Ukrajina: Uspon i dalji uspon predsedničke moći

Svaki ukrajinski predsednik u poslednjih 15 godina pokušavao je da proširi svoja izvršna ovlašćenja, ali ratna neizvesnost i grupa neiskusnih poslanika od kojih su mnogi izabrani zahvaljujući popularnosti Volodimira Zelenskog osnažili su njega i njegove savetnike da marginalizuju parlament i guraju ka većoj koncentraciji vlasti, ukazuje u analizi za CEPA Katerina Odarčenko, predsednica PolitA instituta za demokratiju i razvoj.

Dana 17. jula, kada je ukrajinska Verhovna rada odobrila zamenu premijera Denisa Šmihalja prvom zamenicom premijera Julijom Sviridenko u okviru rekonstrukcije vlade, čak su i članovi vladajuće stranke Sluga naroda izrazili nezadovoljstvo što nisu bili konsultovani o iznenadnim promenama.

Ova rekonstrukcija i glasanje koje je usledilo označili su ne samo jačanje predsedničke kontrole, već i rastući uticaj šefa predsedničke administracije, 53-godišnjeg Andreja Jermaka, koji se danas smatra jednim od najmoćnijih ljudi u zemlji.

„Samo su nam rekli šta da uradimo“, rekao je jedan narodni poslanik o glasanju. „Kao da gledamo novu sezonu (Zelenskijeve hit TV serije) Sluga naroda, samo što sada scenario piše Jermak.“

Jermak je, navodno, imao ulogu i u kontroverznoj, a potom i poništenoj odluci parlamenta od 22. jula, kojom su antikorupcijske agencije stavljene pod strožu predsedničku kontrolu.

Jermak, pravnik po obrazovanju, započeo je karijeru devedesetih godina kao osnivač međunarodne pravne firme, a zatim se prebacio u industriju zabave.

Upravo tamo, početkom 2010-ih, upoznao je Zelenskog – tada komičara i TV producenta. Njihov odnos je prerastao u blisku ličnu i političku saradnju.

Pridružio se Zelenskom tokom predsedničke kampanje i nakon njegove pobede u aprilu 2019. imenovan je za savetnika za spoljne poslove.

Već tri meseca kasnije otputovao je u Vašington kako bi pripremio teren za Zelenskijevu prvu posetu Beloj kući, a naredne godine dogovorio je razmenu zarobljenika s Moskvom, čime je oslobođeno 35 Ukrajinaca – veliki rani uspeh za predsednika.

Međutim, njegov stil pregovaranja izazvao je kontroverze.

Kritičari u Kijevu i Vašingtonu smatrali su da je Jermak bio previše popustljiv prema zahtevima Kremlja, uključujući spremnost da se razgovara direktno s proruskim režimima u Donjecku i Lugansku – što je za mnoge Ukrajince neprihvatljivo.

Početkom 2020. imenovan je za šefa Predsedničke kancelarije – funkciju bez ustavnih ovlašćenja, ali s ogromnom stvarnom moći – i počeo je da preoblikuje političku scenu.

„On ne savetuje samo Zelenskog,“ rekao je bivši ministar. „On mu govori šta da uradi — i to često predstavlja kao jedinu moguću opciju.“

Jermakov uticaj proširio se na gotovo sve grane vlasti. Oblikuje spoljnu politiku Ukrajine, filtrira međunarodne kontakte i često predstavlja predsednika u osetljivim pregovorima.

Unutar zemlje, kontroliše imenovanja, unapređenja i smene na ministarskom i regionalnom nivou, a poznat je po tome da promoviše lojalne kadrove i sklanja neistomišljenike.

Na primer, nova premijerka Julija Sviridenko ranije je radila u Predsedničkoj kancelariji pod Jermakovim vođstvom i učestvovala je u pregovorima s SAD.

Oleksij Kuleba, imenovan za potpredsednika vlade zaduženog za obnovu, takođe je bio deo Jermakovog tima pre nego što je prešao u izvršnu vlast.

Zapadni diplomate priznaju da je Jermak ključna figura u donošenju odluka i izražavaju zabrinutost zbog toga.

Međutim, neki — uključujući ukrajinske analitičare — ističu da je u ratnim uslovima prirodno da odlučni ljudi budu promovisani na ključne pozicije. Zemlja se, ipak, nalazi u borbi za opstanak.

Ipak, transparentnost i institucionalna nezavisnost su ključne za svaku mladu demokratiju.

Julija Sviridenko se već dugo smatrala favoritkinjom Andreja Jermaka za mesto premijerke.

Nekadašnja predsednička savetnica, koja je kratko radila u Predsedničkoj kancelariji (2020–2021), došla je u žižu javnosti nakon svoje uloge u kompleksnom i politički osetljivom sporazumu sa Trampovom administracijom o pristupu ukrajinskim prirodnim resursima.

Često se prikazuje kao simbol — mlada žena s naočarima iz milenijalske generacije na visokoj državnoj funkciji.

Njeno imenovanje predstavljeno je kao gest prema generacijskoj i rodnoj zastupljenosti, slično kao što je imenovanje Rustema Umerova za ministra odbrane predstavljeno kao korak ka raznolikosti, budući da je prvi musliman na toj funkciji.

Međutim, takve simbolike mogu prikriti dublja pitanja odgovornosti i koncentracije moći.

To je postalo očigledno kada je vlada odlučila da praktično ukine nezavisnost Nacionalnog antikorupcijskog biroa (NABU) i Specijalizovanog tužilaštva za borbu protiv korupcije (SAPO), podredivši ih Kancelariji glavnog tužioca — instituciji za koju se široko veruje da je pod kontrolom predsednika.

NABU i SAPO nisu bez mana, a kritičari često ukazuju na to da visokoprofilirani slučajevi korupcije traju godinama bez ishoda.

Ipak, te institucije su stvorene u tesnoj saradnji s EU i SAD i predstavljaju retke primere uglavnom nezavisnih „zapadnog tipa“ nadzornih tela.

Njihovo slabljenje ugrožava ne samo kredibilitet Ukrajine, već i njene šanse za pristupanje Evropskoj uniji — blok je već zapretio da će uskratiti 1,7 milijardi dolara pomoći zbog neuspeha u oblasti „dobrog upravljanja“.

Ta odluka takođe je pogodila simboličko srce Revolucije dostojanstva iz 2013–2014. godine, koja je imala za cilj da okonča nekažnjivost i uvede pravdu u postsovjetski sistem kojim su dominirali oligarsi i partijski kadrovi.

Podrivanje antikorupcijskih agencija može potkopati legitimitet na kojem počivaju međunarodna partnerstva Ukrajine.

A domaći pritisak za čistiju vlast je ogroman — prema nedavnoj anketi KIIS-a, čak 92 odsto Ukrajinaca vidi korupciju kao ozbiljan ili veoma ozbiljan problem, gotovo isto koliko i onih koji rat (95 odsto) smatraju najkritičnijim izazovom za zemlju.

Zelenskijev zaokret usledio je nakon kombinacije međunarodnog pritiska i protesta na ulicama, koji su izrazili sve šire javno nezadovoljstvo korupcijom, nejednakošću i liderstvom.

Istraživanja pokazuju da su ljudi sve ogorčeniji zbog nepravdi, na primer, u sistemu regrutacije, gde imućni mogu da plate kako bi izbegli slanje na front.

Iako Jermak može služiti kao „gromobran“ za kritike usmerene na Zelenskijeve odluke, i julska rekonstrukcija i neuspešni antikorupcijski potezi ponovo su pokrenuli debatu o koncentraciji moći u Predsedničkoj kancelariji.

Od sticanja nezavisnosti, Ukrajina se bori da uspostavi ravnotežu između predsedničkih ovlašćenja i parlamentarne odgovornosti, a predložene reforme su više puta odlagane.

Danas Kancelarija predsednika kontroliše ključna sudska imenovanja, komandne lance u policiji i tužilaštvu, kao i tužilačku moć. To izaziva zabrinutost, jer je Ukrajina već išla tim putem — najpoznatije tokom predsedništva Viktora Janukoviča, kada je nekontrolisani uticaj na Tužilaštvo doveo do politički motivisanih hapšenja, oduzimanja imovine i nasilnog gušenja protesta.

Iako niko ne optužuje Zelenskog da sledi isti kurs, koncentracija neograničene izvršne moći ostaje sistemska slabost — naročito u ratnim uslovima, kada su institucionalni otpor i javni nadzor znatno umanjeni.