„Trajan mir između Izraela i Palestine, to smo već čuli – a rezultat je bio još više krvi“: Analiza dopisnika Gardijana

Predsednik SAD, nakon meseci neizgovorenog ohrabrivanja, konačno je intervenisao da okonča izraelsku vojnu ofanzivu koja je pretvorila delove jednog bliskoistočnog grada u ruševine, ostavljajući hiljade mrtvih i izazivajući globalni bes.

Mesecima je UN nemoćno posmatrao kako izraelski vazdušni napadi i artiljerijska granatiranja razaraju stambene blokove i izbegličke kampove pored Mediterana. Cilj izraelske ofanzive, prema njenom tvorcu, jeste „kraljevstvo terora“, ukazuje u analizi Džejson Berk, međunarodni dopisnik Gardijana, autor više knjige a poslednja nosi naziv „The Revolutionists“.

Sada, pod pritiskom Bele kuće, izraelski premijer, desničar sa talentom za populističku retoriku i snažnim osećajem za istorijsku cionističku misiju, pristao je na primirje. Takođe su se složile i palestinske oružane frakcije, koje su se suočile sa ogromnom vatrenom moći izraelske vojske.

One će sada biti primorane na razoružanje, a mnogi će otići u egzil. Sjedinjene Države organizuju mirovne snage kako bi stabilizovale situaciju.

Godina nije 2025, već 1982. Grad nije Gaza, već Bejrut. Predsednik nije Donald Tramp, već Ronald Regan. Izraelski premijer nije Benjamin Netanjahu, već Menahem Begin, a cilj izraelske ofanzive nije Hamas, već Jaser Arafat i njegova Palestinska oslobodilačka organizacija (OOP).

Postoje mnoge razlike između onoga što se desilo u Libanu pre više od četiri decenije i onoga što se dogodilo u Gazi u poslednje dve godine.

Hamasov napad u oktobru 2023, u kojem je ubijeno 1.200 ljudi, a 250 zarobljeno, teško se može porediti sa relativno skromnim aktivnostima OOP u godini pre izraelske invazije na Liban. Procene variraju, ali oko 20.000 ljudi je stradalo u ratu iz tog perioda, što je manje od trećine žrtava u Gazi. Ipak, postoje i mnoge upečatljive sličnosti.

Neke su gotovo neverovatne. Regan je konačno uzeo telefon i pozvao Begina, rekavši Izraelcu da se ono što se dešava u Bejrutu može nazvati „holokaustom“ i upozorio ga da bi odnosi između njihovih zemalja mogli biti ozbiljno narušeni ako nasilje nastavi, nakon što je gledao slike teško povređene dece na večernjim televizijskim vestima.

Prema magazinu Atlantic, Trampova iznenadna odluka da pritisne Netanjahua da prihvati plan od 20 tačaka koji je, bar za sada, okončao pokolj u Gazi, bila je “posebno motivisana slikama gladne dece koje su se emitovale na velikim međunarodnim televizijama kao PR katastrofa za Izrael”.

Godine 1982, kao i danas, sukob se prenosio uživo na milionima ekrana. Stotine novinara su doputovale u Bejrut da po prvi put izveštavaju o arapsko-izraelskom ratu bez cenzure bilo koje strane, a nova satelitska tehnologija omogućavala je televizijskim mrežama da prenose scene snimljene samo nekoliko sati ranije velikim gledalištima.

Međunarodni izveštači dobili su zabranu Izraela da izveštavaju iz Gaze, ali kombinacija pametnih telefona i društvenih mreža imala je podjednako snažan i neposredan utisak.

Izraelski zvaničnici su 1982. dovodili u pitanje brojke žrtava koje su mnogi drugi smatrali pouzdanim, tvrdili su da su uglavnom stradali borci i optuživali OOP da koristi stanovništvo Bejruta kao ljudski štit.

Pristalice Izraela, tada kao i sada, isticale su da je Arafat često radio iz bunkera ispod civilnih zgrada, uključujući stambene blokove, pa je sam odgovoran za posledice.

Ono što se desilo nakon poziva Regana i prekida vatre u Bejrutu je poučno. OOP, njegove frakcije i zvaničnici bili su rasuti na hiljade kilometara i u više od deset zemalja.

Vašington je tada povukao mirovnjake pod američkim vođstvom – što je bilo kršenje dogovora sa Arafatom.

Bašir Gemajel, novozabrani predsednik Libana i favorit Izraela, ubijen je od strane sirijskih službi bezbednosti, što je navelo maronitske hrišćanske smrtonosne odrede da pobiju hiljade Palestinaca u dva siromašna južna bejrutska naselja, uz saučesništvo izraelskih komandanata.

Sjedinjene Države su potom poslale marince nazad, zajedno sa francuskim i italijanskim trupama. Izraelci su ubrzo bili meta napada vozila punih eksploziva, kojima su upravljali mladići koji nisu pokušavali da izbegnu smrt.

Ove napade su izveli ekstremni libanski islamisti inspirisani iranskom revolucijom iz 1979. Uskoro su na red došle i SAD.

Napadi na američku ambasadu u Bejrutu i kasarne marinaca odneli su živote više od 300 ljudi. U roku od godinu dana, Regan je okončao američku intervenciju u Libanu. Islamske mreže su se ujedinile u Hezbolah, koji će u narednih četiri decenije i više povremeno ugrožavati Izrael.

U knjizi „The Revolutionists“, koju sam pisao istražujući deset godina i koja izlazi ovog meseca, istražujem priče onih koji su bili uključeni u političko nasilje sedamdesetih.

Jedno ključno pitanje na koje sam tražio odgovor jeste kako je ta decenija mogla početi spektakularnim terorističkim napadima na Bliskom istoku koji su retko prouzrokovali značajne žrtve i koje su organizovale uglavnom nacionalističke, uglavnom sekularne i levičarski orijentisane grupe, a završila sa nečim sasvim drugačijim: masovnim samoubilačkim napadima koje su izvodili verski militanti.

Ono što se dogodilo u Libanu pruža delimičan odgovor. Jedan od razloga zašto je Hezbolah mogao nastati jeste to što su godine građanskog rata i izraelska invazija uništile mnoge druge grupe, frakcije i političke partije, uključujući mnoge posvećene programima radikalnih promena koje nisu uključivale veru. Mnogi umereniji pojedinci i grupe bili su uništeni.

Isto je bilo i u ostatku regiona. Do kraja sedamdesetih, sekularnije i progresivnije ideje i metode koje su desetak godina ranije obećavale novu budućnost u arapskom i islamskom svetu, izgubile su kredibilitet, a njihovi glavni zagovornici i aktivisti su mrtvi, u egzilu ili ućutkani.

To je ostavilo prostor drugima koji su nudili drugačiju viziju kako da se obori postojeći poredak i uvede nova era.

Rezultati toga postali su veoma jasni, i to vrlo brzo: iranska revolucija, zauzimanje Velike džamije u Meki od strane mesiјanskih muslimanskih radikala, krvavo ugušeni ustanak u Siriji i atentat na Anvara Sadata u Kairu od strane islamskih militanta 1981. godine, sve se to dogodilo u kratkom vremenskom periodu.

Na čitavom regionu, Izrael i SAD su sada imali posla sa neprijateljima koji su bili znatno teži za pregovore, smrtonosniji i efikasniji nego levičari i nacionalisti iz ranijih godina.

Muškarci (a ponekad i žene) iz PLO su održavali konferencije za štampu i delili letke posle napada. Nakon bombaških napada u Bejrutu 1982, kratko preuzimanje odgovornosti izdao je Islamski džihad i to je bilo sve.

Na Zapadu su posledice bile paradoksalne. Tokom 1970-ih, zapadni analitičari i zvaničnici su pokušavali da shvate šta izaziva nasilni ekstremizam. Obaveštajne službe su proizvodile bezbroj izveštaja koji su objašnjavali faktore iza nasilja pojedinaca ili grupa. Naučnici su dobijali finansiranje za opsežne studije onoga što će kasnije biti nazvano „radikalizacijom“.

Početkom 1980-ih ovo se promenilo. Politički lideri u SAD, Velikoj Britaniji i drugde više nisu bili zainteresovani za „uzroke“ nasilja.

Dominantno mišljenje postalo je da su „teroristi“ jednostavno ludi, zli, zavedeni ili manipulisani — obično od strane Moskve. Lokalni uslovi i složene motivacije onih koji koriste nasilje kao sredstvo za promenu više nisu bili predmet interesa.

Prošle nedelje, kako se izveštava, Tramp je rekao Netanjahu da Izrael ne može da se bori protiv celog sveta i priznao u svom planu sa 20 tačaka palestinske aspiracije za državu iako je reč „legitimne“ navodno uklonjena nakon izraelskih prigovora. I ovo je bila odjek iz 1982. godine.

Nakon izraelske invazije na Liban, Regan je rekao Izraelu da sama snaga njegovih oružanih snaga ne može „doneti pravdu i trajni mir“ i priznao je „legitimna prava palestinskog naroda“.

Međutim, regionalni mirovni plan pod vođstvom SAD koji je trebalo da odgovori na te zahteve nije odneo nikakve rezultate. Iz Tunisa, Arafat je nemoćno posmatrao. Reganovo interesovanje za Bliski istok je opadalo.

Izrael je odbijao bilo kakve ustupke. Godine 1987. dogodila se prva intifada i osnivanje Hamasa.