„Učinite rađanje ponovo velikim“: Kako su kineske vlasti upale u zamku

Istovremeno, Peking je obećao da će osloboditi ljude poreza na usluge brige o deci – vrtiće, jaslice i druge usluge koje olakšavaju podizanje deteta.

Decenijama je Kina kažnjavala svoje građane zbog „previše“ dece, gurajući zemlju u „zamku niskog fertiliteta“.

Ipak, kako piše ruski Insajder, jedna stvar ostaje nepromenjena: ni u periodu politike „jednog deteta“, ni u aktuelnom podsticanju rađanja vlasti nisu slušale žene.

Kao odgovor na pritisak države, kineske žene postaju sve radikalnije i sve češće odlučuju da uopšte ne žele da imaju decu.

Kineski demografski eksperiment

Sedamdesetih godina prošlog veka Kina je prolazila kroz teške periode.

Zemlja je tek počela da prevazilazi posledice Kulturne revolucije, ekonomija je bila iscrpljena, poljoprivreda neefikasna, a sećanja na masovnu glad izazvanu Velikim skokom napred još nisu bila zaboravljena.

Istovremeno, stopa nataliteta je bila izuzetno visoka: gotovo šestoro dece po ženi. Jedna od mera usmerenih na borbu protiv ove krize bila je uvođenje demografskih kontrola.

Na početku decenije, Peking je pokrenuo nacionalnu kampanju „Kasnije, duže, manje“ (wan, xi, shao), koja je promovisala kasnije stupanje u brak, ograničenja broja dece po porodici (najviše dvoje u gradovima i troje na selu) i razmake od tri do četiri godine između rođenja dece.

Država je prvi put primenila čitav niz instrumenata: besplatne kontraceptive, obavezne konsultacije sa stručnjacima i novčane kazne za nepoštovanje državnih preporuka.

Ipak, ove mere nisu dale željene rezultate. Kada je Deng Sjaoping došao na vlast 1978. populacija Kine dostigla je 960 miliona ljudi, dok su nivo prihoda i produktivnost rada ostali izuzetno niski.

Nova vlada je izrazila ambiciju da zemlju vodi ka modernizaciji i brzom ekonomskom rastu, i videla je izuzetno visok natalitet kao pretnju nacionalnom prosperitetu.

U nastojanju da prevaziđe ovaj problem, neočekivana ličnost postala je arhitekta nove kineske demografske politike: vojni inženjer i stručnjak za sisteme raketa i kibernetiku, Song Džijan.

Pozajmljujući matematičke modele iz izveštaja Kluba Rima iz 1972. godine – Granice rasta, koji je, između ostalog, upozoravao na budući kolaps čovečanstva zbog prekomernog broja stanovnovnika – Song Džijan je predstavio svoje proračune partijskom rukovodstvu.

Ukoliko Kina ne smanji naglo stopu nataliteta, upozorio je, populacija zemlje će tokom narednog veka premašiti apokaliptične četiri milijarde ljudi.

Stanje demografske nauke u Kini sedamdesetih bilo je loše, delom zato što je mnogo stručnjaka bilo progonjeno ili prisiljeno da napusti zemlju. U tom kontekstu, Songov kibernetički pristup delovao je moderni i ubedljivo vlastima, piše antropološkinja sa Harvarda Susan Grinhal.

Pošto nisu postojali alternativni scenariji, ideja da se populacija tretira kao upravljiv sistem u kojem je fertilitet samo parametar kojim administratori mogu slobodno upravljati prihvaćena je kao naučno utemeljeno rešenje.

U avgustu 1979. partija je uvela kvote za jedno dete po urbanim porodicama. A 25. septembra 1980. vlasti su objavile čuveni „Otvoreni dopis svim članovima partije i omladinske lige o kontroli rasta stanovništva u našoj zemlji“, što je označilo početak politike „jedna porodica – jedno dete“ – najvećeg demografskog eksperimenta dvadesetog veka.

Kontrola rađanja postala je višeslojna. Službenici za planiranje porodice pojavili su se u selima i urbanim četvrtima. Njihov zadatak bio je da prave liste žena u reproduktivnom dobu, prate menstrualne cikluse, evidentiraju trudnoće i osiguraju obavezne posete klinikama.

Politika partije pojačavana je vizuelnom propagandom: posteri sa zastrašujućim sloganima poput „Bolje da krv teče kao reka nego dozvoliti nenamerno rođenje“ ili „Ako jedna osoba ima dodatno dete, celo selo će biti sterilizovano“.

Za „dodatnu“ decu vlasti su uvele „naknadu za socijalno održavanje“ – kaznu vezanu za godišnji prihod porodice. Njena visina varirala je po provincijama, dostižući i do deset godina prihoda.

Za mnoge porodice iznos je bio nepodnošljiv, što je dovelo do prakse skrivanja dece, posebno u ruralnim oblastima. Ako porodica nije mogla da plati naknadu, da bi izbegla kaznu, rođenje deteta nije se upisivalo u nacionalni registar domaćinstava (hukou).

Ova deca nazvana su heihaizi („crna deca“). Bez registracije, živela su praktično izvan zakonskog sistema: nisu mogla da pohađaju školu, primaju medicinsku pomoć, dobiju pasoš ili zvanično rade.

U nekim ruralnim oblastima provincija Guangksi, Guizhou i Henan, udeo „skrivene“ dece dostizao je 5-15 odsto.

Amnesty International je dokumentovao slučajeve u kojima su roditelji čuvali dete kod kuće godinama, plašeći se kazni i prisilne sterilizacije.

Država je distribuirala kondome i oralne kontraceptive preko medicinskih punktova u selima i fabričkih klinika u gradovima, ali temelj sistema kontrole rađanja činile su tzv. „pasivne metode“.

Nakon prvog porođaja, ženi je ugrađen intrauterini uložak (spoirala), a nakon drugog porođaja snažno se preporučivala sterilizacija.

Prema istraživanjima, od 1980. do 2014. u Kini je izvršeno oko 324 miliona ugradnji spirala i 108 miliona sterilizacija. Početkom 1990-ih, više od 70 odsto udatih žena koristilo je „pasivne metode“.

Zamka fertiliteta

Do 2000-ih, demografi su počeli da shvataju da zvanična statistika Kine ne odražava stvarnost. U članku za Population and Development Review, istraživači Filip Morgan, Gu Zigang i Sara Hajford su preračunali podatke uzimajući u obzir neregistrovanu decu.

Procena je bila da je ukupna stopa fertiliteta zemlje pala ispod praga reprodukcije, dostigavši 1,4-1,6 dece po ženi u poređenju sa normalnom stopom od 2,1, ali nije pala na 1,0.

Godine 2013. kineske vlasti su dozvolile parovima da imaju dvoje dece ako je bar jedan supružnik jedinac.

Zatim, od 1. januara 2016. stupile su na snagu dodatne izmene zakona o stanovništvu i planiranju porodice, koje su omogućile bilo kojoj porodici pravo na drugo dete.

U maju 2021. Peking je dozvolio kineskim porodicama da imaju troje dece, izdajući dokument „O optimizaciji politike rađanja i promociji dugoročnog i uravnoteženog rasta stanovništva“.

Politika „jedna porodica – jedno dete“ pomogla je u smanjenju rasta populacije Kine, ali nije bila jedini faktor koji je doveo do pada nataliteta.

Kako navodi grupa istraživača iz Brukings Instituta, demografski pokazatelji Kine gotovo su identični onima u Južnoj Koreji, Singapuru i Tajvanu, gde ovakva stroga ograničenja nikada nisu postojala. U ta tri slučaja, ukupna stopa fertiliteta pala je na 1,0 – 1,3 ne zbog državnih ograničenja, već zbog socioekonomskih promena: brze urbanizacije, rasta prihoda, masovnog visokog obrazovanja za žene, kasnijeg stupanja u brak, skupljeg stanovanja i intenzivne konkurencije na tržištu rada.

Demografi ovaj fenomen nazivaju „zamka niske fertilnosti“. Kada stopa fertiliteta u društvu padne ispod 1,4-1,5, ekonomski modeli, infrastruktura i društvene norme počinju da se prilagođavaju porodicama sa jednim detetom, a ponekad čak i ka opciji da se ne rađaju deca.

U studiji objavljenoj u novembru u European Journal of Population, istraživač Šen Šaomin ističe da „generacija jedinaca“ teži da želi još manje dece nego njihovi roditelji.

Udeo onih koji uopšte ne žele decu skoro se utrostručio u poređenju sa generacijom iz 1980-ih. Kada u društvu postane normalno imati samo jedno dete, promena te norme je gotovo nemoguća.

Udeo Kineza koji uopšte ne žele decu skoro se utrostručio od 1980-ih.

Prema Institutu za populaciju i ekonomiju rada Kine, zemlja je na drugom mestu u svetu po troškovima odgajanja deteta do 18. godine. Na nacionalnom nivou, taj iznos dostiže 538.000 juana (oko 76.100 dolara), dok u megagradovima poput Pekinga, Šangaja i Šenzena iznosi približno 1-1,5 miliona juana (140.000- 210.000 dolara).

Sa prosečnim godišnjim prihodom od 160.000 juana za dvoje mladih roditelja, odgajanje jednog deteta košta 20- 35 odsto godišnjeg budžeta porodice, dok drugo dete postaje finansijski nedostižno za većinu gradskih stanovnika.

Kao rezultat, kinesko društvo nije pokazalo veliki entuzijazam kada je Peking dozvolio veći broj dece. Ako moderni parovi planiraju da imaju dete, oni to uglavnom čine kasnije, kada dostignu određene karijerne i finansijske ciljeve.

Pokušaji Pekinga da utiče na natalitet

Porez na kontraceptive uveden decembra ove godine najznačajniji je, ali ne i jedini pokušaj kineskih vlasti da utiče na demografiju zemlje.

Tokom proteklih pet godina, desetine provincija i gradova širom Kine usvojile su sopstvene programe za povećanje nataliteta, eksperimentisale sa direktnim novčanim isplatama, poreskim olakšicama, subvencijama za stanovanje i produženim roditeljskim odsustvom.

Ideološka komponenta, takođe, postaje sve jača. Godine 2021. Kineski državni savet izdao je „Plan razvoja za kineske žene“, koji je uključivao formulacije o „jačanju nacionalnih resursa“ i „izgradnji harmonične porodice“.

U skladu s tim, državni mediji i partijske platforme počeli su aktivno da promovišu sliku „odgovorne majke“, koja se očekuje da „doprinese sudbini nacije“ rađanjem dvoje ili troje dece.

Istovremeno, organizacije za ljudska prava primećuju pokušaje ograničavanja pristupa abortusu, posebno kada se traži iz nemedicinskih razloga. U izveštaju World Report 2025: China, Human Rights Watch navodi rastuću rodnu diskriminaciju i sve veća ograničenja reproduktivnih prava.

Amnesty International izveštava o slučajevima u kojima su medicinske institucije savetovane da odvrate žene od prekida trudnoće, a set dokumentacije potrebne za izvođenje ovih procedura je proširen.

Značajan primer prodora kineske državne politike u reproduktivna prava žena je slučaj Su Zaozao. Godine 2018, neudata stanovnica Pekinga pokušala je da kriogenički sačuva svoje jajne ćelije, ali joj je klinika odbila uslugu, pozivajući se na pravila Ministarstva zdravlja koja dozvoljavaju takve procedure samo za udate žene ili iz medicinskih razloga.

Su se žalila sudu, tvrdeći da zabrana krši princip rodne jednakosti, budući da muškarci u Kini slobodno mogu da zamrzavaju svoje spermatozoide.

U avgustu 2024, jedan sud u Pekingu odbio je njen poslednji apel. Aktivisti za ljudska prava ovu odluku vide kao simbolički poraz za neudate žene, u vreme kada vlada poziva žene da rađaju ranije i u većem broju.

Žene bez glasa

U nastojanju da stimuliše rast stanovništva, vlada potpuno ignoriše perspektivu žena, što samo pogoršava situaciju.

U članku „Niska stopa fertiliteta u Kini iz perspektive pola i razvoja“ (2021), istraživači Ji Juksijang i Zeng Zou navode da domaći poslovi i dalje gotovo u potpunosti padaju na žene, iako se od njih očekuje da grade karijere.

Majčinstvo dovodi do sporijeg napredovanja u karijeri, smanjenja prihoda za 30-40 odsto i dodatnih kućnih obaveza. Ovi gubici ne mogu biti nadoknađeni jednokratnom isplatom od 10.000 juana.

U oktobru 2020, kineski društveni mediji počeli su da šire prevod članka „Mi nismo cveće, mi smo vatra“, koji iznosi principe radikalnog feminističkog pokreta iz Južne Koreje poznatog kao „6B4T“.

Ova ideologija poziva na odbacivanje heteroseksualnih odnosa, braka, rađanja dece, emotivnog rada za muškarce i pridržavanja standarda lepote.

Naziv je direktna aluzija na konfučijanski kodeks rodnih odnosa „Tri poslušnosti i četiri vrline“, koji žene stavlja u podređen položaj, zahtevajući od njih da budu poslušne ocu pre braka, mužu tokom braka, sinu kada je udovica i da očuvaju „moralnu čistoću“, skromnost i domaće veštine.

Radikalni pristup pokreta 6B4T u kontrastu je sa idejama ranijih pokreta za prava žena u Kini, primećuju istraživači Šu Li i Jidžia Gu sa Univerziteta u Melburnu.

Za žene uzrasta 18 – 30 godina, odbijanje braka i izbor dobrovoljne neplodnosti postali su način da izbegnu ekonomski i psihološki pritisak.

Mladi žene ismijavaju zvanične slogane i vladine programe podsticaja na društvenim mrežama: na Douyinu (kineski TikTok) i Weibu popularni su heštegovi poput „ne udavati se i ne rađati za miran život“ , „bolje ulagati u sebe nego u dete“ i „biti bez dece je u redu“.

U odnosu na ovakve stavove, uvođenje poreza od 13 odsto na kontraceptive deluje više kao čin očaja nego kao efikasna mera.

Trošak kontrole rađanja

Kina brzo stari. Prema Nacionalnoj statističkoj kancelariji, na početku 2025. populacija je iznosila 1,4 milijarde ljudi. Kako pokazuju istraživanja demografa Sjeđiana Penga i Ditriha Faustena, do 2035. godine četvrtina kineske populacije – otprilike 350 miliona ljudi – biće starija od 60 godina. To znači da se „demografski prozor“, u kojem nekoliko osoba radnog uzrasta podržava jednog penzionera, praktično zatvara.

Starenje populacije stavlja ogroman teret na penzioni sistem, što navodi vlasti da sprovedu bolne reforme.

Od 1. januara 2025. Kina je počela postepeno povećanje starosne granice za penzionisanje. Tokom perioda implementacije od 15 godina, starost za muškarce će se povećati sa 60 na 63 godine, a za žene sa 50-55 na 55-58 godina, u zavisnosti od tipa zaposlenja. Istovremeno, uvode se fleksibilnija pravila za penzionisanje, a period doprinosa za penziju se produžava.

Zemlja oseća sve izraženiji manjak mladih radnika, posebno u segmentima tržišta sa niskim platama. Dok je u 2010-im godinama Kina imala više od milijardu ljudi uzrasta 15-64 godine, do 2024–2025. taj broj pao je na oko 880-890 miliona. Korporativni sektor reaguje na problem širenjem automatizacije, dok vlasti razmatraju mogućnost dovođenja radnika iz susednih zemalja.

Politika „jedna porodica – jedno dete“ takođe je dovela do značajne rodne neravnoteže. Ovo je u velikoj meri povezano sa tradicionalnim patrijarhalnim modelom ruralnih kineskih porodica: sin ostaje u domaćinstvu, nasleđuje zemlju i preuzima odgovornost za izdržavanje roditelja u starosti (penzioni sistem u ruralnim oblastima praktično nije postojao).

Ograničenja rađanja pomogla su da se ova praksa učvrsti: ako je porodici bilo dozvoljeno samo jedno dete, to dete je moralo da bude muško. Kao rezultat, povećao se broj abortusa iz rodne selekcije uz upotrebu ultrazvuka.

Tokom 1990–2000-ih, u nekim provincijama odnos novorođenih dečaka i devojčica dostizao je 120 prema 100 (biološka norma je oko 105 prema 100). Prema procenama demografa, do 2020-ih Kina je imala više od 30 miliona „viška“ muškaraca. Nastala su čitava „sela neženja“, gde stanovnici stariji od 30 godina nikada nisu bili u braku.

Rodna neravnoteža povećava rizike za žene širom regiona. Human Rights Watch izveštava da svake godine hiljade žena i devojaka biva odvedeno iz Mjanmara, Kambodže, Laosa i Vijetnama u Kinu, gde se prodaju kao „mlade“ i drže u kućnom ropstvu.

U Kambodži, prema Globalnoj inicijativi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, formirane su kriminalne mreže koje otimaju žene za kinesko „tržište“.

Regruti obećavaju posao ili „brak sa imućnim muškarcem“, ali u stvarnosti žene postaju žrtve trgovaca ljudima. Česti su slučajevi da se „mlade“ preprodaju iz jedne porodice u drugu. Ukupno, prema Global Slavery Index 2023, oko 5,8 miliona ljudi u Kini živi u savremenom ropstvu.

Generacija odrasla u okruženju intenzivne ekonomske konkurencije, skupog stanovanja i norme jednog deteta sve više vidi majčinstvo kao oblik ropstva i odbacuje ga.

Država, međutim, iz inercije i dalje koristi iste alate kao pre četrdeset godina, posmatrajući ženska tela samo kao sredstvo za reprodukciju stanovništva. Ali više nije moguće vratiti žene u model „radnice danju, majke nacije noću“. Pokušaji da se poveća pritisak samo pojačavaju otpor, kao u slučaju pokreta 6B4T. Što radikalnije vlasti pokušavaju da kontrolišu fertilitet, to su posledice bolnije.