Kako Evropa planira da ukine rusku naftu i gas?

Unija mora prevazići otpor pojedinih država, obezbediti nove izvore energije i nadoknaditi milijarde evra vredne isporuke ruske nafte i gasa koje i dalje stižu svakog meseca.

Od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, EU je značajno smanjila svoju zavisnost od ruske energije, posebno kada je reč o uvozu nafte morskim putem. Ipak, gas ostaje najveći izazov, dve trećine preostalog uvoza fosilnih goriva iz Rusije i dalje otpada upravo na njega.

Sudbina evropske energetske tranzicije sada zavisi od globalnog tržišta tečnog prirodnog gasa (LNG), koje je postalo ključna zamena za ruske gasovode, piše Forbes BiH.

Mađarska i Slovačka, koje još uvek koriste jeftinu rusku naftu i gas preko gasovoda Družba i Turski tok, predstavljaju poseban problem. Ove zemlje održavaju blage odnose s Moskvom i često blokiraju zajedničke evropske sankcije, tražeći za to ustupke.

Uprkos tome, EU, zajedno sa SAD i Velikom Britanijom, poslednjih meseci pojačava pritisak na ruski energetski sektor. U oktobru su SAD uvele sankcije ruskim kompanijama Lukoil i Rosneft dok je EU uvela prve zabrane na uvoz ruskog LNG-a i najavila potpunu obustavu od 2027. godine.

Evropski parlament se zalaže da zabrana stupi na snagu 2027. dok Savet EU predlaže 2028, pa će konačan rok biti rezultat kompromisa.

Plan nazvan Repower EU ima cilj smanjenje ukupne potrošnje energije, širenje obnovljivih izvora i diverzifikaciju snabdevanja. Međutim, ovaj plan ima i slabosti. Visoke cene energije naterale su industriju da smanji proizvodnju dok je energija u Evropi i dalje skuplja nego u SAD ili Kini.

Povećanje udela obnovljivih izvora takođe povećava zavisnost od Kine, koja dominira proizvodnjom solarne i baterijske tehnologije te kontrolom retkih minerala. Istovremeno, oslanjanje na američke fosilne izvore postaje sve nesigurnije zbog nepredvidlive politike predsednika Donalda Trampa.

Evropa se obavezala da će još više povećati uvoz američke energije – čak 250 milijardi dolara godišnje u naredne tri godine. Ipak, EU i dalje uvozi više od polovine ukupne energije, što je čini ranjivijom od drugih velikih ekonomija. Tokom gasne krize između 2021. i 2024. godine, troškovi uvoza porasli su na više od 900 milijardi evra.

Norveška je sada glavni dobavljač prirodnog gasa u Evropi dok su Sjedinjene Države pretekle Rusiju i postale drugi najveći snabdevač. Ruski udeo u evropskom uvozu gasa pao je na 14 posto, ali LNG iz Rusije se i dalje uvozi jer je EU još uvek njegov najveći kupac. Konkurencija sa azijskim tržištima dodatno otežava nabavku neruskog LNG-a, ali se očekuje da će tržište postati stabilnije 2026. godine, kada SAD i Kanada povećaju proizvodnju.

U srednjoj Evropi, Mađarska i Slovačka ostaju najveći kupci ruske energije. Češka je prekinula uvoz nafte iz Rusije, ali njeni susedi još uvek oklevaju da to učine iako bi hrvatski naftovod iz Jadrana mogao u potpunosti pokriti njihove potrebe. Turski tok, kojim se gas i dalje doprema iz Rusije, dodatno potkopava evropske napore za diversifikaciju jer tržište preplavljuje jeftinim gasom.

Turska, članica NATO-a, istovremeno je produbila saradnju s Moskvom i postala glavni centar za reeksport ruske nafte i gasa u Evropu. Trenutno je treći najveći kupac ruskih fosilnih goriva, odmah iza Kine i Indije. Iako je EU uvela zabranu uvoza naftnih proizvoda iz zemalja koje preprodaju rusku sirovu naftu, ta zabrana još uvek ima rupe koje omogućavaju zaobilaženje sankcija.

Stručnjaci upozoravaju da, čak i ako plan Repower EU stupi na snagu ranije, ostaju brojni izazovi. Naročito je sporan Član 15 predloga Zakona, koji državama članicama dopušta da privremeno ukinu zabranu u slučaju “vanredne situacije” iako taj pojam nije jasno definisan.

Evropa se, dakle, nalazi između potrebe da trajno prekine zavisnost od Moskve i realnosti da je energetski prelazak skup, spor i pun političkih prepreka. Ako uspe, to će označiti kraj jedne ere i početak nove evropske energetske politike.