Praznične tradicije u političke svrhe: Kako je krajnja desnica „ukrala“ Božić

Krajnje desničarske stranke prisvajaju prazničnu sezonu, predstavljajući Božić kao obeležje hrišćanske civilizacije koje je navodno ugroženo i pozicionirajući sebe kao poslednju liniju odbrane od, po njihovom mišljenju, neprijateljski nastrojene sekularne levice.

Ovaj narativ odjekuje poznatom temom s druge strane Atlantika, koju je godinama promovisao Fox News, gde su voditelji napadali navodni „rat protiv Božića“.

Američki predsednik Donald Tramp tvrdi da je u Sjedinjenim Državama „vratio“ izraz „Srećan Božić“, predstavljajući ga kao prkos političkoj korektnosti.

Sada su i evropske krajnje desničarske stranke, koje su se ranije uglavnom bavile pitanjima imigracije ili reda i zakona, usvojile sličan jezik, pretvarajući Božić u novo bojno polje šire kulturne borbe.

U Italiji je premijerka Đorđa Meloni učinila odbranu božićnih tradicija centralnim delom svog političkog identiteta. Ona praznik iznova predstavlja kao deo ugroženog nacionalnog nasleđa, kritikujući ono što naziva „ideološkim“ pokušajima da se on razvodni.

„Kako moja kultura može da vas vređa?“, pitala je Meloni ranije, braneći jaslice u javnim prostorima. Tvrdi da bi deca trebalo da uče vrednosti Božića – a ne da ga povezuju samo sa hranom i poklonima – i odbacuje ideju da se dugogodišnje tradicije menjaju.

Ove godine je Meloni rekla da se uzdržava od alkohola do Božića, predstavljajući sebe kao osobu posvećenu duhovnosti i tradiciji.

Francusko Nacionalno okupljanje i španski Vox slično se protive sekularističkim ili „woke“ nastojanjima da se verski simboli zamene neutralnim sezonskim izrazima i zalažu se za postavljanje jaslica u gradskim većnicama.

U Nemačkoj je Alternativa za Nemačku (AfD) upozorila da božićni vašari gube svoj „nemački karakter“, šireći dezinformacije o tome da muslimanske tradicije potiskuju hrišćanske.

Božić kao spektakl

Ali Braća Italije, stranka Meloni, pretvorila je ovu poruku u spektakl. Svakog decembra organizuje politički festival s božićnom tematikom – uz Deda Mraza, klizanje na ledu i ogromnu jelku osvetljenu bojama italijanske trobojke.

Događaj, koji se ranije tiho održavao krajem leta, a nosi naziv Atreju – po liku iz fantastičnog filma Beskrajna priča – preseljen je na prestižni Kastel Sant’Anđelo, privlačeći porodice, turiste i politički radoznale.

Braća Italije su na svom WhatsApp kanalu saopštila da je festival bio „uspeh bez presedana. Rekordan broj posetilaca, stvarno učešće i zajednica koja raste iz godine u godinu, pokazujući koliko je postala snažna, poput Italije“.

Danijel, 26-godišnji turista s Majorke, koji je odbio da navede prezime jer nije želeo da bude povezan s krajnje desničarskim političkim događajem, rekao je da su on i prijatelj svratili nakon što su primetili svetla i muziku. „Onda smo shvatili da je reč o politici“, rekao je uz smeh.

Kulturno hrišćanstvo

Za funkcionere stranke simbolika je jasna. „Za nas tradicije predstavljaju naše korene, ono što jesmo, ono što smo bili i istoriju koja nas je oblikovala“, rekla je Marta Skifone, poslanica Braće Italije. „Ti koreni moraju da se slave i apsolutno brane“.

Ta poruka odjekuje i među mlađim pristalicama. Alesandro Meriđi, student i lider u Azione Universitaria, omladinskom krilu stranke, rekao je da je Italija utemeljena na određenim vrednostima koje pridošlice treba da poštuju.

„U zemlji poput Italije ne možete tražiti od škola da uklone krst“, rekao je. „On predstavlja naše vrednosti“.

Međutim, religija često deluje gotovo sporedno. Mnogi političari koji predvode ove kampanje nisu naročito pobožni, a samo manjina njihovih birača su praktični hrišćani. Ono što je važno jeste hrišćanstvo kao kultura – civilizacijska skraćenica koja povlači granicu između „nas“ i „njih“.

„Tokom 1980-ih i 1990-ih, radikalna desnica uglavnom je držala distancu prema crkvi“, rekao je Danijele Albertaci, profesor na Univerzitetu u Sari, koji se bavi istraživanjem populizma. „To se promenilo između 2010. i 2015. godine, nakon islamističkih terorističkih napada u Evropi, koji su predstavljeni kao sukob civilizacija. Hrišćanstvo je postalo kulturni marker, način da se prikažu kao branioci tradicionalne porodice, tradicije i identiteta“.

Organizovanje božićnog festivala „veoma je inteligentan“ potez stranke italijanske premijerke, rekao je on. „Pokušali su da preokrenu stigmu svoje prošlosti na krajnjoj desnici tako što su postali široko postavljena, moderna konzervativna stranka, a ovo je deo tog prepakivanja“.

Ta strategija ima koristi od nelagode levice prema religiji u javnom životu. Progresivne stranke i institucije, uključujući EU, nastojale su da naglase inkluzivnost korišćenjem neutralnih izraza poput „praznična sezona“, što za krajnju desnicu predstavlja kulturnu samomržnju.

U Italiji su ove godine Liga i Braća Italije napali nekoliko škola koje su uklonile verske reference iz božićnih pesama. U Đenovi su desničarske stranke optužile gradonačelnicu iz redova levice da je zadala „šamar tradiciji“ nakon što je odlučila da u svojim kancelarijama ne postavi jaslice.

„Ne stidimo se da kažemo ‘Srećan Božić’“, rekao je Lučio Malan, senator Braće Italije. „Oduvek sam promovisao verske slobode i znam da nisu svi hrišćani. Ali Božić je praznik do kog je ljudima najviše stalo. Ne zaboravimo njegovo poreklo“.

Ironija, kako primećuju kritičari, jeste u tome što su mnoge božićne tradicije relativno novijeg datuma, oblikovane podjednako trgovinom koliko i religijom. Ipak, Božić ostaje politički snažan upravo zato što je emotivan, povezan s porodičnim ritualima, uspomenama iz detinjstva i lokalnim identitetom.

Za vladu Melonijeve, preuzimanje „vlasništva“ nad Božićem uklapa se u širi projekat povratka kontrole nad kulturnim institucijama od javnog servisa do muzeja i opere nakon onoga što vidi kao decenije dominacije levice.

Narativ krajnje desnice kao branilaca Božića predstavlja izazov za glavne političke stranke, koje se muče da pronađu ubedljiv kontraargument kojim bi odbranile sekularizam.

I nigde to nije jasnije nego na samom božićnom festivalu Braće Italije.

Dok se sumrak spušta nad Kastel Sant’Anđelom, porodice klizaju uz zvuke božićnog popa, deca se fotografišu sa Deda Mrazom, a turisti svraćaju, privučeni svetlima i muzikom, pre nego ideologijom. Politika je prisutna, ali ublažena – umotana u nostalgiju, tradiciju i praznično raspoloženje.