„Nove sankcije i oružje neće zaustaviti Rusiju“: Američki stručnjak pojašnjava zašto

Ovi potezi dolaze nakon Trampovih razgovora prošle nedelje sa ruskim i ukrajinskim predsednicima Vladimirom Putinom i Volodimirom Zelenskim, nakon kojih je predsednik SAD izrazio svoje frustracije zbog tvrdoglavosti obe strane. Tramp je nadao da će ovaj rat završiti još davno.

Da li će sankcije i ukidanje ograničenja na neko oružje biti dovoljno?

Kada je Rusija u februaru 2022. pokrenula svoju punu invaziju na Ukrajinu, SAD i njihovi saveznici izabrali su strategiju koja je imala za cilj da iskoristi ogromnu političku, ekonomsku i vojnu moć Vašingtona kako bi nametnula Rusiji toliki trošak da bi Kremlj morao da traži mir po uslovima Ukrajine.

Ova strategija „nametanja troškova“ ima smisla u teoriji. Problem je što je u praksi usporila ruski napredak, ali nije ubedila Putina da okonča svoju agresiju, piše u analizi za Gardijan Kristofer S. Čivis, viši saradnik i direktor programa američke državne strategije u Karnegi fondaciji za međunarodni mir.

Uprkos višestrukim rundama sankcija, naprednijem oružju za Ukrajinu i ukrajinskom samostalnomrazvoju sposobnijih oružja, poput dronova, Rusija je i dalje daleko od kapitulacije.

Ona sada zauzima više teritorije Ukrajine nego pre tri godine. U februaru rat ulazi u svoju petu godinu – svega nekoliko meseci kraće od trajanja Prvog svetskog rata.

Za zagovornike strategije „nametanja troškova“, odgovor je jasan: veći pritisak. Konkretno, oni traže neograničenu posvećenost dodatnim sankcijama, više oružja za Ukrajinu (kao što su Tomahavk rakete, koje SAD do sada nisu želele da isporuče) i zaplenjivanje zamrznutih ruskih sredstava u Evropi. Ipak, sami ovakvi koraci verovatno neće pružiti šok potreban da se fundamentalno promeni tok rata i prisili Kremlj na kapitulaciju po ukrajinskim pregovaračkim uslovima.

Nedavno najavljene sankcije na naftu i gas povećavaju pritisak, ali dolaze nakon godina sankcija na koje se Rusija već prilagodila.

EU je sada na 19. paketu sankcija Rusiji, a efekti slabe, dok kineska podrška Moskvi umanjuje njihov uticaj. Mnogi vojni eksperti, s druge strane, veruju da dodatno oružje, čak i moćne Tomahavk, ne bi imalo odlučujući efekat na rat.

Još 2023. Ukrajina je uspešno zatražila tenkove Abrams tvrdeći da bi promenili tok rata, ali nisu učinili ništa od toga. Očekivani F-16 avioni takođe nisu bili čarobno rešenje, niti je prošlogodišnje olakšanje ograničenja za ukrajinske dugometražne napade na Rusiju donelo prekretnicu.

Postoji i logički problem u strategiji „nametanja troškova“ u vezi sa završetkom rata.

S jedne strane, zagovornici dodatnog pritiska često tvrde da ozbiljni pregovori sada nemaju smisla jer je Putin odlučan da potčini celu Ukrajinu.

S druge strane, oni tvrde da bi marginalno povećanje vojnog ili ekonomskog pritiska nekako trebalo da ga pokori. Ali ako je Putin zaista odlučan da dominira celom Ukrajinom, zašto bismo očekivali da malo veći pritisak nešto promeni?

Naravno, SAD i saveznici imaju dobre razloge da nametnu ozbiljne troškove Kremlju. Rusija je osetila ekonomsku i vojnu bol, dovoljno da privuče pažnju drugih potencijalnih agresora širom sveta.

Bez zapadne podrške, Ukrajina bi se teško odbranila od ruskih snaga koje su ulazile u Kijev i pokušavale da smene Zelenskog. Ovakav pritisak je važan element za postizanje primirja, ali sam po sebi nije dovoljan.

Dakle, ne očekujte da će ove dodatne sankcije uskoro okončati rat – osim ako nisu kombinovane sa otvorenijom pregovaračkom pozicijom Zapada.

To može značiti dogovor donekle povoljniji za Rusiju nego što bi Zapad želeo. Ako bi, na primer, rat završio time da Rusija zauzme Donbas, to bi bilo nepravedno za Ukrajinu i frustrirajuće za njene saveznike ali i dalje bolje nego mnoge druge alternative.

Neki navodni podržavaoci Ukrajine možda tajno žele da rat traje kako bi zadržali rusku pretnju vezanu u Ukrajini.

Ali nekoliko godina bez napretka trebalo bi da nas navede da preispitamo šta moć SAD zaista može da postigne u Ukrajini po prihvatljivim troškovima. Odbijanje da se priznaju i prihvate granice američke moći je nešto što se se ponavlja kroz istoriju i američko učešće u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu.

Iste osnovne dinamike deluju i u slučaju Ukrajine: ambiciozni ciljevi na početku koje SAD nisu u stanju da ostvare, što dovodi do višegodišnjeg zapetljavanja koje niko neće pamtiti kao pobedu. SAD možda i dalje ostaju najmoćnija zemlja na svetu, ali nepoštovanje granica svoje moći čini ih manje uspešnim u inostranstvu i potkopava politiku unutar zemlje.