Uz sirene, dronove, sahrane i muziku: Reportaža Kristijana Ekera za Danas iz Ukrajine

Ona se nasmeja i, nakon što je pogledala svoju koleginicu, nekoliko metara udaljenu, isprati me pogledom dok sam izlazio iz prostorije za pasošku kontrolu; posramljen dobrodušnim smehom njene koleginice, ulazim u prostrani i mračni hol stanice ne okrećući se više.

Užgorod, u senci tenzija između Budimpešte i Kijeva

Iz Čopa, stari „pazik“ (mali autobus iz sovjetskog doba) čeka putnike koji idu u Užgorod, glavni grad Zakarpatja. 30 km puta koji razdvajaju dva grada ujedno su i oproštaj od Panonske nizije. Blaga brda Užgoroda, zapravo, najavljuju oštrije reljefe Karpata. Prizemne kuće sela kroz koja prolazi „pazik“ slične su onima u mađarskoj Panonskoj niziji. Zakarpatje je, u stvari, dugo vremena bilo deo Austrougarske monarhije, a i još uvek je prisutna snažna mađarska komponenta, koja broji otprilike 150.000 ljudi. U ovom periodu, tenzije između Kijeva i Budimpešte su veoma velike: Viktor Orban, mađarski premijer, protivi se ulasku Ukrajine u EU i želeo bi da Zelenski što pre potpiše mir s Moskvom.

Kijev je uhapsio dvojicu veterana optuženih da su plaćenici iz Budimpešte i da bojkotuju vojne operacije. Mađarska je odmah odgovorila proterivanjem nekoliko ukrajinskih diplomata. Međutim, čini se da ovi diplomatski sukobi ne brinu previše stanovnike Zakarpatja, koji su navikli na zajednički život kroz vekove. Orbanove verovatne ambicije, za koje neki analitičari smatraju da imaju za cilj aneksiju regije, zapravo imaju drugi cilj: odvratiti pažnju mađarskog stanovništva od skandala u koje je uključena vlada i, pre svega, od rastuće popularnosti opozicionog lidera Petera Mađara, koji bi mogao da okonča Orbanovu desetogodišnju vlast već u aprilu 2026. godine.

To ne znači da nema iskušenja za obračunavanjem i aneksijom od strane Budimpešte, ali to su ista ona iskušenja koja pokreću mađarski nacionalizam od 1920. godine, pa nadalje, kada je zemlja, Trijanonskim sporazumom, kažnjena zbog gubitka rata tako što je izgubila brojne teritorije. Od tada, mađarski narod živi u jednom balonu nostalgije za dalekom, skoro mitološkom Mađarskom, što dovodi do toga da žale zbog gubitka ne samo Zakarpatja, već i Vojvodine, Transilvanije, Bratislave i nekih područja Hrvatske. Međutim, eventualni kolaps Ukrajine mogao bi zaista da predstavlja opasnost za Zakarpatje i sva ukrajinska pogranična područja, poput Budžaka i Galicije. Utakmica se igra, što je pravilo od kako postoje nacionalne države, u centru, u ovom slučaju u Kijevu i Budimpešti. Periferije nemaju uticaj na nacionalnu politiku, iako bi mogle poslužiti kao primer apsolutne stabilnosti i međuetničkog suživota.

Andrij Ljubka i Gruzija

Centar Užgoroda (Ungvár na mađarskom) predstavlja lavirint ulica koji vodi do pozorišnog trga, izgrađenog u periodu kada je grad bio pod čehoslovačkom vlašću, koja je trajala od 1920. (Trijanonski sporazum) do 1938. (datum podele Čehoslovačke). Na nekoliko metara od zgrade pozorišta, s desne strane, nalazi se most na reci Už, koja protiče kroz grad. Na drugoj obali, duž avenije koja vodi do prostranog bulevara s drvoredom, neizbežni su bilbordi s fotografijama vojnika koji su poginuli na frontu. U Užgorodu, kao i u ostatku Ukrajine, vojne sahrane se održavaju svaki dan.

U jednoj od tih ulica slučajno srećem Andrija Ljubku, pisca (prevedenog i na srpski), koji me poziva zajedno sa svojim međunarodnim gostima da u gradskom bioskopu pogledamo film o protestima u Gruziji. Andrij je organizovao konferenciju pod nazivom „Evropski dijalozi“, čiji su učesnici intelektualci iz Gruzije i gotovo svih zemalja centralne Evrope. Andrij tečno govori srpsko-hrvatski, tako da bez problema komunciramo. Film nazvan „Inner Blooming Springs“ govori o gruzijskim studentima, pro EU protestima i njihovim (uspešnim) pokušajima da usklade studije, proteste i privatni život (bilo bi dobro da i srpski studenti pogledaju ovaj dokumentarac). Završna diskusija između učesnika konferencije i gledalaca filma naglašava potrebu da se, u slučaju narodnih protesta, ima snažna politička artikulacija koja, ponekad, možda neće ni dati željene rezultate, kao što je u ovom trenutku slučaj u Gruziji. Majdan, ukrajinska revolucija iz 2013. godine, dovela je do fundamentalnih promena u zemlji, ali i do krvavog rata, koji još uvek traje, iako se ovde u Užgorodu to slabo oseća.

Voz i Lavov

„Nije istina da se rat ovde ne oseti. To nam govore i izbeglice iz istočne Ukrajine. Da, bombe ne padaju, ali znate li koliko zakarpatskih vojnika svakodnevno umre na frontu? Imamo toliko mrtvih, svaki dan barem jedna sahrana u svakom selu“, kaže mi sa suzama u očima Svetlana, čiji je posao da brine o ljudima u vagonu. Veoma učinkovite ukrajinske železnice zapravo imaju barem jednog zaposlenog (obično dva) u svakom spavaćem vagonu. Upravo ove osobe čine da putovanje putnicima bude ugodno: dele posteljinu, donose čaj i kafu, čiste toalete i brinu čak i o bezbednosti putnika. Svetlana je pred penzijom i iz jednog sela u blizini Užgoroda je. „Uskoro ćemo proći kroz selo. Pokazaću ti kroz prozor“, rekla mi je.

Kao što je i obećala, pridružuje mi se nakon otprilike pola sata i pokazuje mi kuće s limenim krovovima, koje se zbijaju jedna uz drugu na obroncima zelenog, šumovitog brda. „Eno, ono je crkva, tamo iza nje je moja kuća, a još malo dalje je groblje, gde smo pre nekoliko meseci sahranili mog sina“, priča mi. Svetlana ne uspeva da zadrži suze: „Igor je dobrovoljno otišao na front. Dolazio je na odsustvo nekoliko puta, a onda, jednog dana u rano proleće, zazvonio je fiksni telefon. Muški glas je rekao da zove iz vojne baze, odmah sam sve shvatila. „Vaš sin je poginuo kao heroj“, rekao mi je. Pogodio ga je dron blizu Žaporožja“, kaže mi Svetlana.

Potom zaastaje, gleda kroz prozor na uski asfaltirani put između šume i pruge. Njeno selo više ne vidi, sada je iza brda. „Nekoliko dana kasnije, stigao je kovčeg i sahranili smo ga. Rad mi pomaže da ne klonem u potpunosti duhom. Osećam se korisnom, radim nešto za druge, a kada nemam šta da radim, gledam kroz prozor i pejzaž koji prolazi ispred mene bar malo ublažava bol“, priča mi Svetlana.

Voz stiže u Lavov u 21sat. Izlazim iz voza, pozdravljam Svetlanu koja mi kratko uzvraća pozdrav, jer mora da pomogne starijim putnicima da izađu. Voz zatim nastavlja za Kijev.

Beskrajne muke

Lavov je uvek živ, brz – kafići i pivnice su puni gostiju, omladina ćaska međusobno, a oni nemirnijeg duha izvode akrobacije na skejtbordu na platou ispred Opere. Pre dve godine, tokom mog prvog boravka u ovom gradu, tri ruske rakete „Kalibr“ uništile su zgradu iz austrijskog doba „Hof“, i uzrokovale 10 smrtnih slučajeva i ranjavanje oko 30 ljudi. Zgrada je obnovljena, a spomen-ploča seća na poginule iz te dugačke i strašne noći, koje ćemo se moj prijatelj novinar Điđi Doneli i ja uvek sećati, pošto smo stanovali nedaleko od pogođene zgrade.

Normalnost u Lavovu je samo prividna. U grčko-katoličkoj crkvi Svetog Andreja svakodnevno se održavaju sahrane vojnika iz Galicije – regije čiji je Lavov glavni grad – koji su poginuli na frontu. Svakog jutra, a često i popodne, isti srceparajući protokol: služba u crkvi, s rodbinom, saborcima i građanima. Blede devojke s otečenim, crvenim očima nose belo cveće do kovčega. Na kraju, kovčezi odlaze, vojni orkestar prati povorku do mrtvačkih kola, građani kleče i spuštaju glave pri pronošenju pokojnika. Povorka automobila kreće, prelazi stotinjak metara i zaustavlja se ispred Opštine, tipične građevine iz austrougarskog doba, u neorenesansnom stilu i sa tornjem u sredini. Iz Opštine izlazi trubač i svira pogrebnu melodiju. Automobili i autobusi se zaustavljaju, gase motore, vozači i putnici izlaze i kleknu, iako je put još uvek mokar.

Oblak, jedan od mnogih kumulusa koji ovih dana plove ukrajinskim nebom, ispušta krupne kapi kiše. Niko ne otvara kišobran i svi ostaju na kolenima. Kada trubač završi, pogrebna povorka ponovo kreće, u pratnji policije koja, preko zvučnika postavljenih na krovovima svojih automobila, poziva stanovništvo da se odmakne i oda počast herojima. Uskoro će biti sahranjeni nedaleko odavde, na groblju Ličakiv, na prostoru izvan samog groblja, gde je pre 2022. godine bila livada. Svaki put kad se vratim u Lavov groblje je sve veće. U 2023. godini sastojalo se iz dva reda grobova. Za dve godine je postalo pet puta. Gledano s ulice, to je set žuto-plavih i crno-crvenih zastava (kontroverzna zastava Bandere i njegove vojske). Na svakom grobu, fotografija muškarca ili žene vojnika. Roditelji dečka, ubijenog pre nekoliko meseci, sede na klupi koju su postavili ispred groba svog sina i ostaju tamo satima.

Sećam se nekih grobova s ​​mog prvog putovanja u Lavov, bio sam potresen portretima mladića. Svaki put kada se vratim, odam počast tim mrtvima, iako ih nikada nisam upoznao, osećam se kao da sam im bio prijatelj, možda zaista i jesam, u nekom drugom životu. Neki su mojih godina i, kao deca, mogli smo se igrati zajedno. Ovog puta, na Andrejevom grobu nema supruge, kao pre nekoliko meseci, da zalije biljke, da namesti zastavu tako da leprša na vetru i da se ne uvija na jarbolu. Imala je zelenu vetrovku, bilo je hladno, doneo sam joj dva čaja, jedan sam joj dao, drugi sam spustio na smeđu zemlju groba. Nismo progovorili ni reč. Grob je dobro održavan, žena je očigledno nedavno bila ovde. Odlazim, imam zakazan sastanak s profesorom Jaroslavom Hricakom, najvećim ukrajinskim istoričarem, a onda, odmah posle ponoći, čeka me voz za Odesu.

Odesa, kafa i kontrole

U odnosu na moj poslednji boravak u gradu, pre dva meseca, kada su dronovi i rakete svake noći preletali nebo iznad južne Ukrajine, Odesa je mirnija. U ovom periodu ruska vojska cilja istočni deo zemlje. Sirene se često oglašavaju, ali je samo nekoliko dronova oboreno protivvazdušnom odbranom duž obale Crnog mora. U ovakvoj situaciji, koja bi se smatrala alarmantnom u drugim zemljama i kontekstima, opušteni smo, jer smo naviknuti na masovnije napade.

Čim sam stigao iz Lavova, nakon više od 12 sati putovanja, odlazim u svoj uobičajeni kafić. Sada već vrlo često dolazim u Odesu, imam dnevnu rutinu sastavljenu od mesta, ljudi i sastanaka zbog čega se osećam kao da sam kod kuće. Na izlasku iz lokala, zaustavlja me muškarac od tridesetak godina i, veoma ljubazno mi se obraćajući, traži mi dokumente. Predstavlja se kao službenik SBU-a, ukrajinske tajne službe. Dok iz ranca vadim pasoš i novinarsku akreditaciju koju mi ​​je izdalo ukrajinsko Ministarstvo odbrane, prilaze i dva vojnika, koji su upravo izašli iz kombija parkiranog u blizini. Čim ugledaše moj italijanski pasoš, sa srdačnim osmehom me pustiše i posavetovaše me ​​da se dobro čuvam, posebno u slučaju noćnih bombardovanja. Brzo se udaljavaju, penju se u kombi i odlaze užurbano.

„Oni su regruteri“, kaže mi gospođa koja je prisustvovala sceni. Dodaje da zaustavljaju muškarce i regrutuju ih. „Mesec dana obuke, a onda ideš na front“, reče mi ona. Oko nas, prolaznici, koji su poput gospođe svedočili sceni, gledaju me sa dozom sažaljenja. Najverovatnije se pitaju jesam li regrutovan. Žena, u pedesetim godinama, nastavlja svoj monolog, verovatno ohrabrena mojim ćutanjem: „Neko mora da brani zemlju, to je istina, ali je takođe istina i da je strašno kada vas zaustave na ulici i regrutuju, tako iznenada. Preko noći morate ostaviti sve i otići da se borite. Rat nije za svakoga. Nismo svi isti, neki ljudi su sposobni za pucanje, drugi nisu. Hvala nebesima što imam dve kćerke, dve devojke! Jedna je otišla da živi u Nemačku, a druga je ovde. Ona je velika patriotkinja, pomaže vojnicima i daje sve od sebe za Ukrajinu. Ali jedno je dati sve od sebe, a drugo je ići na front. Rat je nepravedan prema muškarcima“, ispriča mi gospođa.

Pozdravi me i požuri pognute glave prema najbližoj autobuskoj stanici sa velikom kesom iz kupovine u ruci. Ja krećem prema hotelu i shvatam da sam zaboravio da je pitam za ime.

Grad

Odesa je živa, ulice su prometne, studenti i školarci pohađaju nastavu uživo, retko kad onlajn. Deribasivska ulica, u centru grada, omiljeno je mesto susreta mladih i tinejdžera. U određenim delovima centra, posebno na Potemkinovim stepenicama, neki od njih improvizuju koncerte, naoružani gitarama, mikrofonima i zvučnicima kako bi pojačali svoje glasove. U svakom slučaju, evidentno je da je manje ljudi nego u predratnom periodu. Ono što posebno pogađa je broj mladih ljudi bez noge, koji hodaju uz pomoć štaka i proteza. U ulici koja vodi do mora u kvartu Otrada, nalazi se prodavnica koja putem znaka postavljenog na trotoaru poziva da se oni koji su ostali bez noge obrate osoblju kako dobili najsavremeniju protezu koju finansira država. Čak i na televiziji, u večernjim satima, emituju se brojne reklame za fizioterapijske centre za one koji su ostali bez ekstremiteta i za prodaju proteza.

Kao i svaki put kada dođem u grad, idem u kvart Moldavanka, koji je duša Odese, sa svojim dvospratnim kućama, skrivenim unutrašnjim dvorištima i velikim nedeljnim buvljakom koji se proteže duž ulica celog naselja. Kvart koji nije transformisan potrebama masovnog turizma i koji je ostao autentičan. Ulazim u jedno od dvorišta, gde živi K. Stara „Lada“ je parkirana ispod drveta, bršljan se tvrdoglavo drži za zid kuće, a mačke dremaju na prozorskim daskama. U Odesi su mačke svete životinje: jedu miševe koji se skrivaju u pšenici i u luci, gde pristižu brodovi iz celog sveta. Neometano se kreću između dvorišta i prozora, ulaze u kuće, barove i restorane i nijedan gost se ne usuđuje da ih uznemiri ako spavaju na stolu ili na stolici.

K. i rat

K. ima oko 30 godina i diplomirao je sociologiju. Radi na univerzitetu i prijavljen je u regrutnu službu. Svakog trenutka bi mogao dadobije poziv za regrutaciju. „Ne krijem se, ne bih mogao kao mnogi drugi da ostanem kod kuće po ceo dan. Biram da rizikujem i izađem. Mogli bi da me zaustave na ulici i odmah me pozovu na front, ali moram da izlazim, kako inače da se udvaram devojkama“, kaže K. smejući se. Svi mladi muškarci moraju da se prijave u TCK, kancelariju za regrutaciju, što ne znači da moraju da idu na front. Ali obično ih pozovu ili regrutuju na ulici. Pitam K. šta misli o ovoj situaciji. Ironično odgovara: „Sve države su autoritarne i to je jasno u slučaju rata. Nemaš izbor, ako te pozovu, moraš da ideš. Zaista ne znam šta da ti kažem… Vrati se opet za 30-40 godina, tek tada ćemo imati jasnije slike o ovom ratu“, kaže mi on. Po njegovom mišljenju sukob se mogao izbeći intenzivnom diplomatskom aktivnošću. „Ali budi oprezan“, nastavlja ironično, „ja sam iz Odese, a mi iz Odese smo trgovci u duši, i shodno tome smo po prirodi diplomate“.

K, kao akademik, u stanju je da na situacije, čak i one najneprijatnij gleda sa određenom distancom. „Moram, međutim, da ti kažem još nešto: u Odesi osećamo rat, zaista. Dronovi, rakete, ali ne svaki dan. U Harkovu su bombardovanja svakodnevna. Broj raketa i dronova koji pogode Odesu u jednoj sedmici jednak je onome što Rusi usmeravaju prema Harkovu svaki dan. Zato postoji geografija interpretacije rata, a sada ću ti reći neprijatne istine koje ovde nećeš čuti“, kaže dok pali cigaretu.

„Što više bombi padne, sve ste ljući i sve više u iskušenju da odete u rat. Da sam iz Harkova, verovatno bih već otišao. Takođe, uzmi u obzir da mi iz Odese, kao i ljudi iz Lavova, nikada nismo marili za Donbas i Krim. U suprotnom, potrudili bismo se da rešimo situaciju već 2014. godine, kada je rat počeo. Zato kažem da je rešenje sukoba bilo moguće, barem između 2014. i 2022. godine. Sada je kasno, završiće se kako se mora završiti“, smatra on.

K. nastavlja: „Između ostalog, ja sam Rus. I moj očuh je bio Rus. Dobrovoljno je otišao u rat i poginuo. Njegov brat živi u Rusiji. Kada je otišao na front, moj očuh je rekao: „Pucaću na svoje, ali nije moja krivica što upravo naši bacaju tone bombi na nas“, priča K. koji se iznenada uozbilji, pogleda u plafon i reče: „Rat je kolektivno ludilo. Trudim se da ne dozvolim da me zahvati i nadam se da me virus mržnje neće pogoditi. Trudim se da ostanem hladan i razuman, čak i ako to uključuje usamljenost“.

A ako bi ga regrutovali, pitam ga, kako bi se ponašao? „Možda bih dezertirao, jer sam uveren da se rat bliži kraju i ne želim da budem poslednji koji će umreti“, reče on i njegov glasan smeh ispuni sobu s debelim zidovima, koji polako počinju da se zagrevaju na majskom suncu. „Ne znam zaista… Možda bih išao, jer ako je ludilo kolektivno ne možeš da se odupreš. Činjenica je da gotovo svake noći neko puca na nas, tako da se moramo braniti. Ponavljam, pokušavao sam na sve načine – koliko mi je to bilo dozvoljeno – novinskim člancima, razgovorima sa studentima, da izbegnemo rat. Sada smo uhvaćeni u kolo, i ako treba, zaigraću i ja. Ipak, ne dobrovoljno. Mislim da je korisnije ostati ovde i predavati. Ovo mi je posao, nikad nisam uzeo pušku u ruke“.

Pitam ga da li mu činjenica da je Rus trenutno stvara probleme. „Još uvek ne“, kaže zabrinutog pogleda, „iako neki ljudi na Univerzitetu dižu nos jer bolje govorim engleski nego ukrajinski. Ja i dalje pričam ruski. Šta će se desiti na kraju rata, ne znam. Nadam se da Ukrajina nikada neće postati nacionalistička zemlja i da će Odesa zadržati svoj međunarodni karakter. Desilo se jedanput, da mi je neki idiot rekao: „Ti si Rus, vrati se u svoju zemlju“. Ironično sam mu odgovorio da je moja zemlja Ukrajina. Nećeš verovati, u Rusiji sam bio samo dva puta, i to kao gost na nekim konferencijama. A ako bih morao da odem odavde, otišao bih na Zapad, kao i svaki Ukrajinac“, priča mi K.

Pitam ga koje je rešenje i kojim putem bi trebalo ići da bi se izbegli budući unutrašnji sukobi u Ukrajini. Kaže mi: „Vlada nacionalnog jedinstva na kojoj se već radi u Kijevu! Ali niko nam ne može da garanuje da nacionalizam neće preovladati. Zato, ne razmišljajmo o tome, hajde da radije popijemo malo vina – još uvek smo živi, a ti si opet ovde, u Odesi, koja je uvek pružala, pruža i pružaće svima dobrodošlicu“.

Maria

Potemkinove stepenice povezuju centar Odese sa lučkom železničkom stanicom. Od Trga Evrope, koji je do nedavno bio Trg Katarine Velike, kratki deo puta vodi do vidikovca, s kojeg se vidi zgrada hotela Odesa od staklenih blokova, oštećena projektilom, i zaliv ispred. Desno je otvoreno more, levo linija kopna koja zatvara horizont, a u daljini se vidi belina dalekih oblaka. Tamo je već Krim i odatle dolaze rakete i dronovi. Uveče, jarke protivvazdušne rakete osvetljuju tamu noći, često pogađajući dronove koji eksplodiraju u vatrenim kuglama koje se gase u vodi.

Ispod stepenica nalaze se lukovi koji omogućuju prelazak s jedne strane na drugu bez potrebe za penjanjem ili silaženjem do vidikovca ili luke. Jedan od njih je dovoljno duboko i služi i kao sklonište od vazdušnih napada. Još jedan sličan luk, ali ne tako duboko, nalazi se ispod pruge uspinjače koja se proteže paralelno sa stepenicama. Tamo je postavljen zidni klavir. Zbog vlage i stalnih promena temperature, žice su olabavljene i zvuk je potpuno raštiman, posebno niži tonovi. Danas kameni zidovi luka odjekuju notama Hindemitove kompozicije Ludus Tonalis. Izvodi je Maria, studentkinja Kijevske muzičke akademije, koja je u Odesi na takmičenju. Visoka i mršava, Maria ima ozbiljno i smireno lice, neuobičajeno ozbiljno za svoje godine, a crte lica i pokreti snažno podsećaju na nemačku koreografkinju Pinu Bauš.

Čita note s tableta naslonjenog na stalak za klavir; platnena torba prebačena preko ramena ne sprečava je da svira. U određenom trenutku, kao što se često dešava, sirene za vazdušnu opasnost počinju da zavijaju, ali Maria ne prekida nastup: umotana u smeđi kaput, s dugom pletenicom koja joj pada niz ravna leđa, ostaje ravnodušna prema opasnosti i privodi kraju kompoziciju. Srećem je slučajno ponovo sledeće večeri na koncertu u zgradi Filharmonije, koju je pre nekeoliko meseci pogodio dron, ali je još uvek funkcionalna. Poput mene, i ona je publika. Na kraju izvođenja – u kojem učestvuje nekoliko muzičara – razgovaramo, ali ne o ratu. Nekoliko dana ranije, u koncertnoj dvorani „Müpa“ u Budimpešti, održana je veličanstvena izvedba Malerovog „Uskrsnuća“ pod dirigentskom palicom maestra Ivana Fišera, a zatim i Hendlova „Jefta“ koju je izvela Džojs Didonato.

Nekoliko meseci ranije, u Operi u Odesi, glas soprana Julije Tereščuk odjekivao je uskim prostorom skloništa od vazdušnih napada u izuzetnom izvođenju opere „Iščekivanje“ Arnolda Šonberga. A onda, u martu, maestro Gabriele Denaro je izveo svoju simfoniju „Ukrajina“ na klaviru, uz pratnju Simfonijskog orkestra Odese, dok su napolju zavijale sirene za uzbunu, neposredno pre nego što su dronovi stigli da gađaju grad.

Ne, večeras nemamo vremena da pričamo o ratu, koji je tu sa nama i u nama, ali mi, večeras, zaista ne možemo da o njemu razmišljamo.