Spoljnopolitički komentator: „Kroz prizmu istorije, Trampovo nasleđe biće mrlja“

Manje od mesec dana kasnije, 3. decembra 1989. godine, na samitu na Malti, američki predsednik Džordž H. V. Buš i sovjetski lider Mihail Gorbačov izjavili su da je nakon više od četrdeset godina Hladni rat završen. Svi su se složili da je to istorijska prekretnica.

Ipak, premotajmo u decembar 2025. godine i jedno pitanje ostaje – da li se Hladni rat – višestruka, globalna konfrontacija Zapada sa Moskvom i njenim saveznicima – ikada zaista završio?

Predvođena Vladimirom Putinom poslednjih 25 godina, Rusija je ponovo preuzela poznatu ulogu agresivne, ekspanzionističke sile koja vreba evropske pogranične oblasti. Ukrajina, baltičke republike, Gruzija, Moldavija, čak i Poljska, ponovo se tretiraju kao imovina ili plen.

Gledajući unazad, čini se da „prekretnica“ iz 1989. nije bila potpuno presudna. U stvari, ona je okrenuta naglavačke, piše u kolumni Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Ovaj fenomen nije ništa novo. Uzastopne generacije obično veruju da je njihovo iskustvo jedinstveno – ipak, istorijski, činjenično, ideološki, obično greše. Kada se dogode veliki geopolitički pomaci, oni se bez daha opisuju kao „istorijski“ i „neuporedivi“.

Pošto istorija nije dovoljno proučavana zato što su perspektive ograničene ljudskim životnim vekom, zato što se iste greške ponavljaju iznova i iznova, značajni događaji se slave kao prekretnice, obeležja i epohalne prekretnice. Oni gotovo uvek to nisu.

Pomislite na Arapsko proleće 2010-11, niz ustanaka koji su proglašeni demokratskom renesansom Bliskog istoka. Te nade su ubrzo ugašene. Pomislite na 11. septembar, koji je naveo SAD da objave „globalni rat protiv terora“. I to je u to vreme smatrano bez presedana.

Pa ipak, ako se dogodila neka trajna promena, to je bila šteta nanesena međunarodnom pravu, poštovanju suvereniteta i ljudskih prava. Pomislite na Avganistan. Pomislite na Irak. Obe invazije se sada uglavnom smatraju greškama.

U svetu opsednutom senzacionalnim, navodno seizmičkim preokretima, spoznaja da su mnogi takvi događaji lažne zore – proizvodi nacionalnih zabluda, strateških pogrešnih proračuna i neistorijskih pogrešnih shvatanja – blagotvorna je i utešna. Putinova invazija na Ukrajinu 2022. godine je katastrofa za Rusiju. Bregzit se pokazao poučnim i prosvećujućim. Sada se – presporo – bolno preokreće.

Mnogo toga se može reći o kontinuitetu i postoji mnogo više geopolitičkog kontinuiteta nego što se generalno dozvoljava. Uprkos poremećajima, raskolima i zbunjenosti koju izazivaju ekstremno desničarski političari koji promovišu nacionalističko-populističke panaceje, kulturni ratnici koji vode kampanje za promenu sveta i neregulisani onlajn mediji koji ističu žarišta i šire dezinformacije, osnove se ne menjaju toliko.

Revolucije su precenjene, suštinski nepredvidljive i obično ih slede kontrarevolucije. Prave prekretnice u istoriji su zapravo prilično retke – i teško ih je uočiti. Još ređi su istinski lideri koji menjaju svet. Donald Tramp predstavlja studiju slučaja.

Kako Tramp to opisuje, on je Aleksandar, Karlo Veliki, Džordž Vašington, Napoleon i Mahatma Gandi, svi u jednom. Pa ipak, posle decenije na vrhu američke politike, malo je postignutih solidnih dostignuća. Njegovi mirotvorci posrću, njegova ekonomska i trgovinska carinska politika posustaje, njegov lični rejting opada. Preterani ego, neznanje, vulgarnost i bezgranični narcizam su Trampove jedine izuzetne osobine.

Trenutno, globalna i domaća previranja koja su pokrenuli Tramp i Maga deluju transformativno. Simbolizuje ih nova američka strategija nacionalne bezbednosti – autoritarna, antievropska, transatlantska povelja koja razbija savez.

Sa svih strana se čuje poklič: „Stari poredak propada. Haos se nadvija!“. Pa ipak, gledano unazad, Trampov trenutak je prolazan. Trampu (79) ostale su najviše tri godine na vlasti. Čak i ako lojalista pobedi 2028. – ogromno „ako“ – nijedan naslednik ne može da parira njegovoj monstruoznoj privlačnosti. Njegova Maga koalicija se raspada.

Tvrdi se da je Tramp trajno promenio način na koji Amerikanci gledaju na svet. Ali to su govorili o izolacionizmu iz 1930-ih, koji je stavljao Ameriku na prvo mesto, i ni to nije potrajalo. Vreme će pokazati da je Trampova era bila manje prekretnica, a više čudna aberacija – neka vrsta prohibicije za populiste. U široj slici istorije, Tramp je mrlja, ružna mrlja na platnu.

U uznemirujućem trenutku svetskih poslova kada se tektonske ploče pomeraju (da recikliramo još jedan melodramatični kliše), važno je ostati prizemljen, sačuvati perspektivu.

Dok se 2026. godina prikrada sa strepnjom, noseći mamurluke od burne godine koja se upravo završava, pokušajte da brojite kontinuitete i mostove umesto da se zadržavate na zemljotresima i provalijama.

S obzirom na slobodan izbor (što je cela poenta), demokratija, uprkos svim svojim manama, i dalje je preferirani sistem upravljanja širom sveta. Razdorne krajnje desne i neofašističke stranke ostaju, uglavnom, na margini; one ne vladaju.

Autoritarni lideri poput Putina, kineskog Sija Đinpinga i izraelskog Benjamina Netanjahua nemaju priznate naslednike, ne samo zato što se plaše uzurpatora. Kada odu – a neće proći dugo – vlade naslednice mogu se odlučiti za reforme, kao što je bio slučaj posle Staljina i posle Maoa.

Većina zemalja i dalje podržava UN i poštuje međunarodno pravo. Muzika, film, pozorište i umetnost nastavljaju, generalno, da povezuju i vezuju narode sveta, kao i sport, veliki globalni „izjednačivač“. Vera, široko definisana, deluje kao bezvremenska, natčovečanska ujedinjujuća sila, uprkos izobličenjima ekstremista.

A potraga za znanjem i razumevanjem, koja se sprovodi kroz škole, univerzitete, stipendije, istorijska istraživanja, knjige, naučna istraživanja i tehnološke inovacije, neumoljivo napreduje sa svakom novom generacijom.

Ako je nekome dozvoljeno da poželi nešto za 2026. godinu, to je da ne bude velikih geopolitičkih prekretnica, epskih grčeva ili vododelnica (uz moguće izuzetke Putinovog poraza i Trampove ostavke).

Većina ljudi, kada bi im se pružila opcija, sigurno bi više voleli da žive svoje živote mirno, težeći da poboljšaju svoju sudbinu i sudbinu drugih, slobodni od nametljivih, lažljivih političara, razdornih dogmi, sramotne netolerancije, suprotstavljenih hegemonija velikih sila i obnovljenih sukoba.

Que no haya novedad – ne dozvoli da se pojavi ništa novo, kako kaže stara, čedna španska izreka. Za još uvek živahan svet koji se nada, a koji proganja strah od još jednog hladnog (ili vrućeg) rata, to bi bio dar i blagoslov.