„Sve se promenilo 1999. jer je Srbija planirala „novi Aušvic“ na Kosovu“: Analiza povodom uvođenja vojnog roka u Nemačkoj

Bili smo toliko antimilitaristički nastrojeni da smo čak i našim policajcima davali zelene uniforme, da više liče na šumare nego na vojnike, piše u tekstu za Gardijan Mitu Sanjal, autorka, akademkinja i voditeljka iz Dizeldorfa. Njena najnovija knjiga je „Identitti“.

A sada nemački kancelar Fridrih Merc želi da naša vojska postane najjača u Evropi. Mislim, šta bi moglo poći po zlu?

Nakon što smo izgubili Drugi svetski rat ili, kako mi volimo da kažemo, nakon što su nas oslobodili saveznici zakleli smo se: „nikada više“. Nikada više ratova i nikada više Aušvica.

Priznajem, Nemačka se ponovo naoružala 1955. godine, ali kao „građani u uniformi“, a ne kao vojnici koji slede naređenja. Ipak, to nije značilo da možete reći „ne“ naređenju. Pored toga, služenje vojnog roka za većinu mladih muškaraca postojalo je do 2011.

Ako vam to zvuči neverovatno, za nas je bilo neverovatno što je britanska vojska, između ostalih, vodila ratove širom sveta.

Veći deo mog života, nemačka vojska nije izlazila van naših granica. Onda je došlo ujedinjenje 1990. godine, i tokom prve sednice celonemačkog Bundestaga tadašnji kancelar, Helmut Kol, najavio je da moramo da se angažujemo internacionalno: 1994. godine zakon je promenjen kako bi Bundesveru ponovo bilo dozvoljeno da se raspoređuje „van teritorije“.

Ipak, Nemci su ostali nelagodni zbog ideje da naši vojnici zapravo mogu da rade ono za šta su obučeni.

Tako smo sebi ubeđivali da oni „samo kopaju bunare“. Ne šalim se: to je bio standardni odgovor zabrinutim pacifistima u Nemačkoj, a takvih ljudi je bilo mnogo, oni koji su prošli kroz nemački obrazovni sistem i slušali iznova i iznova te poruke „nikada više“.

Sve se to promenilo 1999. godine. Uvek pokušavam ljudima van Nemačke da prenesem koliko je ta promena bila dramatična te godine, kada je naš tadašnji ministar spoljnih poslova Joška Fišer izjavio da moramo da se odvojimo od principa „nikada više rat“ kako bismo poštovali „nikada više Aušvic“ – jer je Srbija planirala ono što je Fišer nazvao „novim Aušvicem“ na Kosovu.

Pozivanje na Holokaust bio je jedini način da nemačka javnost prihvati naše ponovno učešće u međunarodnim ratovima.

Dakle, sada ponovo uvodimo obavezno služenje vojnog roka – samo što ga sada zovemo dobrovoljnim.

Šta bi moglo biti više „Novogovora“ od toga? A šta kažete na dodelu velike nagrade za mir, Međunarodne nagrade mira Vestfalije, NATO-u?

Upravo to je Nemačka učinila. Čak je i nemačka protestantska crkva ovog meseca preispitivala svoj stav o ratu i atomskoj bombi, objavivši izveštaj od 149 stranica sa sledećim zaključkom: u ovim uzburkanim vremenima „hrišćanski pacifizam etički nije opravdan“.

Strašno je koliko se ovo brzo odvija – a neki detalji su zapanjujući. U imitiranoj verziji „Igre gladi“, naš kabinet je predložio da lutrija odluči ko će morati da se bori za Nemačku, ako dovoljno mladih ljudi ne pristupi vojsci dobrovoljno.

Presseclub, popularni TV program o aktuelnim događajima, sugerisao je da je služenje vojnog roka dobro za vas, jer – čekajte sada – kada vas pozovu na nacionalnu službu, ispitivač pregleda vaše genitalije, pa je to kao besplatni pregled prostate.

Ovo prevazilazi samo podsticanje podrške remilitarizaciji – to govori nemačkom narodu: mislimo da ste glupi, i tako ćemo vas tretirati.

Možda smo zaista glupi. Pre nekoliko meseci, istaknuta nemačka feministkinja je ukazala da je protivno principu ravnopravnosti što naši sinovi moraju ići u vojsku.

Apsolutno! Ali onda je predložila da se služenje vojnog roka uvede i za naše ćerke. Feminizam ne znači ovakvu vrstu „jednake nepravde za sve“, već oslobađanje naših sinova od obaveze da umiru za svoju zemlju.

I umiraće, ako uđemo u ukrajinski rat sa ljudstvom, kao i sa izvozom oružja. Patrik Sensburg, predsednik Udruženja rezervista Bundesvera, upozorio je da bi 1.000 vojnika dnevno moglo da pogine ili bude ozbiljno ranjeno.

Da li on upozorava na ovakvu ludost? Ne. Jedna od njegovih glavnih briga bila je kako zameniti 1.000 mrtvih ljudi svakog dana. Rešenje: obavezni vojni rok.

Sensburg nije samo rezervista, već je i bivši član parlamenta iz vladajuće CDU. Dakle, kada govori o zamenjivanju 1.000 mrtvih dečaka a možda i devojaka dnevno, kao da je to neizbežno, on govori iz pozicije blizine vlasti.

Isto važi i za kancelara Merca, koji zna da pomaže u oblikovanju nacionalnog raspoloženja i postavljanju nove agende kada kaže: „Mi nismo u ratu. Ali više nismo ni u miru“.

I gotovo svaki političar – i, nažalost, skoro svaki novinar u Nemačkoj – učestvuje u onome što istraživači propagande nazivaju kognitivnim ratovanjem.

Zagovaranje pacifizma ne znači napuštanje Ukrajine. Slažem se, rat u Ukrajini je zločin – pa zašto ne činimo sve što je u našoj moći da ga okončamo?

Zašto naši političari ne pričaju o detantu 24/7? Upravo zato se protivim ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka: zemlja koja ne čini sve da spreči ratove izgubila je pravo da traži od svojih građana da učestvuju u njima.

Ali tražimo, i odgovor je jasan: „Ne“. Većina Nemaca mlađih od 30 godina je protiv obaveznog vojnog roka i jedino stariji Nemci, koji više ne mogu ići u rat, su za njega.

Nemačko društvo za mir izvestilo je o naglom porastu interesa za priziv savesti tokom leta.

Zaista, upravo su ažurirali svoju strategiju: sada savetuju mladima da preventivno odbiju služenje vojnog roka, nakon što je Savezni sud pravde odlučio da je priziv savesti zabranjen u vreme rata.

Znate šta je još zabranjeno? Ratovi. Zabranjeni od 1928. kada je Nemačka potpisala Kelog-Briand pakt, dizajniran da spreči još jedan svetski rat.