Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta: Proždiranje romske zajednice koje Srbija i svet i danas ignorišu

Holokaust, poznat i pod hebrejskim imenom Šoa, predstavlja sistematski pokušaj nacističke Nemačke da istrebi celu zajednicu evropskih Jevreja, koji su bili primarni cilj režima, i drugih grupa koje su bile etiketirane kao „nepoželjne“ ili „inferiorne“. U ovom zločinu je ubijeno oko šest miliona Jevreja, dok su milioni drugih ubijeni kroz različite oblike progona i nasilja.

Međutim, Holokaust nad Jevrejima nije bio jedini genocid koji je počinjen pod fašističkim režimom tokom Drugog svetskog rata. Među drugim žrtvama bili su Roma i Sinti, kao i osobe sa invaliditetom, homoseksualci, politički disidenti i mnogi drugi.

Porajmos: Ime za genocid koji je predugo bio bez imena

Genocid nad Romima tokom Drugog svetskog rata u romskom jeziku naziva se Porajmos, što u prevodu znači „proždiranje“ ili „uništenje“. U upotrebi je i termin Samudaripen, koji doslovno znači „masovno ubistvo“. Oba pojma koriste se da bi se imenovalo sistematsko istrebljenje Roma i Sinta koje su sprovodili nacistička Nemačka i njeni saveznici širom Evrope između 1939. i 1945. godine.

Za razliku od Holokausta nad Jevrejima, koji je relativno rano postao centralna tema istorijskog pamćenja u Evropi, Porajmos je decenijama ostajao na marginama kolektivnog sećanja. Razlozi za to leže u duboko ukorenjenom antigipsizmu, slaboj političkoj reprezentaciji Roma nakon rata, ali i u činjenici da je veliki broj romskih žrtava ubijan van velikih logora smrti, bez sistematske dokumentacije, često na licu mesta, u masovnim streljanjima ili improvizovanim logorima.

Istoričari danas procenjuju da je tokom Porajmosa ubijeno između 220.000 i 500.000 Roma i Sinta, što predstavlja značajan deo tadašnje romske populacije u Evropi. Posebno tragičan datum je 2. avgust 1944. godine, kada je u logoru Aušvic-Birkenau likvidiran takozvani „ciganski porodični logor“, a više hiljada Roma, uglavnom žena, dece i staraca, ubijeno je u gasnim komorama. Taj datum se danas obeležava kao Evropski dan sećanja na romske žrtve Holokausta.

Između nevidljivosti i sporog priznanja

U obrazovnim sistemima širom Evrope, Porajmos je dugo bio ili potpuno izostavljen ili sveden na fusnotu u okviru opšteg narativa o Holokaustu. Tek poslednjih dvadesetak godina, pod pritiskom romskih organizacija, akademske zajednice i međunarodnih institucija, dolazi do postepenog uključivanja romskog stradanja u školske programe.

U nekim državama članicama Evropske unije i Saveta Evrope, Porajmos se danas izučava u okviru nastave istorije, građanskog vaspitanja ili ljudskih prava, ali i dalje ne postoji jedinstven standard. Često zavisi od nacionalnih kurikuluma, obučenosti nastavnika i političke volje da se romska istorija prikaže kao sastavni deo evropske istorije, a ne kao „posebna tema“.

Savet Evrope i UNESCO u više navrata su naglasili da je obrazovanje o Porajmosu ključno ne samo za istorijsku pravdu, već i za borbu protiv savremenog rasizma prema Romima, jer predrasude koje su omogućile genocid nisu nestale sa krajem Drugog svetskog rata.

Na evropskom nivou, priznanje Porajmosa kao genocida došlo je kasnije nego priznanje Holokausta nad Jevrejima, ali je danas sve prisutnije u zvaničnim dokumentima i praksama. Savet Evrope, Evropski parlament i Agencija Evropske unije za osnovna prava prepoznaju Porajmos kao sastavni deo evropske kulture sećanja i pozivaju države članice da aktivno obeležavaju romske žrtve nacizma.

Jedan od najznačajnijih simbola tog priznanja je Spomenik romskim i sinti žrtvama nacional-socijalizma u Berlinu, otvoren 2012. godine, u neposrednoj blizini nemačkog Bundestaga. Takođe, sve veći broj evropskih gradova i država uvodi 2. avgust kao zvaničan dan sećanja, organizuje komemoracije, izložbe i edukativne programe.

Ipak, uprkos ovim pomacima, Porajmos je i dalje izložen negiranju, relativizaciji i tišini. U pojedinim društvima osporava se broj žrtava, minimizira se genocidni karakter progona ili se romsko stradanje potpuno izostavlja iz zvaničnih narativa. Takvo negiranje ne predstavlja samo istorijski problem, već direktno utiče na današnji položaj Roma, jer poricanje prošlih zločina često ide ruku pod ruku sa tolerisanjem savremene diskriminacije.

Sećanje na Porajmos nije samo pitanje prošlosti, već i pitanje sadašnjosti i budućnosti Evrope. Društva koja ne priznaju patnju svih svojih žrtava ostaju ranjiva na ponavljanje istih obrazaca isključivanja i nasilja. Vidljivost romskog Holokausta ključna je za razumevanje dubokih istorijskih korena marginalizacije Roma danas, ali i za izgradnju inkluzivnog društva zasnovanog na jednakosti, dostojanstvu i ljudskim pravima.

U tom smislu, obeležavanje Holokausta bez jasnog i ravnopravnog mesta za Porajmos ostaje nepotpuno. Evropska kultura sećanja može biti istinski univerzalna samo ako prizna i one žrtve koje su decenijama bile gurane na margine istorije.

Srbija zarobljena u sporim pomaci i po ovom pitanju

U Srbiji, sećanje na Holokaust je formalno deo zvanične kulture pamćenja, ali je stradanje Roma tokom Drugog svetskog rata i dalje nedovoljno vidljivo, fragmentisano i često prepušteno inicijativi civilnog društva. Iako se 27. januar obeležava kao Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, fokus javnih komemoracija gotovo isključivo ostaje na stradanju Jevreja, dok se romske žrtve retko pominju eksplicitno i sistematski.

U obrazovnom sistemu Srbije, genocid nad Romima uglavnom se ne obrađuje kao zasebna istorijska tema. U školskim udžbenicima i nastavnim programima, Porajmos se najčešće pojavljuje usputno, bez jasnog objašnjenja njegovog obima, uzroka i posledica. Odsustvo strukturisanog učenja o romskom stradanju doprinosi tome da nove generacije ostaju bez znanja o činjenici da su Romi bili među direktnim žrtvama rasne politike nacističkog režima, ali i njegovih lokalnih saradnika.

Na institucionalnom nivou, Srbija do sada nije uspostavila nacionalni dan sećanja na romske žrtve Holokausta, niti postoji centralni državni memorijal posvećen isključivo Porajmosu. Postoje pojedinačna spomen-obeležja i lokalne inicijative, ali one uglavnom nemaju kontinuiranu podršku države. Time se odgovornost za očuvanje sećanja prebacuje na romske organizacije, aktiviste i istraživače, koji često deluju u uslovima ograničenih resursa i institucionalne podrške.

Istovremeno, negiranje i relativizacija romskog Holokausta u Srbiji nisu uvek otvoreni, ali su često prisutni kroz tišinu i izostavljanje. Umesto eksplicitnog poricanja, dominantan obrazac jeste prećutkivanje, izostanak Roma iz zvaničnih narativa o Drugom svetskom ratu, kao i nedostatak javne debate o odgovornosti, stradanju i posledicama genocida nad romskom zajednicom.

Ovakav odnos prema prošlosti ima direktne posledice u sadašnjosti. Nevidljivost romskih žrtava u kolektivnom pamćenju produbljuje savremenu marginalizaciju Roma i otežava borbu protiv antigipsizma, koji je i danas jedan od najraširenijih oblika rasizma u srpskom društvu. Bez jasnog priznanja istorijske nepravde, politike inkluzije ostaju parcijalne i često simbolične.

Uprkos tome, poslednjih godina postoje sporadični, ali važni pomaci, pre svega zahvaljujući inicijativama romskih organizacija, pojedinih muzeja, nastavnika i istraživača, koji nastoje da Porajmos uvedu u javni i obrazovni prostor. Ovi napori pokazuju da u Srbiji postoji potencijal za odgovorniju i inkluzivniju kulturu sećanja, ali i da je za njen razvoj neophodna jasna politička volja i institucionalna posvećenost.

U tom smislu, odnos Srbije prema Porajmosu ostaje test zrelosti njenog društva: Da li je spremno da prepozna i prizna stradanje onih koji su decenijama ostajali na marginama istorije, i da na tom priznanju gradi pravednije i uključivije društvo.

Položaj Roma danas u Srbiji i u svetu

U sadašnjosti, romska zajednica ostaje jedna od najugroženijih i najdiskriminisanijih manjina u Evropi. Roma su, prema podacima Evropske unije, najveća etnička manjina na kontinentu, sa procenjenih 10-12 miliona ljudi koji žive u zemljama EU i šire. Iako Roma čine značajan deo populacije u mnogim državama, oni se i dalje suočavaju sa višestrukim oblicima diskriminacije u pristupu obrazovanju, tržištu rada, zdravstvenoj zaštiti, stanovanju i pravdi.

Prema najnovijim izveštajima, Roma i Travellers u EU i dalje žive u uslovima koji su značajno lošiji u odnosu na opštu populaciju: Visoki nivoi siromaštva i materijalne deprivacije, niska stopa zaposlenosti i ekstremno visoke stope segregacije dece u školama.

U Srbiji se romska zajednica suočava sa sličnim izazovima. Iz međunarodnih i nevladinih izvora ističe se da Romi ostaju jedna od najranjivijih grupa, sa ograničenim pristupom socijalnoj zaštiti, zdravstvenim uslugama, obrazovanju i adekvatnom stanovanju. Ove teškoće dodatno su produbljene istorijskim marginalizacijama i savremenim preprekama institucionalne podrške.

Pored socioekonomskih izazova, antigipsizam, specifičan oblik rasizma protiv Roma, i danas je prisutan, što dodatno otežava njihov svakodnevni život i uključivanje u društvo. Zbog toga su međunarodni i regionalni dokumenti, uključujući i one Saveta Evrope i EU, više puta naglašavali potrebu za snažnijim politikama inkluzije, borbom protiv diskriminacije i aktivnim uključivanjem Roma u političke i društvene procese.