Elektrotehnički koledž – plemenit primer otpora: Reporter Danasa u Zaporožju

U sredini se nalazi ostrvo, sada prekriveno gustom listopadnom šumom, a pre 400 godina se tu nalazila Sič, srce kozačke države, koja je i danas simbol slobode za sve Ukrajince.

Izvorno jezgro urbanog dela centra grada, međutim, nalazi se na levoj obali reke, gde je Saborni prospekt. Negde na pola prospekta, u najcentralnijem delu grada, zgrade u staljinističkom stilu, koje se neprekidno nižu jedna za drugom, otvaraju se na mali, ali prozračan otvoren prostor, graciozno okružen visokim stablima divljeg kestena i zatvoren na kraju zgradom u neoklasičnom stilu sa timpanonom i stubovima, kao sećanje na antičku Grčku u jednom industrijskom gradu koji se razvio tokom ranih 1900-ih.

U zgradi je smeštena državna srednja škola, Zaporoški elektrotehnički koledž, koji je u oktobru proslavio 90. godišnjicu.

Koledž se može uporediti sa evropskom visokom školom; međutim, ukrajinski školski sistem se razlikuje od zapadnog (iako je u toku reforma kako bi se uskladio sa sistemom EU), tako da koledž nije samo škola koju pohađaju oni koji su završili niže i više razrede osnovne škole, već nudi i nekoliko preduniverzitetskih programa za studente koji već imaju završenu neku srednju školu.

Bez previše zadiranja u zamršenost ukrajinskog školskog sistema (koji će, ponavljam, uskoro biti pojednostavljen), možemo reći da koledž nudi raznolik spektar programa, povezanih sa naučnim predmetima.

Primer otpora

Fasciniran lepotom zgrade i zaintrigiran ukrajinskim školskim sistemom, ušao sam na koledž tokom svog prvog putovanja u Zaporožje prošlog septembra i slučajno upoznao direktora škole Ruslana Košeljuka sa kojim sam imao kratak, ali intenzivan razgovor. Zato sam i odlučio da se vratim baš u Zaporožje, prvenstveno da bih posetio koledž, koji nije samo škola, već validan i univerzalan primer otpora.

Zaporožje se zapravo nalazi na oko dvadesetak kilometara od fronta i izloženo je stalnim napadima ruske vojske. Svake noći, a često i tokom dana, gađaju ga dronovima Šahed i raznim vrstama raketa. Činilo bi se nemogućim održavati nastavu pod ovim uslovima. Međutim, koledž normalno funkcioniše.

Ruslan, direktor, mlad, elegantno obučen i sa kratkom, negovanom bradom, dočekuje me sa izuzetnom toplinom na ulazu u koledž. Odlazimo u njegov studio, na drugom spratu zgrade.

Ruslan je poreklom iz područja Ukrajine koje su sada okupirali Rusi, ali je studirao u Zaporožju, na Politehničkom univerzitetu, koji usko sarađuje s koledžom; oni koji završe ovu školu, zapravo, često biraju Politehnički univerzitet za svoje dalje studije.

„Moji roditelji su mi se pridružili u Zaporožju jer nisu želeli živeti pod okupacijom; moj otac se dobrovoljno prijavio u ukrajinsku vojsku još 2014. godine nakon ruske invazije na Krim. Kasnije je uzeo odsustvo i sada se opet dobrovoljno vratio na front“, kaže mi Ruslan, koji živi sa suprugom i malom kćerkom.

Pitam ga da li je ikada razmišljao o odlasku. „Da, i na neko vreme sam se čak preselio u Kijev sa porodicom“, odgovara Ruslan, „kada je Zaporožje bilo meta stalnog bombardovanja (na početku rata, op. ur). Ali onda je prevladala želja za povratkom; ionako nisam mogao napustiti zemlju (muški građani moraju ostati u Ukrajini), a moja porodica nije želela biti ko zna gde u izbeglištvu. Odlučili smo da ostanemo ujedinjeni – jedinstvo je fundamentalni ključ otpora ratu. Ujedinjena porodica i ujedinjeni grad takođe čine Ukrajinu ujedinjenom zemljom.“

Pitam ga kako je raditi bez prestanka u stanju uzbune dok bombe padaju svakodnevno: „Znaš“, kaže mi, „otpor se pruža svaki dan. Sutra bih mogao doći na posao i ne zateći više školu, ili bi se moglo desiti da ja ne postojim više. Ide se napred. To je oblik otpora.“
Ruslan je ponosan što mu je ukrajinska država poverila tako delikatan zadatak kao što je vođenje koledža. Nakon dve godine onlajn nastave, Ruslan i profesori su odlučili da usvoje mešoviti sistem i rade uživo svake druge sedmice (ne mogu svi studenti biti tamo u isto vreme jer bi bilo teško evakuisati školu tokom vazdušnih napada).

„I ovo je otpor“, tvrdi Ruslan. „Nastava uživo je način da se učenici zadrže ovde, inače bi otišli. Onlajn možete učiti bilo gde. A da ne spominjem radost zajedničkog boravka! Najveća nagrada za moj rad je videti tokom velikog odmora kako učenicima oči sijaju dok razgovaraju i igraju se jedni s drugima. Ovo je generacija koja je prvo iskusila izolaciju zbog kovida, a zatim i ovu, uzrokovanu ratom. Neverovatno je važno vratiti se socijalizaciji uživo, i upravo to smo i učinili. Ovde smo svi zajedno i ovo je motivacija, čak i za one na prvoj liniji fronta. “

„Kako mislite?“ pitam zapanjeno. „Vojnici koji se vraćaju u grad na odsustvo vide decu, često svoju decu i unuke, kako idu u školu. Vide normalnost svakodnevnog života i razumeju zašto se bore i brane Ukrajinu. Iz kog razloga bi stalno rizikovali smrt na frontu ako bi Zaporožje bilo napušteno i ako bismo svi otišli?“

Idemo zajedno u posetu školi – učenici su trenutno na času u glavnoj zgradi. Hodnici su hladni – Zaporožje, zbog stalnih ruskih napada na njegovu energetsku infrastrukturu, često ostaje bez grejanja.

Međutim, učionice su tople; uprava škole se trudi da đaci uče u normalnim uslovima. Koledž se sastoji od nekoliko zgrada – pored glavne zgrade, postoji krilo namenjeno laboratorijama i studentski dom. U središtu se nalazi prostran park sa stablima divljeg kestena i igralištem, koje će biti završeno na proleće.

„Primetili smo da deca vole da igraju fudbal na asfaltu u središtu parka. Zahvaljujući buldožeru koji nam je donirao USAid, uklonili smo asfalt i zamenili ga peskom kako se učenici ne bi povredili. Imamo mnogo drugih projekata za ovaj park i školu; želeli bismo učiniti mnogo, mnogo više, ali smo u ratu, a novac je ono što je potrebno…“

Buldožer je sada parkiran blizu velikog generatora, još jednog poklona USAid-a, koji obezbeđuje struju školi kada nestane struje koju obezbeđuje država. Drugi deo korpusa, laboratorijska zgrada, još uvek ima šperploče preko prozora, zbog projektila koji je pao na nekoliko metara od škole 2022. godine.

Iz jedne učionice deca radosno izlaze; upitno pogledah u Ruslana, koji se nasmeši i reče: „Ova deca su iz jedne osnovne škole u egzilu – njihov grad je pod ruskom okupacijom, a mi ih ugošćujemo. Kada naši đaci nemaju nastavu, dolaze ova deca sa svojim učiteljima. Svi su zajedno pobegli kako bi izbegli da budu pod Rusima i ovde pohađaju školu s nama.“

Mnoga od ove dece imaju tešku prošlost, a njihove porodice su u početku bile smeštene u domu koledža. To je bio još jedan način da se spreči odlazak ljudi i da nastave živeti i raditi zajedno. Ono što Rusi zapravo žele jeste da pokore ukrajinski narod, da ih prisile ne samo da napuste svoje domove, već i da unište svaki tip međuljudskih odnosa. Gde nema društvene interakcije, nema otpora i zajedništva. Bez zajedništva, rat je izgubljen.

Sirene

Kao što se često dešava u Zaporožju, sirene za vazdušnu uzbunu su se oglasile tokom moje posete. Učenici, zajedno sa svojim nastavnicima, u redu silaze jedan za drugim u potpuno opremljeno podzemno sklonište. Tu su klupe, stolice, projektor, a učenici su ukrasili zidove visokokvalitetnim muralima.

Jedan deo skloništa takođe sadrži i krevete – noću stanovnici iz komšiluka mogu da potraže utočište ovde umesto da drhte kod kuće i nadaju se da ih dron neće pogoditi. Pitam Ruslana kako roditelji dece reaguju u slučaju napada, da li su zabrinuti i da li su ikada razmišljali da ne šalju više decu u školu.

„Naprotiv“, kaže mi samouvereno, „roditelji su mirni jer znaju da se ovde o njihovoj deci brine i da rado idu u sklonište. Znate kakvi su tinejdžeri… Kada su kod kuće, ne slušaju roditelje; ostaju u svojim stanovima i ne idu u skloništa. Možete zamisliti koliko bi roditelj morao biti zabrinut u situaciji kada je na poslu, čuje sirenu i zna da je njegovo dete kod kuće i da neće otići u najbliže sklonište… Ovde, međutim, odmah silaze dole sa svojim drugarima iz razreda.“

U skloništu se odvija širok spektar aktivnosti; tu je učenje, da, ali i igranje, gledanje filmova, a neki se čak i prepuštaju svojim umetničkim talentima, slikajući ili stvarajući umetnička dela, poput skulptura koje vidim na ulazu. Škola takođe nudi psihološku podršku – uvek je moguće razgovarati sa psihologom, a deca mu se obraćaju kad god osete potrebu.

Politehnički institut

Sa Ruslanom idem i na Politehnički institut, gde me dočekuje prorektor, profesor Sergej Šilo. Pokazuje mi mesta gde su prošlog leta pala dva ruska Šaheda. Rektor je naredio hitnu obnovu pogođenih područja, „jer studenti moraju osetiti da nam je stalo; obnova, koja možda sama po sebi nije potrebna jer je oštećeno samo nekoliko učionica, je znak. Ako bismo napustili ruševine, ljudi bi izgubili veru u Ukrajinu; ali ne, mi smo ovde i brinemo o našim studentima i Univerzitetu“, kaže profesor Šilo.

Politehnički institut takođe radi delom onlajn, a delom uživo. Pošto predmeti zahtevaju i praktični deo, Univerzitet nudi mogućnost obavljanja prakse u Kijevu ili u inostranstvu.

Zajedno s Ruslanom izlazim iz zgrade Univerziteta i idem na koledž, koji je udaljen nekoliko kilometara. Ruslan se vraća na posao. Često ostaje do kasno u kancelariji sa svojim kolegama i profesorima. Organizuju časove i buduće aktivnosti za studente.
„S druge strane“, kaže mi s mudrim osmehom, „ako im ne pružimo potporu, deca će se sama snaći, na ulici. Poneko možda počne da uči strani jezik i postane fasciniran drugim kulturama, ali to se retko dešava; većina se obično nađe u lošem društvu i loše završi. Mi, prosvetni radnici, moramo sprečiti da se to dogodi. “