Prvi pucnji u ratu u senci su već ispaljeni: Kako EU reaguje na ovu pretnju?

Obim poremećaja izazvanih napadima varira od manjih do veoma značajnih i sada obuhvata čelu Evropu – od hakerskog napada na Millenium Bank u Portugalu (2022) do ometanja podmorskih kablova u Baltičkom moru (2023–2024), a moguće kao rezultat državne akcije i ogromnog sajber-napada u septembru na Jaguar Land Rover u vrednosti od 1,9 milijardi funti (2,5 milijardi dolara), za koji se navodi da je najgori ikada u Velikoj Britaniji, podseća u analizi Marija Golubeva, saradnica u Programu za demokratsku otpornost pri Centru za analizu evropske politike i osnivač startapa za krizne vežbe u Centru za međunarodnu bezbednost pri Herti školi u Berlinu.

Kako Evropska unija (EU) reaguje na ovu pretnju?

Kao što je Mark Leonard iz Evropskog saveta za spoljne odnose prikladno primetio, svet je ušao u „Eru ne-mira“ (Age of Unpeace).

Pretpostavke iz vremena mira više ne važe, posebno za sisteme koji podržavaju svakodnevni život, poput elektroenergetskih mreža i sistema vodosnabdevanja.

Za Evropu, iluzija bezbednosti se raspala onog dana kada je Rusija započela svoju punu invaziju na Ukrajinu. Iako Evropa više ne živi u poricanju ove nove realnosti, još uvek se traži odgovor na nju.

Do sada, odgovor EU u pogledu stvarnog evropskog političkog odgovora na hibridne pretnje je neujednačen.

Sajber bezbednost: Verovatno najpozitivniji primer je EU politika sajber bezbednosti, sa visokim standardima postavljenim NIS2 Direktivom i dodatnim, iako opcionim, merama u Zakonu o sajber solidarnosti (Cyber Solidarity Act).

Blok ima agenciju koja nadgleda ovo, ENISA, ali čak i ovde nije uvek lako uskladiti brzu akciju na nivou EU sa nacionalnim suverenitetom članica. Takođe je teško sprovoditi tehnički mandat u veoma brzo menjajućem političkom okruženju. Ipak, ENISA i brojne nacionalne agencije za kibernetičku bezbednost dobro se razvijaju i drže korak sa mnogim pretnjama.

Sabotaža: Nekada karakteristična za vreme rata, sabotaža je sada redovan deo nove svakodnevnice kontinenta.

To je ponovo potvrđeno 15. novembra kada su nepoznati saboteri napali železničku prugu u Poljskoj. Incident je usledio nakon brojnih neprijateljskih napada ove godine, od kojih su mnogi pripisani Rusiji. U ovoj oblasti EU takođe ima politike za zaštitu, naročito Direktivu o kritičnim entitetima (Critical Entities Directive), ali je članice još uvek nisu u potpunosti usvojile.

Takođe, većina posla se obavlja na nacionalnom nivou, preko tela kao što su bezbednosne agencije, koje ponekad sarađuju i koordiniraju, ali donose većinu odluka same ili u koordinaciji sa nacionalnim donositeljima odluka.

Izveštava se da Komisija sada radi na uspostavljanju sopstvene obaveštajne jedinice, koja bi dopunila rad postojećeg Centra za obaveštajna pitanja i situacije (Intelligence and Situation Centre) unutar Evropske službe za spoljne poslove. Ovo je oblast u kojoj je teško dobiti potpunu sliku o tome šta se dešava u realnom vremenu na evropskom nivou.

Izveštaj Ninisto, predstavljen 2024. godine od strane bivšeg finskog predsednika Saulea Ninista, koji sadrži mnoge korisne preporuke za EU politiku bezbednosti, zagovarao je uspostavljanje evropske mreže protiv sabotaže koja bi podržavala države članice u prevenciji i reagovanju na sabotažu, oslanjajući se na postojeću saradnju na nivou EU, poput Grupe za otpornost kritičnih entiteta (Critical Entities Resilience Group) i Jedinice za hibridne pretnje (Hybrid Fusion Cell). Takva mreža još nije uspostavljena.

Kognitivni rat i mešanje u izbore: Ovo je u politici EU konceptualizovano kao borba protiv strane manipulacije informacijama i uticaja, poznato kao FIMI (Foreign Information Manipulation and Influence).

I u ovoj oblasti se razvija neka evropska arhitektura, ali je manje sveobuhvatna. Mehanizmi reagovanja su sporiji i potpuno zavise od političkih odluka.

Slično kao kod reagovanja na sajber-incident, okvir uključuje brza upozorenja tokom značajnih kampanja dezinformacija, ali njihovo aktiviranje zahteva pojedinačnu procenu država članica ili institucija EU, a ne automatske okidače. To je previše sporo za današnje pretnje.

Nova inicijativa Evropske komisije, European Democracy Shield, predlaže „novi Evropski centar za demokratsku otpornost koji bi okupio ekspertizu i resurse EU i država članica kako bi se povećao naš kolektivni kapacitet za anticipiranje, otkrivanje i reagovanje na pretnje i izgradnju demokratske otpornosti“.

Prema Komisiji, cilj centra biće „poboljšanje situacione svesti i kapaciteta za anticipiranje i otkrivanje pretnji, razvijanje robusnog i koordinisanog sistema ranog upozoravanja i podrška kapacitetu za brzu reakciju“.

Ovo je dobrodošao korak, ali zasad ne postoji ambicija da se mandat proširi i na druge pretnje izvan informacionog domena (tj. FIMI i mešanje u izbore). Drugim rečima, ako i kada bude uspostavljen, centar će verovatno poboljšati koordinaciju i reagovanje u domenu informacionih pretnji, ali će ova struktura i dalje biti odvojena od jedinica koje se bave sajber pretnjama i sabotiranjem.

Iako Hybrid Fusion Cell, entitet unutar Evropske službe za spoljne poslove, možda zvuči kao da je posvećen prikupljanju podataka o napadima u različitim ključnim domenima, to se ne dešava u realnom vremenu i ne podrazumeva operativni odgovor zasnovan na podacima. Kako jedan stručnjak primećuje: „Države članice vole da budu za volanom“.

Činjenica da su se neke zemlje EU iznova pokazale kao manje nego pouzdane kada je reč o stavljanju interesa EU ispred kratkoročnih dobitaka od saradnje sa Rusijom, ne doprinosi atmosferi poverenja i razmene informacija.

Takvi „izolovani“ evropski i nacionalni odgovori na pretnje rata u senci potvrđeni su u intervjuima koje sam obavila sa brojnim stručnjacima širom Evrope. Razlog je predvidiv – zaštita institucionalnog i nacionalnih teritorija i odsustvo političkog mandata (pre svega od država članica) za svakodnevnu operativnu koordinaciju na evropskom nivou.

U mnogim slučajevima, ako je sajber-napad na kompaniju kritične infrastrukture kombinovan sa FIMI kampanjom protiv iste kompanije na društvenim mrežama, ova dva nivoa napada će biti rešavana od strane različitih entiteta na nacionalnom i evropskom nivou.

Naši neprijatelji, međutim, nisu ograničeni nacionalnim granicama.

Ovo bi trebalo da se promeni. Evropa mora imati sveobuhvatniju zajedničku politiku bezbednosti i bolje organizovane operativne odbrane kako bi se suprotstavila senkovnom ratu. Ojačana razmena podataka i operativna koordinacija mogu se dogovoriti između određenih grupa država članica (moguće uključujući i zemlje koje nisu članice EU, poput Norveške i Velike Britanije, koje se suočavaju sa istim napadima).

Takav pristup „opt-in/opt-out“ može biti neizbežan, jer će svaka takva inicijativa sigurno biti predstavljena kao „strašilo“ od strane nacionalističko-populističkih lidera u nekim vladama EU.

Ali one države članice koje imaju značajne resurse u relevantnim oblastima i one koje imaju vrlo velike interese da ne izgube hibridni rat protiv Rusije, mogu i treba da rade zajedno. Kao što događaji jasno pokazuju, prvi pucnji u ratu u senci već su ispaljeni.