Foto: EPA / MIKHAIL METZEL / SPUTNIK / KREMLIN / POOL Usred šire nestabilnosti koja zahvata Bliski istok i Severnu Afriku, Libija se popela na vrh dnevnog reda u evropskim razgovorima na visokom nivou.
Obnovljena pažnja na junskom zasedanju Saveta za spoljne poslove Evropske unije i nedavni sastanak između francuskog predsednika Emanuela Makrona i italijanske premijerke Đorđe Meloni bili su zapanjujući.
Na kraju krajeva, Libija je odavno svrstana u kategoriju spoljnopolitičkih grešaka koje zapadne vlade radije zaboravljaju, zajedno sa Irakom i Avganistanom.
Ali rastuće prisustvo Rusije u Libiji pokrenulo je uzbunu među evropskim kreatorima politike. Meloni je nedavno upozorila da bi tamo mogle uskoro da budu postavljene ruske rakete – samo nekoliko stotina milja od južnih obala Evrope – što bi potencijalno moglo pretvoriti zemlju u novi front u ratu ruskog predsednika Vladimira Putina protiv Zapada.
Iako je Meloni možda iscenirala senzacionalne novinske naslove radi dramatičnog efekta, njena zabrinutost je bila osnovana.
Od 2020. godine, Rusija sistematski gradi mrežu vojnih objekata širom Libije, u onome što je verovatno Putinova najefikasnija operacija stranog uticaja do sada.
Pretvaranjem Libije u isturenu operativnu bazu, Rusija je stekla stratešku platformu za proširenje svog uticaja u Afriku, stvaranje novih diplomatskih saveza i kontrolu nad švercerskim superputem koji se može upotrebiti kao oružje protiv Evrope.
Obaveštajni analitičari su identifikovali mrežu ruskih vazduhoplovnih baza u Libiji kao centralni stub afričke kampanje Kremlja.
Najznačajnije je da su ove baze podržavale sudanske snage za brzu podršku u njihovom brutalnom ratu protiv sudanskih oružanih snaga i pomogle u održavanju dugotrajne ruske vladavine terora u Centralnoafričkoj Republici, o čemu se nedovoljno govorilo.
Povećano vojno prisustvo Rusije u Libiji omogućilo joj je i da ojača svoj uticaj u takozvanom sahelskom „pojasu pučeva“ Nigera, Malija i Burkine Faso – trija nestabilnih autoritarnih režima koji su se povukli iz Ekonomske zajednice država Zapadne Afrike (ECOWAS), naklonjene Zapadu, kako bi formirali Alijansu država Sahela.
Ulazak Rusije u Sahel katalizovao je proterivanje Evrope iz regiona.
Raspirivanjem antizapadnog sentimenta kroz kampanje dezinformacije, Rusija je podstakla javnu potražnju za proterivanjem Francuske i drugih evropskih snaga dok se istovremeno predstavlja kao alternativni pružalac bezbednosti.
Ta dinamika se sada ponavlja u Čadu, najnovijoj meti Putinove kampanje uticaja. Ali uprkos njenoj pompeznoj propagandi, ruska bezbednosna pomoć je slaba i često kontraproduktivna, doprinoseći porastu džihadističkog nasilja i terorističkih aktivnosti koje su nanele velike gubitke ruskim plaćenicima.
Pored formalnih partnerstava, Rusija je stekla ekonomske koristi kroz neformalne kanale. Pljačka državnih resursa koju podržava Rusija i mreže krijumčarenja koje napreduju iza tankog prikrivanja državne kontrole u ogromnoj meri koriste vladajućim elitama.
Porodica Haftar – glavni ruski posrednici u Libiji – odličan je primer. Za razliku od mnogih drugih afričkih saveznika Rusije, porodica Haftar predsedava de fakto feudom, a ne priznatom državom.
Zaista, komandant Libijske nacionalne armije i samoproglašeni „feldmaršal“ Kalifa Haftar je ratni diktator bez formalnog ili zakonskog autoriteta, ali ima brutalnu kontrolu nad istočnom i južnom Libijom uz podršku Rusije.
Poslednjih godina, porodica je osigurala da su ruske baze jednako efikasne u izvlačenju bogatstva kao u uvozu vojne imovine.
Rusija je koristila Haftare da fragmentira libijsku naftnu industriju. Godine 2022. nakon ruske invazije na Ukrajinu, Kremlj je orkestrirao blokadu nafte kako bi podigao globalne cene.
Kasnije je libijski naftni sektor služio kao kanal za ruski izvoz goriva, pomažući u švercu ruskih sankcionisanih naftnih proizvoda u Evropu (što je evropske vlade koštalo ogromnih iznosa izgubljenih poreskih prihoda) ili ih preusmeravajući na podršku drugim afričkim ruskim posrednicima.
Ali Rusija ne koristi Libiju samo za finansiranje rata u Ukrajini i potkopavanje evropskog odgovora.
Kroz savez sa porodicom Haftar, Rusija je uspostavila ogromnu kriminalnu infrastrukturu koju iznajmljuje dilerima droge i oružja, trgovcima ljudima i krijumčarima.
Ova mreža je takođe omogućila Rusiji da migracije pretvori u oružje protiv Evrope, istovremeno jačajući legitimitet Haftara i sejući politički razdor širom kontinenta.
U međuvremenu, Haftari – željni da prošire svoju operaciju krijumčarenja u regionalni poduhvat – počeli su da formalizuju sporazume sa susednim zemljama.
U mnogim aspektima, Libija i Haftar savez su okosnica Putinove nove spoljnopolitičke strategije.
Poznata kao „Karaganovljeva doktrina“ po ruskom politikologu Sergeju Karaganovu, ova strategija prikazuje Rusiju kao antikolonijalnog oslobodioca koji namerava da demokratizuje globalni poredak okupljanjem nezapadnih zemalja protiv Zapada.
Ironija je, naravno, u tome što je ruski antikolonijalni projekat izgrađen na ratnim zločinima, pučevima i ekstrakciji afričkog bogatstva u korist ruskih elita.
U februaru su članovi porodice Haftar otputovali u Minsk, gde su finalizovali sporazum o razvoju luke Tobruk.
Belorusija, koja nema izlaz na more, može delovati kao neočekivani partner za projekat razvoja luke, ali prava vrednost sporazuma leži u davanju Rusiji efikasne kontrole nad novom mediteranskom lukom i podršci lojalnom savezniku.
Iako nije iznenađujuće što bi Rusija iskoristila geostrateški položaj i naftno bogatstvo Libije, manje je jasno zašto je Evropa dozvolila Kremlju da uspostavi uporište na njenom pragu.
Evropske vlade moraju brzo delovati pre nego što pretnja postane još teža za obuzdavanje.
Srećom, kreatori politike nisu bez opcija. Sankcionisanje i zamrzavanje računa ruskih krijumčara, ciljanje na fiktivne kompanije koje obavljaju teretne letove ka ruskim bazama, primena univerzalne jurisdikcije i podržavanje krivičnog gonjenja preko Međunarodnog krivičnog suda su relativno jednostavni koraci koji bi mogli ozbiljno da potkopaju napore Rusije da destabilizuje Evropu.
U tom kontesktu, da bi zaštitila svoj ranjivi jug, Evropa mora da učini više od pukog obuzdavanja uticaja Rusije. Takođe mora da ponudi kredibilnu alternativu.
Pomoć u zaštiti libijske naftne industrije od kriminalne eksploatacije bio bi dobar početak. Najvažnije je da evropske vlade konačno ispune svoja obećanja da će olakšati demokratsku tranziciju Libije – obavezu koja je više puta ponavljana, ali nikada ispunjena.
Autor je viši saradnik za politiku u Evropskom savetu za spoljne odnose.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
