U sredu opet izbori: Profesor pojašnjava kako je krajnja desnica normalizovana u Holandiji

Na neki način, Holandija je postala Italija 21. veka, pogođena političkom fragmentacijom, nestabilnošću vlade i radikalizacijom (koja se sve češće ispoljava kroz nasilje), piše za Gardijan Kas Mude, holandski profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Gruzija i autor knjige „Krajna desnica Danas“ (The Far Right Today).

Ovi izbori su direktna posledica te fragmentacije i nestabilnosti. Krajnje desničarska Partija slobode (PVV) pod vođstvom Gerta Vildera dominirala je prethodnom vladinom koalicijom, ali je ipak prekinula saradnju u julu, posle manje od godinu dana.

Različite lekcije koje su holandski mediji, političke partije i birači izvukli iz ovog burnog iskustva mogu biti relevantne i izvan Holandije, s obzirom na to da se većina evropskih zemalja suočava sa sličnim izazovom: kako se nositi sa rastućim izbornim, ideološkim i političkim uspehom krajnje desnice.

Kao i svi ostali, holandski mediji su bili iznenađeni što je Vilder dozvolio da „njegova vlada“ padne i pokušali su da shvate razlog.

U poređenju sa 2002. godinom, kada je još haotičnija koalicija pala posle samo 12 nedelja, danas je daleko manje debate o tome da li krajnja desnica treba da ima ulogu u holandskoj politici – gotovo kao da je nemoguće zamisliti holandsku budućnost bez nje.

To i nije iznenađujuće, jer većina holandskih medija ostaje (uglavnom dobrovoljna) talac krajnje desnice.

Sam Vilders retko se pojavljuje u medijima ili daje intervjue, ali je i dalje političar o kojem se najviše diskutuje na holandskoj televiziji. A u njegovom fizičkom odsustvu, mediji su Jostu Eerdmansu, lideru radikalne desničarske partije JA21, dali disproporcionalnu pažnju, dok je taktička promena na čelu ekstremno-desničarskog Foruma za demokratiju (FVD), gde je Lidevij de Vos nasledila Tjeri Baudeta, uradila upravo ono što je bilo i planirano – vratila je partiju u centar pažnje.

Holandske političke partije su u velikoj meri pomogle da se krajnja desnica normalizuje i racionalizuje.

Neke desničarske partije su isključile buduće koalicione sporazume sa Vilderom i PVV-om: ne zbog Vilderove antiustavne ideologije, već zbog njegovog „nezrelog“ i „neodgovornog“ ponašanja.

U stvari, desničarske partije su nastavile da usvajaju politike krajnje desnice u parlamentu i nakon što je Vilders napustio koaliciju.

To je uključivalo „najstrožu politiku azila ikada“, (strožu) zabranu burke, pa čak i „zabranu antife“ – što je naročito zapaženo jer je ovo poslednje predlog FVD-a, jedine krajnje desničarske partije koja bi, bar na nacionalnom nivou, trebalo da bude isključena iz vlasti kroz tzv. “cordon sanitaire” (zaštitni zid).

Čak i „centristički“ političari nastavljaju da normalizuju krajnju desnicu. Rob Jeten je svoju društveno liberalnu partiju D66 pomerio udesno po pitanjima kulture i imigracije, prihvatajući neku vrstu komunističko-patriotskog pristupa, i ne isključuje mogućnost upravljanja u koaliciji sa radikalnom desničarskom JA21 ili radikalizovanom poljoprivrednom partijom BBB.

Frans Timermans, lider centralno-leve GreenLeft/Labour (GL/PvdA), zaoštrio je imigracione politike svoje partije, govorio o „problemima sa izbeglicama“ i pojavio se na omiljenom TV programu krajnje desnice, Vandag Inside – ironično, na štetu mnogih lojalnih gledalaca programa.

Ali, kao i uvek, birači i dalje deluju da više preferiraju original nego sve veći broj desničarskih kopija. Iako je Vildersova PVV izgubila deo podrške – oko četiri odsto u odnosu na prethodne izbore – ona je i dalje jasno najpopularnija partija u zemlji.

Najveća volatilnost dolazi od implozije dve novije partije, BBB i Pieter Omcigtove New Social Contract (NSC), koje su bile u odlazećoj koaliciji, ali sada imaju podršku od 2,5 odsto i 0 odsto respektivno.

Njihovi birači su se uglavnom vratili ili prešli u hrišćanske demokrate (CDA), koji se očekuje da budu veliki pobednici. Konzervativni VVD, bivša partija premijera Marka Ruttea koja je dominirala holandskom politikom u ovom veku, očekuje se da izgubi oko trećinu već smanjenog biračkog tela iz 2023, uglavnom u korist radikalne desničarske JA21.

Levičari, nesposobni da probiju čvrsti stisak desnice nad medijima (posebno razgovornim emisijama), ostaju prilično marginalni i stagnirajući – uprkos nedavnoj fuziji Zelenih i Labour partije u GL/PvdA.

Zanimljivo je da ankete pokazuju da se glavni pomak događa unutar tri izborne grupe, tj. krajnja desnica, centralna desnica i levica. Svaka grupa održava uglavnom istu podršku – 35, 40 i 25 odsto respektivno – ali unutar bloka krajnje desnice JA21 postaje druga najveća (posle PVV), dok u bloku centar-desnice CDA, a moguće i D66, pretiče VVD.

Naravno, ankete mogu biti netačne, a u Holandiji sve češće jesu, jer sve više ljudi čeka do dana izbora da donese odluku. Ipak, nema sumnje da će proces formiranja koalicije biti težak i dug, čak i po holandskim standardima.

Gotovo sve partije su isključile Vildersa, ali neke (poput VVD) takođe su isključile sporazume sa centralnom-levicom.

Dakle, čak i ako GL/PvdA postane najveća „demokratska“ partija, Timermans bi i dalje morao da dobije promenu stava VVD-a da bi postao premijer na čelu široke centar-desničarske koalicije.

Alternativno, lider Hrišćanskih demokrata, Henri Bontebal, mogao bi da vodi centar-desničarsku vladu koja bi uključivala manje ličnih trzavica, ali bi i dalje bila ranjiva na nestabilnost.

Bez obzira na konačni ishod, jedna stvar je već jasna: uprkos očiglednom neuspehu krajnje desnice u vođenju Holandije, ona i dalje ima magnetni uticaj na zemlju. Partijska politika ostaje fragmentisana, ali dominira normalizacijom i mainstreamingom desničarskih stavova i političara.

Liberalno-demokratske partije ulažu više energije u borbu međusobno nego protiv krajnje desnice. Što se tiče „cordon sanitaire“, on ne obuhvata sve desničarske partije (poput JA21) i odbacuje njihovo ponašanje, a ne ideologiju.

Ovo su trendovi koje vidimo i u Evropskom parlamentu, kao i u mnogim drugim evropskim zemljama.