Jevrejsko nasleđe i potraga za odgovornošću

Nakon što je stigao, Džejk, kako su ga zvali, upoznao je i oženio se mojom prabakom, Beatris. Lepa žena na putu iz sličnih krajeva, zaustavila se na neko vreme u Engleskoj, što je postalo osnova za neobičnu tvrdnju da je poznavala, a možda čak i potiče od kraljice Viktorije.

Sa majčine strane, Jevreji poreklom iz „zone naseljavanja“ (the Pale of Settlement) (u današnjoj Litvaniji) takođe su imali mnoštvo priča, neke verovatnije od drugih.

Ali kada sam ja postao poznat šezdesetih godina 20. veka, moja majka je jasno stavila do znanja tri stvari – čak i ako nismo išli u sinagogu ili držali košer hranu, Pasha je bila vreme da se setimo našeg jevrejskog nasleđa; sveće bi se palile na Hanuki; a Izrael nije bio predmet šala.

Moj tata se u to vreme slagao s tim. Ponosno bi se prisećao svojih studentskih dana kada je bio vođa lokalnog ogranka Hilela i pomagao u prikupljanju sredstava za Irgun, cionističku paravojnu grupu koja se borila za nezavisnu jevrejsku državu 1940-ih.

Kakvi god da su bili problemi, rečeno mi je da je Izrael veliko dostignuće, koje predstavlja pravo priznanje i korektiv za istorijsko potčinjavanje jevrejskog naroda.

Kada sam bio dete, ovo je bilo očigledno. Ali u tinejdžerskim godinama i kasnije, tata je počeo da postavlja neprijatna pitanja o izraelskom odnosu prema Palestincima.

Na večerama sa bogatim jevrejskim prijateljima, zgrčio bih se dok je mama ljubazno, ali nepokolebljivo pokušavala da usmeri razgovor na sigurnije tlo.

Neko vreme, to je bio obim mog angažovanja oko ovog pitanja. Kako sam bivao stariji, i kako je nada u Oslo sporazum iz 1993. godine – kojim je stvorena današnja Palestinska uprava – bledela, Izrael mi se činio kao tema koju je najbolje izbegavati.

Ali iako nikada nisam žudeo da ga posetim, prilika za to se ukazala tokom 2000-ih, i iskoristio sam je. To iskustvo me je promenilo.

S jedne strane, bio sam pogođen osećajem srodstva koji sam osećao sa jevrejskim Izraelcima u Tel Avivu, od kojih su mnogi ličili na moje rođake iz Istočne Evrope.

S druge strane, kada sam prešao na Zapadnu obalu i video život na drugoj strani, nisam mogao da se oslobodim osećaja da sam se vratio u Južnu Afriku 1980-ih, gde sam radio jedno leto dok sam bio na pravnom fakultetu.

Odvojeni putevi, ograničenja kretanja, duboko različite životne mogućnosti za Palestince i Jevreje – sve me je to potreslo do srži.

Nakon što sam se vratio u Njujork, ono što je nekada izgledalo normalno – sveprisutno odbijanje među prijateljima, poznanicima i sa moje strane da vidimo, čujemo i razumemo patnju Palestinaca – sada mi se činilo pogrešnim.

Ali čak i kada je izraelska politika postajala sve više suprotna cilju postizanja dve države, moj rad kao advokata za ljudska prava odveo me je do drugih mesta i problema: do romske dece u evropskim getoima, do izbeglica Rohinđa koje beže od etničkog čišćenja u Mjanmaru i do žrtava ruske agresije u Ukrajini.

Međutim, tokom protekla 22 meseca više nisam mogao da pobegnem od osećaja da sam lično umešan u sve što se dešava – od užasnih napada Hamasa 7. oktobra do izraelskog pokolja Palestinaca u Gazi koji je usledio, porasta antisemitizma u Sjedinjenim Državama i cinične zloupotrebe tog trenda za uništavanje osveštanih američkih institucija i sloboda.

Kao advokat i bivši tužilac, nije iznenađujuće što bih na osećanja krivice i stida reagovao okretanjem navodnoj racionalnosti i nepristrasnosti zakona.

Ako su vođe Hamasa i Izraela počinile zločine, sudovi bi trebalo da se pozabave njima, a svi koji veruju u vladavinu prava trebalo bi da zahtevaju poštovanje i sprovođenje njihovih presuda.

Ovde u SAD, odgovor na antisemitizam mora biti ponovna posvećenost univerzalnom poštovanju prava svih ljudi, bez obzira na njihovu veru ili etničko poreklo, uz istovremeno snažnu odbranu slobode ljudi da se u potpunosti izraze u okviru širokog delokruga Prvog amandmana.

Ali iako se ovaj odgovor čini ispravnim, ne mogu a da se ne zapitam, privatno, da li je to dovoljno. Da li se time uzimaju u obzir svi užasi koji su naveli moje jevrejske rođake da pobegnu pre više od jednog veka iz zemalja koje su im uskraćivale jednake mogućnosti? Šta bi rekli moji roditelji?

Više nisu sa nama, tako da ne mogu da znam. Nadam se da bi moj mali ulog u potrazi za odgovornošću za zločine koji se dešavaju u Izraelu i Gazi videli kao potvrdu svoje jevrejske vere. Pa ipak, dok razmišljam o tome kako su njihovi primeri oblikovali moje postupke, pitam se kako bi se suočili sa svetom koji je svedok zločina u razmerama za koje su pretpostavljali da su davno prošli.

Autor je izvršni direktor Inicijative za pravdu Otvorenog društva i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Njujorku. Bivši je tužilac Međunarodnog krivičnog suda i bivši savezni tužilac u Njujorku.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org