Kirilova: Zašto Rusi “gutaju” propagandu?

Čak iako se uzme u obzir da podaci ne mogu biti potpuno pouzdani u represivnim uslovima, sociolozi slikaju prilično sumornu sliku, u kojoj je većina stanovništva, makar pasivno, za rat.

Ovakva situacija opstaje iako stanovništvo i ne shvata ciljeve tzv. “specijalne operacije“, a vlasti kontradiktorne u pokušaju da objasne šta tačno žele da postignu, navodi Kirilova u članku za cepa.org.

Tako je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao da je cilj rata koji je pokrenuo Kremlj “okončanje američkog kursa dominacije svetom“, dok se Vladimir Putin ponovo vratio na mantre o “pomaganju narodu Donbasa“.

Da bismo razumeli šta Ruse navodi da veruju u apsolutno iracionalne i nelogične ideje, važno je podsetiti se najčešćih psiholoških odbrambenih mehanizama kojima rusko stanovništvo pribegava dugi niz godina.

Još pre šest godina autorka teksta je primetila da je glavna reakcija ruske većine na bilo kakvo pogoršanje kvaliteta života samo želja da se po svaku cenu povrati osećaj izgubljene udobnosti, osećaj sigurnosti i stabilnosti. U stanju potpune nemoći i odsustva perspektive, upravo ta želja postaje glavna psihološka podrška, pa stoga gubitak ovog inherentno iluzornog osećanja plaši ljude više od bilo koje stvarne deprivacije.

Glavno sredstvo očuvanja iluzije normalnosti je konformizam, koji ponekad može dostići opasnu, samoubilačku fazu. Direktor Levada centra koji se samostalno finansira, Lev Gudkov, primetio je još pre rata da “mnogi ne žele da se odupru vlastima čak ni u mislima“. On je dodao: “Konformizam ove vrste je osnova Putinovog režima”.

Politikolog Andrej Kolesnikov, govoreći o odnosu društva prema protestima u odbranu Alekseja Navaljnog, primetio je da konformizam postaje sve agresivniji. Cilj je izgraditi usaglašenost u javnosti što je brže moguće, suočeni sa svakom novom zvaničnom akcijom koja ugrožava njihovo blagostanje.

Postoje tri načina da se to postigne.

Prvo, pokušaj, ako je moguće, da se ograde od grupe koja je na meti vlasti. Kad god je represija usmerena na određene kategorije ljudi, bilo da su to Jehovini svedoci, pristalice Alekseja Navaljnog, krimski Tatari, vozači kamiona, penzioneri i tako dalje, mnogi se trude da se ograde.

Živopisan primer je priča iz 2017. o prinudnom iseljavanju stanovnika takozvanih Hruščovljevih stanova na Moskovskoj obilaznici. Dok su neki zapadni stručnjaci predviđali skoro revoluciju u pozadini narodnog negodovanja, većina Rusa se, očekivano, radije distancirala od žrtava.

Glavno sredstvo očuvanja iluzije normalnosti je konformizam, koji ponekad može dostići opasnu, samoubilačku fazu

Naviknuvši da se u Rusiji svakome može bilo šta dogoditi u svakom trenutku, ljudi su naučili da se raduju samoj činjenici da im se danas ništa tako nije dogodilo.

Drugi metod, jeste pokušaj da ubede sebe da se ništa zaista nije promenilo, a novonastala situacija je zapravo prilično podnošljiva.

Upečatljiv primer ovakvog poricanja stvarnosti bilo je izbijanje rata u Ukrajini 2014. Mnogi Rusi su se, nasuprot očiglednim činjenicama, uhvatili za propagandnu tezu da “Rusi ne učestvuju u ovom ratu“, uprkos suprotnim dokazima.

I na kraju, ne uspe li ova tehnika, treći metod je pokušaj da ubede sebe u ispravnost i neophodnost još više ograničenja, zabrana i lišavanja koja proizilaze iz događaja koji se nije dogodio. U ovom slučaju, ljudi nastoje da se uvere da je još jedan udarac normalnom životu bio neophodan, ispravan i preduzet zarad njihovog dobra.

Vođeni ovom potrebom, oni traže bilo kakvo objašnjenje za ono što se dešava, ne mareći za njihovu verodostojnost.

Nažalost, tokom proteklih osam godina, rusko društvo je imalo priliku da iznova usavršava mehanizam za racionalizaciju iracionalnog, od spaljivanja “sankcionisanih“ proizvoda do rata. Pošto posledice rata utiču na celo rusko društvo, a samu činjenicu vođenja rata vlasti ne poriču, iako se to lukavo naziva “vojnom operacijom“, strategija distanciranja i potpunog poricanja očigledno neće uspeti.

Kao rezultat toga, jedini način da se održi iluzija normalnosti postaje besno verovanje u prihvatljivo objašnjenje za ono što se dešava.

Istog je mišljenja i ruski sociolog Grigorij Judin. U intervjuu za Glas Amerike, on napominje da “danas svi u Rusiji znaju sve“, ali se plaše da to priznaju sebi, jer ne razumeju kako da žive sa tim.

“Agresivno odbacivanje je reakcija osobe koja zaista sve zna i pokušava da nekako sačuva svoj krhki unutrašnji svet, u koji su ljudi u Rusiji davno migrirali. Rusija je veoma atomizovana, depolitizovana zemlja, ljudi žele da žive u privatnom svetu, pokušavaju da se izoluju, da ih sve to ne dotiče“, objašnjava ekspert.

Zato propagandisti ne moraju da se opterećuju preteranom logikom sadržaja – potrošači propagande u svakom slučaju rado grabe svaku priliku da veruju u ono u šta im je psihički prijatno.

Takve psihološke potrebe su svojstvene apsolutno svima, i to ne samo Rusima, već su u Rusiji bile izraženije, istisnuvši mnogo efikasnije strategije za reagovanje na nenormalne okolnosti. Naravno, ovakvi zahtevi društva idu na ruku vlastima i olakšavaju rad propagandistima.

Pa ipak, postoje granice za državu; Rusi možda tolerišu zvanični narativ, ali oni imaju svoje crvene linije. Jedna takva je i neintervencija države u domaćoj sferi. Zvaničnici mogu da rade šta žele pojedincima – ubeđujući sebe da se “ništa nije promenilo“, “ovo neće uticati na nas“ ili “bilo je neophodno“ – ali ne i čitavom društvu u isto vreme.

Ovo je bilo dobro ilustrovano tokom pandemije. Široko rasprostranjena, neprijateljska reakcija na politiku vakcinacije pokazala je da Rusi pokušaje regulisanja života, a još više telesnog integriteta, doživljavaju kao direktnu agresiju.

Značajno je da su se protiv vakcinacije protivili ljudi antizapadnih stavova, karakterističnim džingoizmom desnice ili levice, godinama negovani zvaničnom propagandom. Zamenik direktora Levada centra Denis Volkov primetio je da je nepoverenje u vakcine posledica nepoverenja u državu u celini.

Isto tako, pokušaj države da podigne starosnu granicu za penzionisanje. Bilo je jasno da će cenu ove politike platiti svi, čineći nemogućim standardne tehnike suočavanja sa distanciranjem i poricanjem.

Pošteno je zaključiti da što više posledice rata direktno pogađaju obične Ruse, što se država više meša u njihovu svakodnevicu, to će se sve više pojavljivati totalno nepoverenje vlasti, skriveno iza kolektivne konformističke maske.

To važi i za sankcije, koje Rusi još nisu u potpunosti osetili. Čak i prokremljovski sociolozi priznaju da “što duže traje specijalna vojna operacija, to će se više fokus sa vojnih ishoda pomeriti na socio-ekonomsku situaciju“.