Postoje tri opcije – jedna je Treći put: Evropa je sama, šta dalje?

Postoje tri okvirne alternative, od kojih svaka nosi svoje prednosti i probleme: Evropska unija (EU) se širi kako bi preuzela odbranu i bezbednost, NATO se prilagođava da postane više evropski ili grupa evropskih zemalja (i možda Kanada) pokreće nešto novo, ukazuje u analizi za CEPA.org Juraj Majčin, analitičar politike u Evropskom centru za politiku koji se bavi pitanjima evropske i transatlantske bezbednosti i odbrambene saradnje, kao i hibridnim pretnjama.

Opcija EU

Rat Rusije je redefinisao prioritete EU. Dok je prethodna Evropska komisija bila definisana 2019. godinom zelenog dogovora (Green Deal), odbrana i bezbednost su sada na vrhu agende.

Rane inicijative Komisije u oblasti odbrane, fokusirane uglavnom na industrijsku politiku i finansiranje, naišle su na oprezno odobravanje.

Instrumenti poput programa Evropske odbrambene industrije (EDIP) od 1,5 milijardi evra (1,8 milijardi dolara) i sigurnosnog akcionog paketa za Evropu (SAFE) od 150 milijardi evra u vidu kredita za podsticanje zajedničkih nabavki široko se smatraju korisnim koracima za podršku fragmentiranoj evropskoj odbrambenoj industrijskoj bazi.

Međutim, kad god Brisel pokuša da pređe granice industrijske politike i uđe u stratešku ulogu planiranja kapaciteta, nailazi na žestok otpor država članica.

To se videlo u oktobru, kada su lideri EU samo „uzeli na znanje“ Plan spremnosti odbrane 2030. Dok plan identifikuje prioritetne sposobnosti, kao što su odbrana od dronova i udari dugog dometa, lideri su se složili da njihov razvoj treba da vode države članice kroz međuvladinu Evropsku odbrambenu agenciju, a ne Komisija.

Stav država članica je često paradoksalan. One žele da Komisija ne učestvuje u planiranju i strategiji odbrane i da se fokusira samo na jačanje odbrambene industrije, ali istovremeno joj uskraćuju pristup svom najmoćnijem instrumentu – jedinstvenom tržištu.

Pozivajući se na široke izuzetke u vezi sa nacionalnom bezbednošću u zakonima EU, vlade i dalje štite odbrambene nabavke od pravila EU i štite nacionalne šampione, čime samo reprodukuju fragmentaciju evropske odbrambene proizvodnje.

Opcija NATO

Da bi se odvratila Rusija, saveznici NATO-a su se prošle godine dogovorili da povećaju izdvajanja za odbranu na pet odsto BDP-a i predstavili nove regionalne planove odbrane. Za razliku od EU, NATO nije imao potrebu za novim ovlašćenjima ili mehanizmima, jer je teritorijalna odbrana bila njegova osnovna misija od 1949.

Međutim, opadajuća posvećenost SAD savezu, koju je višestruko isticao Donald Tramp i koja je zabeležena u nedavnim američkim strategijama nacionalne bezbednosti i odbrane, svodi Evropu na tercijarni teatar i pretpostavlja da Evropljani mogu upravljati Rusijom uglavnom sopstvenim konvencionalnim snagama.

Kaže se da će ove snage biti podržane američkim nuklearnim odvraćanjem i strateškim kapacitetima. Ali promena u tonu je jasna – američki ambasador u NATO-u, Metju Vitaker, rekao je u novembru da želi da budući vrhovni saveznički komandant (SACEUR) bude Nemac.

Iako je generalni sekretar NATO-a, Mark Rute, 27. januara rekao članovima Evropskog parlamenta da „nastave da sanjaju“ ako misle da Evropa može sama da se brani bez SAD, evropski komesari su pozivali na jači evropski stub unutar saveza. Ovde postoji jasna napetost, i nije očigledno kako bi se ona mogla rešiti.

Evropska akcija ne može biti ograničena samo na povećana izdvajanja za odbranu ili sticanje kapaciteta, kao što su obaveštajni, nadzorni i izviđački sistemi (ISR) ili udari dugog dometa, koje NATO trenutno očekuje da obezbede SAD.

Takođe bi bilo potrebno preoblikovanje komandne strukture NATO-a kako bi odražavala evropsku odgovornost. SACEUR je američki oficir od početka postojanja funkcije, a Amerikanci trenutno vode polovinu zajedničkih komandi NATO-a i većinu komandnih struktura po domenima. Ako Evropa ozbiljno želi veću autonomiju unutar saveza, ove uloge će postepeno morati da pređu u evropske ruke.

To, zauzvrat, zahteva od Evrope da izgradi kapacitete potrebne za preuzimanje komande, i saradnički pristup SAD, spreman da se dogovori o jasnom planu za postepenu „evropeizaciju“ NATO-a. Samit u Ankari u julu predstavlja priliku da se započne ovaj proces.

Treći put

Međutim, nijedan od ova dva pristupa nije idealan za izazove s kojima se Evropa suočava. EU je ograničena skromnim odbrambenim nadležnostima i podeljena neutralnim državama poput Irske i Austrije, kao i opstruktivnim članicama kao što su Mađarska i Slovačka.

Blok je takođe poznat po izuzetno sporom tempu delovanja, što nije prikladno za bezbednosna pitanja koja po svojoj prirodi često iznenada iskrsnu.

Suočen sa sličnim unutrašnjim tenzijama i sve nepredvidljivijim SAD, fokus je preusmeren na alternativu.

Ona još nema dobro ime (jedan nedavni članak CEPA šaleći je predložio NEATO, za Northeast Atlantic Treaty Organization), ali bi uključivala često korišćen izraz – koaliciju voljnih.

Prvobitno formirana da razmatra bezbednosne garancije za Ukrajinu, cilj koji i dalje ostaje dalek dok primirje pokazuje malo znakova da će se ostvariti, ova grupa se sve više pojavljuje kao politički forum za koordinaciju evropske odbrane.

Njena privlačnost leži upravo u neformalnosti. Slobodna od ugovornih ograničenja, omogućava brže donošenje odluka i uključuje samo države spremne da značajno doprinesu evropskoj bezbednosti.

Sposobnost Velike Britanije i Francuske da stvore konkretne obaveze za Ukrajinu naglasila je ozbiljnost formata, utemeljenog na jezgru velikih sila i podržanog manjom, ali konstruktivnom grupom partnera.

Ipak, kako je poznato primetio Žan Mone: „Ništa nije moguće bez ljudi, ništa ne traje bez institucija“. Vremenom ovo ukazuje na moguću formalizaciju koalicije, možda u obliku Evropskog saveta za bezbednost (ESC), kako je predložio evropski komesar za odbranu, Andrius Kubilius, u januaru.

Ovo bi bio svojevrsni hibrid, jer bi se Velika Britanija pridružila 27 članica EU i pomogla u popunjavanju vojske od 100.000 vojnika.

Kanada, Norveška, pa možda i Turska, takođe bi mogli biti zainteresovani, što ponovo dovodi u pitanje evoluciju EU u odbrambenu organizaciju.

Zbog toga je u kratkom roku koalicija verovatno da će funkcionisati kao politički koordinacioni centar, donoseći strateške odluke na evropskom nivou dok se oslanja na fleksibilan alat za implementaciju. Ovo se kreće od bilateralnih aranžmana, kao što je Deklaracija iz Nortvuda između Francuske i Velike Britanije o nuklearnoj saradnji, do mini-lateralnih formata, poput nedavnog samita Istočnog krila u Helsinkiju, pri čemu se odabrani koncepti na kraju ukotve u okvire EU ili NATO-a, gde je to neophodno. Desetnacionalna Zajednička ekspediciona sila (JEF), pod vođstvom UK, takođe može poslužiti kao model.

Ovo možda dovoljno za upravljanje trenutnom situacijom. Međutim, malo je verovatno da će biti dovoljno da kontinent obezbedi robusnu i autonomnu odbranu potrebnu za dugoročno izdržavanje.