Foto: EPA-EFE/SEBASTIEN NOGIERKada je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen rekla okupljenima u Davosu da bi Evropa i Kina trebalo da „nađu rešenja“ za pitanja od zajedničkog interesa, malo je verovatno da je imala na umu više diplomatije „vukova ratnika“.
Ipak, kineski predsednik Si Đinping je dao ton interakciji svoje zemlje sa Evropljanima kroz imenovanje koje je koliko lukavo, toliko i provokativno.
Odabrao je najoštrijeg „ratnika“ ministarstva spoljnih poslova, Lu Šajea, za specijalnog predstavnika za Evropu, ukazuje u analizi za CEPA Majkl Šeridan, autor knjige „Crveni car: Si Đinping i njegova nova Kina“ i „The Gate to China“, hvaljene istorije Hong Konga.
Lu (60) je upravo završio petogodišnju dužnost ambasadora u Francuskoj, gde ga je Le Figaro, uz izvesnu suzdržanost, okarakterisao kao „habitue des polemikues“, ili onog koji je naviknut na kontroverze.
Njegovo novo radno mesto je dvostruko važno unutar kineske birokratije jer mu daje gotovo neograničen prostor za rad u raznim portfeljima od rata u Ukrajini do tarifa na električna vozila.
U rukama čoveka koji ima direktan pristup Siju i uživa njegovo poverenje, izaslanik za Evropu je u stvari veći od svih kineskih diplomata od Atlantika do Urala.
Štaviše, Lu će biti smešten u Pekingu, gde će biti blizak krugu dvorjana oko Sija, koji se sada rutinski naziva „jezgrom“ nacije.
Dok može da ostavi druge da pregovaraju o statistikama i kvotama, Lu će moći da se kreće slobodno i odgovara na ono što Kina smatra najhitnijim poslovima dana.
Njegovu ulogu je tačno opisao portparol ministarstva spoljnih poslova, Guo Jiakun, koji je rekao da će se baviti komunikacijom i koordinacijom sa svojim evropskim kolegama „u skladu sa željama i potrebama kineske vlade.“
To mnogo govori o poverenju koje uživa kod vrhovnog vladara, koji je već smenio jednog ministra spoljnih poslova i drži trenutnog, ozbiljnog karijeristu po imenu Vang Ji, na kratkoj uzici.
Novi izaslanik je, takođe, pronicljiv izbor jer on dobro govori francuski, radio je u Senegalu i kao ambasador u Kanadi. Međutim, njegovo tečno poznavanje Molijerovog jezika nije ga učinila omiljenim među francuskoom publikom tokom njegove službe u Parizu.
Lu je uživao priznanje kao prvi kineski ambasador pozvan na Quai d’Orsay (ulica u Parizu u kojoj se nalazi zgrada francuskog ministarstva spoljnih poslova) na „čitanje bukvice“ pošto je jedan od njegovih prethodnika pozvan posle masakra na Trgu Tjenanmen 1989.
Uz nemalu ironiju, jedan od razloga za grdnju bila je njegova nepotkrepljena tvrdnja da su tokom pandemije kovid-19 radnici u Francuskoj napustili svoja radna mesta, ostavljajući svoje pacijente da umru od gladi i bolesti.
Pošto je Lu bio zamenik gradonačelnika Vuhana, gde je izbila pandemija, to je skrenulo pažnju na debatu o poreklu kovid-19 i načinu na koji kineska vlada postupa sa epidemijom.
Bilo je polemike i oko Luove karakterizacije kritičara kao „ludih hijena“ i njegove tvrdnje da ljudi iz kineske ujgurske muslimanske manjine „nisu internirani u logore, već smešteni u obrazovne centre za obuku“.
Svoju ulogu nediplomatskog diplomate završio je intervjuom za francusku televiziju nakon ruske invazije na Ukrajinu u kojem je primetio da postsovjetske države nemaju „nikakav efektivni status prema međunarodnom pravu“.
Ako je to istovremeno zbunilo i razbesnelo te postsovjetske nacije misleći da uživaju uzajamno priznanje i diplomatske odnose sa Narodnom Republikom Kinom (na primer, Kina formalno priznaje granice Ukrajine), pa, šteta.
Sa sigurnošću se može reći da se ništa od ovih stvari nije smatralo indiskrecijom u očima Luovog gospodara u Pekingu, niti u grupi kineskih diplomata – ne nužno svih – koji izgleda misle da ponovo proživljavaju 1930-te i da su metode Molotova ili Ribentropa pogodne za taj čas.
Francuski sinolog Emanuel Linkot citirao je Le Figaro da je Lu bio „čisti proizvod vladavine Si Đinpinga koja je najavila radikalnu promenu stava kineskih diplomata“.
„On je simptom diplomatije koja je potpuno podložna ideologiji partije i njenoj neoimperijalnoj viziji“.
On je, takođe, proizvod Si Đinpingove idealizovane meritokratije. Sin lekara specijalizovanog za javno zdravlje, Liu je rođen u Nanđingu, u istočnoj Kini, 1964.
Bio je dovoljno star da izbegne Kulturnu revoluciju i odlučio se za neuobičajen pravac, specijalizujući se za francuski jezik na univerzitetu na kojem je Ministarstvo državne bezbednosti redovno pratilo visoke kadrove sa veštinama koje su Kini bile potrebne dok je „otvarala vrata“.
Usledio je niz postavljanja, ali upravo je Luov domaći angažman u Vuhanu od 2014. do 2015. označio ga kao kadra predodređenog za ambiciozne zadatke.
Kina ima svoju modernu mandarinsku klasu – uspešni bivši ambasador u Londonu, Liu Siaoming, prošao je sličan put – a sada je na vrhuncu svoje karijere.
Njegove nove kolege u Evropskoj uniji i NATO-u trebalo bi da budu na vrhuncu svojih karijera.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
