Kako bi izgledale evropske snage u Ukrajini i koliko je to realno?

Kada je francuski predsjednik Emanuel Makron prije godinu dana prvi put spomenuo ideju evropskih snaga za osiguravanje postratne sigurnosti Ukrajine, ona nije izazvala veći odek niti su je stručnjaci ozbiljno shvatili.

To se sada promenilo.

Sugestije specijalnog izaslanika SAD-a za Ukrajinu i Rusiju, Kita Keloga, da Evropa neće biti „za stolom“ tokom pregovora o budućnosti Ukrajine, dale su dodatni podsticaj evropskim liderima da se pozicioniraju kao relevantni akteri. Američko-ruski pregovori o Ukrajini održani 18. februara u Saudijskoj Arabiji dodatno su pojačali pritisak, piše RSE.

Holandski premijer Dik Šof to je jasno rekao: Evropljani moraju dogovoriti šta mogu ponuditi, „a na taj način ćemo na kraju dobiti mesto za stolom“.

Ali to nije jedini razlog za oživljavanje ove ideje.

„Za Evropu će ovo biti težak zadatak, ali ga se ne može izbeći ako pretnju Rusije NATO-u treba zaustaviti u Ukrajini“, izjavio je Jamie Shea, bivši visoki zvaničnik NATO-a.

Shea procenjuje da bi bilo potrebno oko 50.000 evropskih vojnika, što bi značilo ukupnu vojnu strukturu od 150.000 vojnika s „besprekornim rotacijama“.

Pariški sastanak 17. februara nije doneo jasan proboj, ali je diskusija sada ozbiljno pokrenuta. Britanski premijer Kir Starmer uložio je politički kapital u ovaj projekat uoči sastanka s američkim predsednikom Donaldom Trampom sledeće sedmice.

Međutim, Starmer je takođe nagovestio da bi misija zahtevala učešće SAD-a, spominjući američku „sigurnosnu podršku“, poput zračnih snaga. Shea, koji je bio glasnogovornik NATO-a tokom ratova na Balkanu 1990-ih, upozorava da to može predstavljati problem.

„Evropljani će biti svesni fijaska u Bosni početkom 1990-ih, kada su evropske snage bile na terenu, dok su ih Amerikanci, koji su bili sigurno u vazduhu, neprestano kritikovali“, rekao je Shea.

Starmerove izjave o spremnosti da pošalje trupe privukle su pažnju, ali takođe i ozbiljna upozorenja na ograničene vojne kapacitete Velike Britanije. Među kritičarima je i Richard Dannatt, bivši načelnik britanske vojske, koji tvrdi da je vojska „toliko oslabljena“ da ne može voditi misiju.

Britanska vojska je od 2001. uglavnom bila fokusirana na antiterorističke i kontra-pobunjeničke operacije. Poslednjih deset godina pretrpela je rezove, a parlamentarni izveštaj iz septembra naveo je da je Velika Britanija „nedovoljno pripremljena“ za suočavanje s ruskom pretnjom.

U julu je sam Starmer izjavio da su britanske oružane snage „iznutra oslabljene“.

Druga velika vojna sila u Evropi je Francuska.

Francuska vojska broji više pripadnika od britanske, ali je godinama bila angažirana u vojnim operacijama širom Afrike, što je iscrpilo njene kapacitete. Francuski analitičari izražavaju sumnju u sposobnost vojske za visokointenzivne sukobe poput onoga u Ukrajini.

„Imamo samo šest lansera dalekometnih raketa, nemamo stvarne sposobnosti za borbu protiv dronova“, upozorio je u novembru Léo Péria Peigné iz Francuskog instituta za međunarodne odnose.

Švedska i Holandija su signalizirale da bi pod određenim uslovima bile spremne poslati trupe. Poljska, iako poseduje veliku vojsku, izričito je odbacila tu mogućnost.

Nemački kancelar Olaf Šolc, koji je ranije napustio pariške razgovore, izjavio je da je „iritiran“ ovom „preuranjenom“ diskusijom.

Ankete u Nemačkoj sugeriraju da će Šolc izgubiti savezne izbore 23. februara, ali će ostati na vlasti još nekoliko meseci tokom pregovora o formiranju nove vlade. Nakon izbora bi, međutim, mogao biti skloniji ideji slanja nemačkih trupa u Ukrajinu.

Jürgen Hardt, zastupnik iz vodeće opozicione stranke Hrišćanskih demokrata (CDU), rekao je za Radio Slobodna Evropa da bi mogao zamisliti nemačke trupe pod zastavom Ujedinjenih naroda. Očekuje se da će CDU biti vodeća stranka u budućoj nemačkoj vladi.

„Ne isključujem vojnu ulogu Nemačke ako bi postojalo mirovno rešenje zasnovano na rezoluciji Ujedinjenih naroda, gde bi međunarodne snage bile pozvane da nadgledaju ili doprinesu tom miru“, rekao je Hardt.

Ovo postavlja ključno pitanje o tome koliko je takva misija realna.

Nicu Popescu iz Evropskog veća za spoljne odnose vidi dodatnu prepreku.

„Problem s tradicionalnim mirovnim misijama je što one zavise od odluka UN-a, što znači da bi Rusija mogla staviti veto na njih ili ih u bilo kojem trenutku prekinuti“, rekao je u izjavi za RSE prošlog meseca Popescu, koji je bio ministar spoljnih poslova Moldavije od 2021. do 2024.

Rusija je stalna članica Saveta bezbednosti UN-a i ima pravo veta.

Popescu je tada rekao da se većina diskusija ne vodi o mirovnim snagama, već o odvraćajućoj sili. S tim se slaže i Jamie Shea, koji ističe još dva ključna pitanja.

„Da li koristimo NATO snage koje trenutno brane granice NATO-a u centralnoj i istočnoj Evropi? Poljska se tome protivi. I treba li se više fokusirati na jačanje ukrajinske vojske kao glavne sile odvraćanja i na to trošiti novac, umesto na evropske snage za osiguranje, kako zagovara Danska?“

Politički faktori takođe igraju važnu ulogu. Anketa u zapadnoj Evropi dosledno pokazuje nizak nivo podrške za slanje trupa u Ukrajinu.

Rizici slanja takvog kontingenta, čak i u neborbenoj ulozi, bili bi ogromni. Pravila angažmana morala bi jasno definisati kako reagovati ako ruske snage otvore vatru, a političke posledice gubitaka mogle bi biti goleme.

„To će biti teško sprovesti“, rekao je Niklas Granholm iz Švedske agencije za istraživanje odbrane.

„Ako idete sa zapada prema istoku, imate nešto što sam ranije nazivao osovinom straha. Istočnoevropske zemlje ovo osećaju vrlo jasno. Što idete dalje na zapad, to je manje očito.“