Ko su „Putinovi ljudi“?

Neki od njih su Ruse krivili za rat, za manjkavost morala i servilni mentalitet. Naposletku, pojedine ankete javnog mnjenja su pokazivale da ruskom lideru raste podrška, a na kraju, njega su ti isti građani i izabrali, ukazuje sociološkinja Natalia Saveljeva u svom tekstu „Putin’s People – or Are They?“ koji je objavljen na portalu cepa.org.

Oni su Putinovi ljudi, zar ne? Pa, neki jesu, neki nisu. Kao i svi diktatori on bi hteo da mislimo tako, da verujemo da su lider i njegovi građani stopljeni u jedno. To je slika koju on nastoji da predstavi, ali to ne znači da je ona Rusija koju mogu da vide autsajderi prava Rusija, navodi se u tekstu.

Proceniti podršku za rat nije lako u autoritarnom režimu. Nije lako jer autoritarne države ne pripadaju njihovom narodu, pripadaju vladarima. I ljudi su toga itekako svesni“, napominje Saveljeva.

Iako ankete pokazuju sve veću podršku i za Putina i za rat, ne pružaju informacije o tome kako je ta podrška definisana. Počev od 27. februara, Laboratorija za javnu sociologiju, nezavisno udruženje ruskih istražitelja koje sada ima sedišta u raznim zemljama i proučava postsovjetsku politiku, sakupilo je upitnike koje su popunjavali Rusi čiji stavovi o ratu dosta variraju – od entuzijastične podrške do otvorenog protivljenja.

Upitnici su sakupljani kroz takozvani „snouboling“ – do ispitanika se dolazilo putem društvenih mreža i na lične preporuke da bi se stvorilo veće poverenje. Preliminarni rezultati su bili fascinantni – rezultati analize više od 130 upitnika su pokazali da „pristalice rata“ čine samo jedan segment onih koji podržavaju konflikt, i to verovatno ne značajan. Podrška većine pojedinaca koji su učestvovali u istraživanju, a koji podržavaju rat, bilo otvoreno ili implicitno, sastoji se od više od jednog elementa.

Između dva pola, odnosno „pristalica rata“ i „zagovornika mira“, ima dosta onih čiji stavovi balansiraju između podrške i protivljenja. Neki od njih su rekli da uopšte „nemaju stav“. Međutim, ti ljudi imaju nešto zajedničko – oni se protive bilo kom ratu, uznemireni su konfliktom i ljudskim gubicima, žao im je što su životi Ukrajinaca i ukrajinski gradovi uništeni. Oni ne razumeju razloge za invaziju i umesto toga ponavljaju mišljenja koja su čuli od drugih. Oni govore o konfuziji usred „informativnog rata“ koji vode sve umešane strane i „propagande“ koja potiče od obe strane.

„Pristalice rata“ su rekle da „znaju“ otkud rat i da to podržavaju. „Zagovornici mira“ su užasnuti ratom i ne vide opravdanje za nasilje. Mnogi koji se protive ratu nisu se pridružili antiratnim protestima jer su se bojali posledica – optuženi za huliganizam mogu da završe i do osam godina u zatvoru, a optuženi za „širenje lažnih informacija“ ili „diskreditaciju ruske vojske“ do 15. Upravo iz tog razloga protesti se ne mogu tretirati kao mera podrške za rat u Rusiji, ukazuje Saveljeva.

Ono ključno po čemu se razlikuje treća grupa, ona između dva pola, jeste to što se oni osećaju nemoćno da sude. Oni to pravo dodeljuju državi i tvrde da po svemu sudeći, postoji razlog zbog kojeg je Rusija izvršila napad, čak i ako oni ne mogu da ga razumeju. Oni smatraju da narod i vlada vode paralelne i nepovezane živote i da obični ljudi nemaju sredstva da utiču na odluke koje donosi predsednik.

Jedna mlada i imućna žena iz Moskve je objasnila:“Politika me ne interesuje jer smatram da znamo samo o pet odsto onoga šta se dešava. Mi gledamo jedan korak unapred, a Putin ili Zelenski 30 koraka. I čemu sve te diskusije, čemu pričati o tome, zašto se opterećivati bez pravog saznanja o tome šta se dešava? Upravo iz tog razloga ne želim da trošim svoju energiju na to, da gledam one video-snimke – kako se rat odvija, koliko je ljudi poginulo. Smatram da je 90 odsto stvari lažno. Ako bih imala priliku da utičem na situaciju, ako bi nešto zavisilo od mene, definitivno bih uradila sve da zaustavim rat.“

Zašto se ovo dešava? Saveljeva ocenjuje da ovo ne ukazuje na servilni imunitet ili odsustvo morala. Reč je o depolitizaciji, neophodnom delu autoritarnog režima. „U autoritarnim državama to što ljudi ostaju kod kuće ne ukazuje na njihovo odobravanje vlasti ili želju da se ne talasa; prosta činjenica jeste da njihovo mišljenje vlastima ništa ne znači, a one grupe koje su sposobne da organizuju suprotne percepcije su obično prilično slabe“, objašnjava.

Ona takođe ukazuje i da režim svojim građanima daje prostor za izgovore. „Oni zapravo nisu odgovorni za svoje predsednike niti su odgovorni za ratove koje oni iniciraju. Oni mogu da glasaju za predsednika (iako predsednikovi ljudi nastoje da budu od koristi i glasaće u njihovo ime kada ostanu kod kuće tako što će lažirati izbore), ali ga nikada ne biraju. On je već izabran“, ističe Saveljeva.

Međutim, dodaje, „oni su istovremeno postali taoci u sopstvenoj zemlji – oni mogu da budu otuđeni od svojih guvernera, ali ne žele da budu otuđeni od „mi“, ruski narod“.

„Ako se politika ne tiče toga ko dobija šta kao u demokratijama, onda se tiče određivanja ko su ‘prijatelji’ a ko ‘neprijatelji’. Da bi i dalje bili prijatelji sa svojom zemljom, građani moraju da podržavaju odluke guvernera, čak i ako ne razumeju njhovo rezonovanje i naročito tada. Jer, kako je rekao jedan moj ispitanik, objašnjavajući svoj stav, ‘mi’ – Rusija – treba da budemo ‘u pravu u vezi s nečim’ kada je reč o ovom ratu. ‘Jer u suprotnom, kako možemo da nastavimo da živimo ukoliko nismo u pravu u vezi sa svim? Verovatno moramo da budemo u pravu u vezi s nečim’.“

Snaga autoritarnih vladara, ukazuje, leži u činjenici da im većina građana dozvoljava da imaju previše moći. Ali, s tačke gledišta građana, samo je vladar odgovoran za činove agresije svoje nacije.

„Rat može da bude popularan ili se bar može istolerisati ako je ishod pobeda. Ali kada je velika verovatnoća za poraz, kada udare sankcije, kada svakodnevni život postaje ružniji i teži i kada se još više sinova vraća svojim majkama u kovčezima, neće se postavljati pitanje koga treba kriviti“, zaključuje Saveljeva u svom tekstu.

Dr Natalia Saveljeva je stalni saradnik u Inicijativi za budućnost Rusije pri Programu za demokratsku izdržljivost u Centru za analizu evropske politike (CEPA). Po struci je sociolog i studirala je u Rusiji i SAD. Specijalizovala se za istraživanje konflikta u Istočnoj Evropi.