Ko to gine zarad ideje “ruskog sveta“?

Uprkos nevoljnosti Rusije da objavi informacije o svojim vojnim gubicima, dostupni podaci pokazuju da su etničke manjine iz siromašnijih regiona nesrazmerno istaknute među prijavljenim žrtvama, navodi Adam Čarls Lenton, doktorand na odseku za  političke nauka Univerziteta Džordž Vašington, specijalizovan za etničku politiku i regionalni razvoj u Rusiji.

Lenton ilustruje kako su etničke manjine iz siromašnih regiona neproporcionalno zastupljene među ruskim vojnim žrtvama.

Dok stručnjaci već raspravljaju o mogućnosti da se elite iz Moskve usprotive Putinovoj vladavini, manje je bilo diskusija o mogućim dugoročnim posledicama rata u ruskim regionima.

Moja analiza je otkrila da je udeo neetničkih Rusa najmoćniji faktor – više od regionalnog bogatstva –  u računanju regionalnih brojeva žrtava. Ovaj nalaz pomaže da se objasni zašto vidimo da su prijavljeni visoki smrtni slučajevi i iz budističkih regiona Sibira, kao što je Burjatija, kao i iz pravoslavnih i muslimanskih regiona na Severnom Kavkazu, kao što su Severna Osetija i Dagestan.

Zajedno sa sve većim retoričkim okretanjem Kremlja ka imperiji i etničkom ruskom nacionalizmu, ovo preti da poremeti ionako delikatan status kvo jer vlasti u ruskim etničkim republikama nastoje da izbalansiraju trajnu podršku ratu i da ostanu odgovorni prema svom stanovništvu.

U danima nakon invazije 24. februara, nekoliko video snimaka sa burjatskim zarobljenicima pojavili su se na društvenim mrežama. Kasnije – pre nego što je rusko Ministarstvo odbrane čak i zvanično potvrdilo prve žrtve – nekoliko regionalnih guvernera objavilo je smrt svojih sunarodnika.

Gomilali su se anegdotski dokazi da su mnogi vojnici poslati da se bore za takozvani “ruski svet“ pripadali etničkim manjinskim grupama iz ekonomski depresivnih regiona, a Hristo Grozev iz istraživačkog projekta Bellingcat je jedan od prvih analitičara koji je sugerisao da je disproporcija žrtava „neslovenska“ te da su žrtve iz “udaljenih regiona”.

Do nedavno su takve spekulacije ostale uglavnom anegdotske i zasnovane na izuzetno ograničenim informacijama. Ruski ogranak Bi-Bi-Sija je 6. aprila uspeo da sastavi listu imena i regiona koja sadrži 1083 od 1351 zvanično potvrđenih vojnih smrti koristeći zvanične državne i regionalne medijske izvore.

Iako je ova cifra manja od više od 20.000 poginulih za koje tvrdi ukrajinska strana, ona i dalje pruža uvid bez presedana u socioekonomski sastav ruskih snaga.

Možda najupečatljivije od svega jeste to što nije bilo nijedne zvanično prijavljene smrti iz Moskve, grada od najmanje 13 miliona ljudi, dok su samo u Dagestanu umrle 93 osobe. Burjatija ima sledeći najveći broj smrtnih slučajeva – 52.

Nekoliko analitičara navodi kako vojska ima tendenciju da privuče mladiće iz ekonomski depresivnih regiona – one koji se bore da nađu posao ili ne mogu da se izvuku iz obaveznog vojnog roka. S druge strane, čini se da žrtve posebno pogađaju manjinske zajednice: 5 od 10 regiona sa najvećim prijavljenim žrtvama po glavi stanovnika su republike sa dominantnim etničkim manjinama.

Ukupna manjinska populacija za ovih 10 regiona zajedno je 63 odsto, za razliku od oko četvrtine na nivou cele Rusije.

Da bih razlučio ovaj odnos, pokrenuo sam model regresije da ispitam kako ekonomsko bogatstvo i etnička pripadnost mogu nezavisno pokretati broj smrtnih slučajeva u ratu, koristeći zvanične podatke o regionalnom stanovništvu i etničkoj samoidentifikaciji iz ruskog popisa iz 2010, BDP po glavi stanovnika iz 2018, plus podaci Bi-Bi-Sija da se dođe do broja regionalnih žrtava u ratu na 100.000 stanovnika.

Iznenađujuće, dok su i ekonomsko bogatstvo i etnička pripadnost bili snažni i statistički značajni indikatori regionalnih ratnih smrti, efekat etničke pripadnosti je mnogo veći – čak i kada se kontroliše bogatstvo.

To znači da za svakih dodatnih 20 odsto etničkih Rusa u regionu, model predviđa da će se broj smrtnih slučajeva na 100.000 ljudi smanjiti za 0,26 – što je ekvivalent za oko četiri manje žrtava za ruski region prosečne veličine od oko 1,5 miliona stanovnika.

Efekat bogatstva je mnogo slabiji: da bi model predvideo sličan pad, regionalni BDP po glavi stanovnika bi morao da se poveća za 400.000 rubalja (oko 5.000 dolara) – što nije malo, jednako kao hipotetički povećanje bogatstva najsiromašnijih regionau Rusiji na Severnom Kavkazu (kao što su Ingušetija i Čečenija) do nacionalnog proseka.

Ako ovi trendovi predstavljaju istinske vojne gubitke Rusije, to bi bio jak dokaz koji podržava argument da etničke manjine sistematski umiru većim stopama od etničkih Rusa – surova ironija za rat koji se zvanično opravdava kao borba za “etničke Ruse i prava govornika ruskog jezika”.

Ipak, ovde postoje razlozi da budemo skeptični. Podaci koje su objavili zvanični vladini izvori će verovatno biti selektivni i nepotpuni. Štaviše, nedavni predlozi Ministarstva odbrane da se zaobiđu civilne vlasti prilikom raspodele isplata odštete porodicama poginulih vojnika mogu nametnuti još jednu poteškoću u ionako veoma ograničenom informacionom prostoru. Prava slika će se verovatno pojaviti tek mnogo kasnije u budućnosti.

Ali čak i ako takvi nalazi nisu reprezentativni za stvarne ukupne gubitke Rusije, oni sugerišu nešto što je možda jednako značajno: zvaničnici su spremniji da otkriju informacije o smrti etničkih manjina nego etničkih Rusa.

Među smrtnim slučajevima koje su potvrdili mediji u regionu Orenburga, na primer, nešto manje od 40 odsto bilo je iz neslovenskih etničkih grupa, u poređenju sa ukupnim neetničkim ruskim stanovništvom od 25 odsto. U Astrahanskoj oblasti, gde neetnički Rusi čine 32 odsto stanovništva, oni su činili 80 odsto ukupnog broja potvrđenih žrtava.

Ako je to slučaj, onda je u skladu sa nalazima društvenih nauka o dinamici autoritarnog režima. Veliki broj istraživanja je pokazao da se autokrate suočavaju sa jakim podsticajima da prikriju štetne informacije.

Zabrinutost zbog takvih informacija  i njihovog potencijala da mobiliše demonstrante objašnjava zašto nije objavljen ni jedan smrtni slučaj iz Moskve, dok je veliki broj smrtnih slučajeva objavljen u ruralnim i etničkim manjinskim oblastima takozvane „treće“ i „četvrte“ Rusije kako je to popularizovala ekonomista Natalija Zubarevič.

Male, ruralne zajednice ne samo da mogu predstavljati manji rizik za političku stabilnost, ali bi za vlasti moglo biti skuplje da prikriju gubitke u takvim oblastima, imajući u vidu njihove lične povezanosti i prirodu ceremonija sahrane. Za zajednice etničkih manjina, nedostatak mobilizacionog potencijala i jake međuzajedničke veze su verovatno čak i preovlađujući.

Ako ovo pomaže da se objasni dominacija žrtava etničkih manjina objavljena u ruskim oblastima, onda slična logika može objasniti jasno odsustvo žrtava koje su prijavile neke etničke republike. Zvanična potvrda Čečenije o samo dvojici ubijenih vojnika svakako je u izvesnoj meri van svake pameti, iako su informacije iz drugih regiona na Severnom Kavkazu takođe izuzetno ograničene.

Izvan Severnog Kavkaza, relativno mali broj prijavljenih žrtava se takođe može videti u etničkim republikama regiona Volge; Baškortostan i Tatarstan se nalaze u prvih 10 regiona po neto žrtvama, iako su njihove brojke po glavi stanovnika niže od proseka u Rusiji.

U takvim regionima, vlasti se mogu osloniti na konsolidovane političke mreže i opsežnu kontrolu lokalnih medija da bi suzbile štetne informacije. Izveštaji i lokalnih novinara i opozicije u Čečeniji (oslanjajući se na anonimne izvore) ukazuju na to da lokalne vlasti pokušavaju da spreče javne sahrane u pokušaju da ograniče javne informacije o vojnim gubicima.

Ovo ponašanje ima smisla s obzirom na to kako se elite u ruskim etničkim republikama već suočavaju sa snažnim pritiscima iz federalnog centra.

Ovaj pritisak se svodi na balansiranje njihove uloge kao branilaca prava etničkih manjina u svojim regionima i pružalaca i materijalne (obezbeđivanje jakih provladinih glasova, suzbijanje protesta) i idejne (lojalnost režimu) podrške Moskvi, sve dok sprečavaju rivalske političke mreže da „ustanu“.

Zajedno lošim ekonomskim izgledima za budućnost koji se naslućuju, balansiranje regionalnih elita će se naći pod neviđenim pritiskom: situacija nije toliko drugačija od one u Sovjetskom Savezu u njegovim poslednjim godinama.