„Region poslušnika i neprijatelja“: Kako Tramp sprovodi kontrolu u Latinskoj Americi?

Iako oštećen nasiljem naoružanih grupa i sve moćnijih kriminalnih organizacija, uglavnom je opravdavao svoj samoproglašeni naziv „zona mira“.

Zato se ova godina činila tako uznemirujućom. Tokom 2025. godine, prve godine drugog mandata Donalda Trampa, analitičari su opsesivno analizirali potencijalne upade američke vojske u hemisferu koju je nekada definisala jedinstvena odbrana nacionalnog suvereniteta.

Ali fiksacija time da li eskalacija pritiska Vašingtona na Nikolasa Madura predskazuje fizičku vojnu invaziju na Venecuelu odvratila je pažnju od prave priče – veći pomak ka direktnoj intervenciji se već dogodio, a suočio se sa izuzetno malim otporom.

Više od sto ljudi je ubijeno u američkim pomorskim napadima koje stručnjaci karakterišu kao vansudska pogubljenja, a najglasniji prigovori nisu došli od latinoameričkih predsednika ili regionalnih organizacija, već od američkog Kongresa, piše u kolumni za Gardijan Jordana Timerman, novinarka stacionirana u Buenos Ajresu.

Vašingtonu nije potrebna invazija da bi preokrenuo poredak na hemisferi; Tramp je već njegov novi centar gravitacije. On je redefinisao moć SAD imperijalnom restauracijom koja se više ne bavi narativima o „većem dobru“ koje je Vašington nekada koristio da opravda svoje postupke. Takozvana Donroova doktrina otvoreno funkcioniše kao disciplinski režim – transakcioni, kazneni, neokićen – što je savršeno usklađeno sa političkim promenama na hemisferi.

Trampov uticaj je sada toliko dominantan da same izbore dobija ili gubi on, odnosno njegovi izabrani kandidati. U predsedničkoj trci u Hondurasu njegova podrška Nasriju Asfuri i pretnje da će smanjiti pomoć ako birači izaberu drugačije postale su centralne za izbornu trku, što je odjek njegovog mešanja u izbore u Argentini, koji su održani u oktobru. Potezi koji bi nekada izazvali negodovanje sada prolaze kao rutina, osim za mali krug ogorčenih stručnjaka.

Ovaj pejzaž drži na okupu metod upravljanja koji spaja nestabilnost, izuzeće i nagradu. Trampov pristup je fleksibilniji i proračunatiji nego što retorika sugeriše.

Dvadeset osam smrtonosnih pomorskih udara koegzistira sa naglim ustupcima, poput ukidanja tarifa Brazilu nakon što nije uspeo da ubedi sudove koji vode slučajeve Žaira Bolsonara. Nedoslednost je strategija – ona narušava koordinaciju, stvara zavisnost i primorava vlade na usamljeno, reaktivno donošenje odluka.

Jedan od najmoćnijih alata administracije bio je proširenje izuzeća, zona gde uobičajena pravila više ne važe. Migranti su bili prva kategorija, lišeni pravne zaštite. Zatim su došli deportovani u treće zemlje putem improvizovanih sporazuma; navodni trgovci drogom ubijeni u eksteritorijalnim operacijama; i sada Venecuela, gde su ilegalni pomorski udari usmereni na međunarodno izolovani režim.

Pošto je malo njih spremno da brani Madura, prigušeni odgovor na desetine smrtnih slučajeva efikasno je precrtao granice normi koje Vašington može da krši bez posledica. Svako izuzeće stvara novu normalu.

Pod Trampom, region je razvio oštru dihotomiju – poslušni saveznici i ideološki neprijatelji. Lideri poput Najiba Bukelea iz Salvadora, Havijera Mileija iz Argentine i Danijela Noboe iz Ekvadora su se čvrsto povezali sa Vašingtonom i nagrađeni su finansiranjem, bezbednosnom saradnjom i diplomatskom naklonošću.

Paragvaj i Bolivija se spremaju da brzo slede taj primer. Karipske i centralnoameričke zemlje su žrtvovale sprovođenje zakona o migracijama, vojne baze ili bezbednosne ustupke samo da bi ostale u milosti Vašingtona.

U ovom kontekstu, najefikasniji otpor Trampovoj politici bio je nacionalni i diplomatski, a ne regionalni. U stvari, jedine zemlje koje su uspele da se delimično uspešno odupru su Brazil i Meksiko. Njihovi lideri, Luiz Inasio Lula da Silva i Klaudija Šejnbaum – ideološki protivnici Trampa – praktikuju oblik pragmatičnog otpora – nema otvorenog raskida, ali ni slaganja.

Nakon višemesečnog neuspeha da savlada brazilsko pravosuđe u svojim naporima da oslobodi Bolsonara, Tramp je bio primoran da sedne sa Lulom da Silvom da pregovara i odustao je od carina i sankcija protiv sudije Vrhovnog suda.

Šejnbaum je negovala ulogu „Trampove ukrotiteljke“ – ona spaja saradnju u oblasti migracija i trgovine sa simboličnim gestovima u vezi sa politikom droga i čvrstim diskurzivnim odbacivanjem bilo kakvog mešanja u meksički suverenitet sve dok izbegava ad-hominem napade koji zatvaraju diplomatske kanale. Ove funkcionalne strategije su u oštroj suprotnosti sa sterilnom konfrontacijom koju vodi Kolumbijac Gustavo Petro.

Petro ilustruje suprotnu dinamiku. Suočavajući se direktno sa Trampom, izložio je svoju vladu kaznenim merama, a da nije promenio ponašanje Vašingtona – rizičan potez usmeren na jačanje domaće podrške, ali koji podvlači novi regionalni aksiom – glasan otpor bez kolektivne podrške sada je gubitnička strategija.

Tramp je čak izdvojio Kolumbiju kao novi potencijalni front u svom ratu protiv „narkoterorizma“, promenljive, disciplinarne etikete koja bi se mogla koristiti za opravdanje američke vojne akcije na teritoriji drugih zemalja širom regiona.

U međuvremenu, institucije koje su nekada bile skela regionalne diplomatije su ispražnjene. Napori da se pregovara o tranziciji u Venecueli su se više puta urušavali, a poslednji put nakon izbora 2024. godine, iako su Šejnbaum i Lula da Silva nedavno ponudili posredovanje.

Na samitu Zajednice latinoameričkih i karipskih država (CELAC) sa EU u novembru izbegnuta je osuda američkih udara. Samit Amerika, zakazan za ovaj mesec, potpuno je otkazan.

Apel Šajnbaum za akciju UN prošle nedelje imao je prizvuk formalnosti – ispravna stvar za reći u trenutku napetosti, ali sa malo izgleda za praktičan uticaj. Ako ništa drugo, naglasio je koliko su multilateralna tela postala slaba u trenutnoj diplomatskoj klimi.

Levica, nekada moralna protivteža hemisfere američkoj moći, izgubila je svoju težinu. Ružičasta plima je nudila zajednički jezik koji je spojio nacionalizam, socijalnu inkluziju i antiimperijalizam u koherentan politički projekat. Danas je taj rečnik fragmentiran; politička energija koja ga je održavala isparila je i na nacionalnom, i na regionalnom nivou.

Trampistička spoljna politika ima sličan ton kao i pobednička poruka krajnje desnice u nacionalnoj politici regiona. Hrani se razočaranjem u korupciju, nesigurnost i institucionalnu stagnaciju, nudeći repertoar – red, autoritet, akciju – koji se velikim sektorima društva čini verovatnijim od poziva na inkluziju ili solidarnost.

Kontrast u odnosu na pre dvadeset godina je zapanjujući. Godine 2005, vlade ružičaste plime, elektorski jake i ideološki samouverene, okupile su se u Mar del Plati u Argentini kako bi porazile Sporazum o slobodnoj trgovini Džordža V. Buša sa centralnoameričkim zemljama.

Antiimperijalizam je nekada činio zajedničku političku gramatiku latinoameričke levice. Taj konsenzus je ispario. U nedavnoj anketi Blumberga/Atlasa, 53 odsto ispitanika u Latinskoj Americi reklo je da bi podržalo vojnu intervenciju SAD radi uklanjanja Madura. To je samo jedan podatak, ali on obuhvata širu transformaciju – region više ne veruje u kolektivni narativ koji je nekada ograničavao Vašington.

Trampov oživljeni imperijalni stav uspeva ne samo zahvaljujući moći prinude SAD, već i zato što levica Latinske Amerike više ne ubeđuje. Njegov uticaj potiče koliko iz ideološke iscrpljenosti levice, toliko i iz snage Vašingtona.

Politika u regionu je skrenula na načine koji prate Trampov napredak i otvaraju prostor za njega – a on je brzo konsolidovao taj novi teren.