Sto godina moderne Turske – kojim putem ide Erdogan?

Novi dugogodišnji neprikosnoveni lider Turske Redžep Tajip Erdogan ne namerava tim povodom da organizuje nikakve posebne svečanosti, jer su njegova vizija i put kojim vodi Tursku sasvim drugačiji od Ataturkove. I za sada u tome svojim namerama i uspeva, piše agencija dpa, a prenose nemački mediji.

Turska je osnovana posle raspada Osmanskog carstva. Ataturk je na autoritaran način, sa vrha, zemlji nametnuo promene i reforme.

Zemlja koju je stvarao nije bila naslednica Osmanske imperije, nego republika okrenuta zapadu. Žene su 30-ih godina dobile aktivno i pasivno pravo glasa, pored arapskog pisma u upotrebu je uvedena latinica, a zakonom je zabranjeno nošenje fesa i turbana i feredže.

Kult ličnosti vezan za Mustafu Kemala oca Turaka i danas je živ. Njegove slike vise u kancelarijama, restoranima, stanovima, a njegov potpis kao tetovažu nose brojni Turci.

Međutim, njegova stroga sekularna politika, jasno odvajanje države i vere, mnogim Turcima se nije dopadala. Kao diktatora su ga doživljavale i pojedine manjine, na primer Kurdi.

Religija je prognana u privatnu sferu i to je, prema oceni agencije, i jedan od razloga uspeha Erogana i njegove Partije pravde i razvoja (AKP).

Erdogan se identifikuje sa Osmanskim carstvom, predstavlja se kao zaštitnik muslimana u celom svetu i ponovo je oživeo od Ataturka odbačeni panturcizam, mit o povezanosti svih turkijskih naroda.

Ali u prvom redu, u politiku je ponovo uveo religiju, ukinuo zabranu nošenja feredže i ojačao verske institucije.

AKP je po samom dolasku na vlast 2002. bila partija širih slojeva, ali je danas megafon isključivo jedne kategorije društva.

Prema oceni istoričar Gintera Zojferta i Kristofera Kubaseka, AKP je danas predstavnik strogo islamskog, konzervativnog dela društva – turske nacije, a to u zemlji stvara ozbiljne tenzije jer se negira verska, etnička i kulturna raznolikost Turske.

Pristalice Erdogana stvari vide sasvim drugačije, i kažu da se tek od njegovog dolaska na vlast osećaju slobodno. Ali da je reč o veoma uskoj definiciji pojma sloboda pokazuje i postupanje vlade pod vođstvom AKP protiv neistomišljenika i kritičara, piše agencija.

Evropska unija godinama ukazuje na nazadovanje Turske u oblasti demokratije, vladavine prava, poštovanja osnovnih prava i nezavisnosti pravosuđa.

Turska je podnela zahtev za članstvo u EU još 1987. godine, status kandidata dobila je 1999. godine, a pretpristupni pregovori sa Turskom, koji su započeti 2005. godine, praktično su sa samo jednim zatvorenim od 16 otvorenih pregovaračkih poglavlja 2016. godne zapali u ćorsokak.

Evropski parlament je 2019. godine i zvanično odlučio da se pregovori sa Ankarom suspenduju.

Ambasador EU u Turskoj Nikolaus Majer Landrut rekao je za dpa da treba očekivati da će Evropska komisija i u novembru u godišnjem izveštaju u napretku zemalja kandidata za članstvo, konstatovati dalje nazadovanje Turske

„Niko u Turskoj posle Ataturka nije ostavio takav pečat kao Erdogan“, jedino što bi Erdogan priželjkivao novo osnivanje republike, sa potpuno drugačijim predznacima – mnogo konzervativnije, bliskije državama Bliskog istoka, autoritarnije i reakcionarnije, smatra politikolog Berk Esen sa Univerziteta Sabandži u Istanbulu.

A pri tome, ističe Esen, i sam Erdogan je profiter politike Mustafe Kemala, takozvanog Kemalizma, i bez njega nikada ne bi mogao da postane predsednik jer potiče iz porodice nižeg srednjeg sloja, a za socijalni uspon takvih porodica preduslove je stvorio tek Ataturk.

Uz to, i AKP je nasledila insititucije i državnu administraciju koje svoju snagu mogu da zahvale Ataturku, a preko kojih Erdogan danas sprovodi svoju politiku. Pravosuđe i mediji su u velikoj meri podređeni vladi, a privredu i društvo karakterišu klijentelizam i nepotizam, naveli su Zojfert i Kubasek.

„I Ataturk je bio sve drugo samo ne demokrata…i to što se Turska posle sto godina oprašta od njega mogao bi da bude i pozitivan znak. Ali to što se to opraštanje događa zbog vladavine novog jakog čoveka nije dobra vest“, napisali su istoričari u svojoj knjizi koja nosi naslov – „Oproštaj od Ataturka“.