Među Rusima iz Letonije: Reportaža Kristijana Ekera za Danas iz Rige

Grad se prilagodio potrebama turističke industrije, tako da su ulazni holovi istorijskih zgrada, gde su se nekada nalazile štale za konje i zanatske radionice, sada dom luksuznih dizajnerskih prodavnica odeće i popularnih lokala koji nude hranu i alkoholna pića.

Uveče se centar Rige pretvara u ogroman zabavni park. U kafićima, pored konobara i mušterija koje su već u 21 čas pijane, sede i prostitutke, kojima vlast ne zabranjuje rad sve dok se seksualni čin odvija u privatnim stanovima.

To su obične devojke, često studentkinje sa sela, koje na taj način zarađuju za život. Zaintrigiran, ulazim u noćni klub i čekam da mi jedna od tih devojaka priđe, što se i dešava nakon nekoliko minuta. Visoka, mršava plavuša pita može li sesti pored mene i počinjemo ćaskati.

Kažem joj da sam Italijan i da živim u Srbiji. „Život u Rigi je veoma skup. Ovaj posao je dobro plaćen, a čak se ne plaća ni porez.“ Kaže mi da se zove Beata, da ima 23 godine i da radi kao prostitutka samo vikendom. „Riga je poznata po svojim lepim devojkama i prostitutkama“, kaže smejući se, „Samo što i dalje mnogi zapadnjaci misle da mogu pronaći jeftin seks, kao nakon pada Berlinskog zida. Sada su cene visoke, a posebno se vi, Italijani, razočarate i birate ružne žene samo da biste platili manje.“

Pitam je koliko košta noć s njom, a koliko s takozvanom ružnom devojkom. Na ovo pitanje, njen izraz lica se odjednom menja od nasmejanog i senzualnog do ozbiljnog i zabrinutog: „Zašto uporno postavljaš pitanja? Jesi li došao ovde da se zabaviš ili da me ispituješ? Jesi li ti policajac?“, pita. „Novinar“, odgovaram. „Još gore, doviđenja, ili bolje rečeno, nestani pre nego što pozovem obezbeđenje.“

Ostavljam novac za piće na stolu, krećem prema izlazu i čujem Beatu kako glasno govori koleginici na ruskom kako bih i ja razumeo: „Italijan, živi u Srbiji i novinar je. Špijun, možda radi za Ruse!“

Napolju me plima turista preplavlja i sprečava me da se probijem do tramvajske stanice. Pakistanci i Indijci na biciklima, međutim, uspevaju s lakoćom da se probiju kroz gužvu; na leđima nose torbe s natpisom „Glovo“.

Umoran i bezvoljan, probijam se kroz uski sokak nazad u kvart Imanta na periferiji grada. Neupadljivo naseljeno područje, izgrađeno u sovjetsko doba, ali i dalje autentično, daleko od ekscesa neoliberalnog i globalnog turizma.

Imanta – među Rusima iz Letonije

Tatjana živi u stanu u jednoj zgradi u Imanti, poslednjoj, na kraju grada. Ispred devetospratnice nalaze se samo cesta, tramvajska stanica i obilaznica koja vodi do aerodroma, omeđena prostranom borovom šumom koja se proteže sve do plaža Baltičkog mora, na desetak kilometara odavde.

Tatjana i njen suprug žive u Rigi od 1980-ih kada su se u Letoniju preselili iz Tomska u Sibiru. Tatjanin suprug Mihail bio je vozač kamiona i radio je za šećeranu u Rigi, koja je zatvorena nakon raspada SSSR-a i privatizacija do kojih je došlo 1990-ih.

Mihail je prošao svojim kamionom kroz sve zemlje sovjetskog bloka. Sada živi od penzije od oko 300 evra mesečno. Tatjana i dalje radi kao pomoćna kuvarica u kuhinji u restoranu u centru grada.

„Ne znam da li smo postupili dobro što smo ostali“, kaže Tatjana. „Od 1990-ih, letonska vlast nije pokazala nikakvo saosećanje prema nama Rusima. Od početka rata u Ukrajini situacija je postala zaista teška; ruski više nije službeni jezik godinama. Pa ipak, sve što vidiš, počevši od naselja u kojem se nalazimo, izgrađeno je tokom sovjetskog perioda!“.

Tatjana je duboko razočarana neoliberalnom politikom koja je usledila nakon raspada SSSR-a: „Oni koji su došli na vlast su rasprodali sve što je bilo državno, počevši od fabrike šećera u kojoj je radio moj muž. Čak je i jedan od tri paviljona glavne pijace predat u ruke privatnika; prodaju se suveniri turistima “

Letonska vlada je 2012. godine održala referendum o ukidanju ruskog kao službenog jezika – gotovo 75 odsto stanovništva glasalo je za. Međutim, tek od 2019. godine ruski jezik se postepeno eliminiše iz institucija.

Nakon invazije Kremlja na Ukrajinu, proces zabrane upotrebe Tolstojevog jezika je završen i u Letoniji više nema škola na ruskom jeziku, uprkos činjenici da su 38 odsto stanovnika Rige Rusi (u ostatku Letonije 25 odsto stanovništva su Rusi).

Od 2022. godine, stvorila se podela među Letoncima i Rusima koja podseća na aparthejd, pri čemu dve etničke grupe žive potpuno odvojenim životima.

„Mi starije generacije nemamo problema“, kaže Tatjana. „U mojoj zgradi žive i Rusi i Letonci. Pijemo kafu s Letoncima, ja govorim letonski, a oni ruski, izražavamo se na oba jezika iako, od kada je zabranjen kao službeni jezik, ja govorim samo ruski.“

“Problem su mlađe generacije – mladi Letonci i Rusi jedva komuniciraju, a u nekim slučajevima razgovaraju jedni s drugima na engleskom! Međutim, jedna stvar ujedinjuje i mlade Ruse i Letonce – čim mogu, beže odavde!“

Tatjana je u pravu – život u Letoniji je veoma skup, espresso košta tri evra, cene u supermarketima su evropske, prosečne plate ne prelaze hiljade evra, a minimalna mesečna penzija je samo 180 evra. Mladi ljudi odlaze čim mogu; omiljene destinacije su Zapadna Evropa i Kipar.

„Moj muž je radio 42 godine i prima penziju od 300 evra!“ kaže Tatjana razočarano. „Zato iznajmljujemo sobu u našem stanu studentima da bismo zaradili za život.“

I Marija potvrđuje da je život u Letoniji težak. Marija ima tridesetak godina, dvoje male dece i preselila se u Rigu iz Moskve nakon što je upoznala svog muža dok su bili studenti. Živi u istoj zgradi kao i Tatjana.

„Naš stan košta oko 500 evra mesečno, a nalazimo se na periferiji grada. Otkad je Letonija prestala kupovati ruski plin, troškovi režija su porasli na 210 evra mesečno. Ja sam trenutno nezaposlena. Moj muž zarađuje oko hiljadu evra mesečno. Da nije njegovih roditelja i povremenih poslova koje radim na crno, ne znam kako bismo preživeli…“

Marijina deca pohađaju osnovnu školu na letonskom jeziku: „Suočeni smo s paradoksom“, kaže Marija s gorkim osmehom. „Sva deca u razredu moje dece govore ruski, ali nastava se odvija isključivo na letonskom, jeziku koji deca ne govore ni međusobno, ni kod kuće. Učenje matematike ili istorije na stranom jeziku je zaista teško. Ova deca su već sad u nepovoljnom položaju u odnosu na svoje letonske vršnjake. Pre dve godine u razred su ubačena deca ukrajinskih izbeglica, koja su govorila samo ruski. Učiteljica im se obraćala isključivo na letonskom dok su im ostala deca prevodila na ruski… Apsurdna situacija. “

Strani državljani

Da bi dobili letonsko državljanstvo, stranci (odnosno svi oni koji nisu letonski državljani) moraju polagati ispit poznavanja jezika. Oni koji ne govore letonski ili poput Tatjaninog sina odbiju da polažu ispit mogu podneti zahtev za poseban pasoš koji izdaje Republika Letonija.

To je pasoš za strane državljane (ne treba ih mešati sa osobama bez ijednog državljanstva), priznat od strane EU i Ruske Federacije, koji omogućava onom ko poseduje taj pasoš putovanje bez problema.

„Odbijam polagati državni ispit iako savršeno govorim letonski“, kaže Vladimir, Tatjanin sin. Ima 40 godina, radi kao IT stručnjak i razmišlja o preseljenju u Sankt Peterburg.

„Ja sam rođen u Rigi, oduvek sam ovde živeo, ne moram nikome ništa dokazivati. Ako mi žele dati državljanstvo, prihvatiću ga, a ako ne žele, ne treba mi! Govorim letonski bolje od ispitivača, dvojezičan sam, kao i moja deca. Mi koji posedujemo pasoše bez državljanstva ne možemo ni glasati dok u Estoniji čak i oni bez državljanstva, ali koji žive u zemlji, mogu slobodno glasati. Rezultat ovih politika usmerenih na ruski kao jezik je da ljudi emigriraju – mnogi Rusi iz Letonije su se već preselili na Kipar, a i ja razmišljam o preseljenju u Rusiju; ne iz nacionalnih ili ideoloških razloga, već zato što tamo imam poslovne kontakte.“

Vladimir nastavlja svoje izlaganje: „Letonske vlasti same sebi pucaju u nogu. Mnogi Rusi koji ovde žive vide Putina kao oslobodioca, jedinog koji može vratiti dostojanstvo našem narodu. Ne podnosim Putina i zato sam još uvek neodlučan po pitanju preseljenja u Rusiju, ali neki ljudi mu veruju i čekaju ga. Nije li istina, mama, da se neki ljudi nadaju da će taj ubica Putin stići sve do Rige?“, kaže Vladimir i s lukavim osmehom pogleda iskosa u Tatjanu, koja se pravi da se ništa nije dogodilo i nastavlja kuvati kao da nije čula sinov govor.

Opsesija jezikom

GCA, odnosno komisija za praćenje upotrebe letonskog jezika na javnim mestima, dokaz je da su letonske vlasti postale opsednute jezičkim pitanjem. O tome nešto zna Rino, Italijan koji je pre nekoliko godina otvorio poslastičarnicu u centru Rige.

Rino ne govori ni letonski, ni ruski i s kupcima komunicira na engleskom jeziku. Neko ga je prijavio i nakon nekoliko pismenih upozorenja dobio je kaznu od 100 evra, kriv što… ne zna letonski.

Marija, koja govori taj jezik, tvrdi da vlada zapravo ne čini ništa da zaista promoviše letonski: „Naučila sam letonski zahvaljujući mužu iako još uvek nisam polagala ispit za državljanstvo i mislim i da neću. Praktično ni nema javnih kurseva za strance – ili ideš u privatnu školu i plaćaš, ili ne možeš ni naučiti letonski. Kursevi koje organizuje država su kratki i nikad nema mesta, možeš godinama čekati dok te ne prime! Čak ni u školi nema kurseva za decu čiji je maternji jezik ruski. Godinama se priča o reformi školstva, ali ništa se ne radi po tom pitanju – vlada izdvaja malo sredstava za državno obrazovanje, a nastavnici su ljuti i demotivisani. “

Jadi mlade države

Od sticanja nezavisnosti pa nadalje, političku panoramu Letonije karakteriše dominacija desničarskih i stranaka desnog centra sa snažnom etničkom pozadinom (predstavnici većinske letonske etničke grupe).

Ove stranke su gurale neoliberalnu ekonomsku agendu, odlučno težile integraciji u NATO i EU, te razvile napete odnose sa susednom Rusijom, posebno od dolaska Vladimira Putina na vlast.

Vlada je oduvek držala na distanci stranke koje se smatraju predstavnicima ruske manjine, a generalno je pokrenut kulturni pokret s ciljem distanciranja od sovjetskog nasleđa. Vlada je nedavno zabranila proslavu 9. maja, a u parku u Rigi, gde se do pre nekoliko godina nalazio spomenik palim sovjetskim borcima, sada se nalazi panoramski točak.

Trenutno je na vlasti stranka premijerke Evike Siline, Novo jedinstvo. Unija Zelenih i Poljoprivrednika (UZP), ruralna stranka s biračima sa sela, i Progresivna stranka takođe su članovi vlade.

U opoziciji je nekoliko političkih organizacija, uključujući Stabilnost, pokret koji nije ni proruski ali ni rusofoban (zbog toga i mnogi Rusi blagonaklono gledaju na ovu stranku, nakon što je proruska stranka Harmonija praktično nestala s političke scene na izborima 2022. godine).

U Sejmu, letonskom parlamentu, Evika Silina može računati na 53 predstavnika parlamenta dok opozicija može na njih 47. Situacija u vladi je trenutno prilično napeta jer se UZP protivi novim privatizacijama koje promoviše premijer (koje bi uticale na državnu energetsku industriju i aviokompaniju AirBaltic). Opozicija, međutim, kritikuje finansiranje odbrane novcem koji je ukinut školama i zdravstvu.

Letonija, kao i ostale baltičke zemlje, utvrđuje (i minira) svoju granicu s Rusijom i Belorusijom. Nedavno su baltičke zemlje napustile međunarodnu konvenciju o zabrani upotrebe protivpešadijskih mina.

U Rigi, u tramvajima i autobusima, često čujete fraze poput: „Ako Ukrajina padne, mi smo sledeći; Rusija će izvršiti invaziju.“ Opozicione stranke se pitaju ima li smisla trošiti milijarde evra na odbranu kada bi u slučaju ruskog napada baltičke države odmah pale.

Opozicioni političari smatraju da je Zapad spreman žrtvovati ove male države kako bi spasio Zapadnu Evropu; baltičke države bi tako preuzele ulogu tampon-zone između Rusije i Zapadne Evrope.

Većina opozicionih stranaka smatra da samo diplomatsko rešenje može garantovati nezavisnost za Rigu, Vilnjus i Talin.

Selve amiche, ombrose piante

Šuma na periferiji Imante je utočište svežeg, čistog vazduha. Jedini zvukovi koji se čuju kroz drveće su zvukovi aviona koji sleću na obližnji aerodrom; kada vetar duva s juga, avioni preleću grad i skreću prema zapadu, baš iznad Imante.

Na rubu šume aktiviraju reverzere, čiji zvižduk takođe prolazi kroz krošnje drveća, pre nego što avion dodirne asfalt piste. Šetam s M, starijim penzionerom koji živi u istoj zgradi kao Marija i Tatjana.

M. je Letonac. Ne opravdava vladine mere protiv ruskog jezika, ali na drugačiji način tumači ovaj zakon: „Svaka nacionalna država“, kaže dok šeta stazom, „teži stvaranju jezičkog jedinstva. Vi ste učinili isto u Italiji; vaš jezik je prevladao na štetu dijalekata. Za mnoge je ruski jezik okupatora i stoga više ne može biti službeni.“

Kažem mu da je Riga tokom sovjetskog perioda postala metropola i da su se gradile fabrike i kuće. M. se nasmeši i odgovori: „Šta misliš da mi Letonci nemamo ruke i mozak da gradimo? Bili smo kolonija SSSR-a; sve bismo sami izgradili čak i bez Moskve… Istorija je istorija, ali ne smemo biti žrtve prošlosti. Da su Rusi koji žive u Rigi, posebno nakon invazije Moskve na Ukrajinu, jasno izrazili da su protiv Putina, možda ne bi ni došlo do zabrane ruskog jezika, koja je uostalom samo službena zabrana, svi mogu govoriti ruski; čak i ti i ja sada pričamo na ruskom. Letonska vlada se boji da se među Rusima krije peta kolona… To je točak istorije – ponekad se okreće na jednu stranu, ponekad na drugu. Tokom sovjetskog perioda okretao se protiv nas, sada se okreće protiv Rusa. Možda ćemo, kada Putin padne i ako Rusija izgubi rat, postići ravnotežu i jezičko pitanje više neće biti vezano za politiku. “