prepoznate i prihvaćene od strane regionalnih guvernera.

Ključno je da ovaj model čini delegiranje dodatnih ovlašćenja politikom bez rizika sa stanovišta Kremlja.

Pošto guverneri ne predstavljaju političku pretnju, davanje operativnih ovlašćenja poboljšava regionalno upravljanje, a da se ne ugrozi centralna politička kontrola. Regionalni guverneri žive u „kavezu“ – ali je on prostran i ne ograničava njihove administrativne funkcije.

Uz relativno niske troškove, Moskva obezbeđuje lojalne i efikasne guvernere za vreme rata, istovremeno nadgledajući njihovo ponašanje pretnjom zatvora i sramote. Model ostvaruje usklađenost bez velike potrošnje resursa jer ne teži uniformnosti na svim nivoima društva, već samo tamo gde je to najvažnije.

Pod kojim uslovima bi ovaj model mogao da oslabi? Neki smatraju da nezadovoljstvo „odozdo“ (iz regiona) i lokalna želja da se preispita odnos sa centrom mogu ugroziti sistem.

Međutim, autori ne vide nikakve dokaze za to. Regionalni guverneri, kao i Moskva, zainteresovani su za očuvanje postojećeg modela. Model bi mogao biti ugrožen  i na kraju kolabirati samo ako bi Moskva doživela značajno i dugotrajno slabljenje, što bi navelo regione da prestanu da se oslanjaju na centar i pređu na strategiju preživljavanja koristeći sopstvene resurse.

To se dogodilo 1990-ih i moglo bi da se ponovi nakon Putina.