Ruski novinari istražuju kako diplomatija Kremlja funkcioniše iznutra: Zašto je Zapad očaran „jakim momcima“ Moskve?

Američke diplomate, iz svih političkih sfera, ponekad deluju kao da su očarani „jakim momcima“ Moskve, sa njihovom elegantnom odećom u zapadnom stilu, članstvom ili bliskošću tajnim službama i bezbrižnim prezirom prema istini.

Ovo je od izuzetnog značaja u vreme kada se dve strane bave budućnošću Ukrajine, često bez prisustva predstavnika same Ukrajine ili evropskih zemalja koje sada gotovo jedinstveno finansiraju ukrajinski ratni napor.

Dok je administracija Donalda Trampa optuživana da je u rukama Moskve – lično Vladimira Putina i njegovih diplomata – slične optužbe mogu se uputiti i ranijim administracijama.

Ko se danas ne seća „resetovanja“ odnosa sa Rusijom u doba Baraka Obame, a da pritom ne oseti nelagodu?, pitaju se u analizi za CEPA.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe. Dodaju da zapadni pregovarači moraju da se podsete sa kim imaju posla kada razgovaraju sa predstavnicima Kremlja.

Dugo vremena, ruske diplomate od koji su mnogi započeli karijere u Sovjetskom Savezu tretirani su sa poštovanjem, pa čak i sa divljenjem na Zapadu.

Neke zapadne diplomate su priznali autorima ovog teksta da su se divili Sergeju Lavrovu, Putinovom ministru spoljnih poslova, zbog njegovog iskustva i neuporedivog znanja o diplomatskim ugovorima.

Profil u New York Times-u iz 2013. godine nosio je naslov: „Iskusni diplomata, ljubitelj cigara, viskija i nadmudrivanja SAD“.

Taj naslov možda je zvučao sumnjičavo za američku publiku, ali je bio prilično laskav za staromodnog ruskog diplomatu koji je uvek nastojao da izgradi muževan imidž.

U tekstu je pisalo da je Lavrov svoj posao radio „toliko efikasno da mu je nadimak ‘ministar Nyet'“, što je prvobitno bio nadimak Andreja Gromika, sovjetskog ministra spoljnih poslova poznatog po prečestom korišćenju prava veta Sovjetskog Saveza u UN-u.

Lavrov, iskreni obožavalac Gromika, sigurno je voleo ovo poređenje.

Kada je Vitalij Čurkin, ruski predstavnik u UN, iznenada preminuo 2017. godine, njegova američka koleginica Samanta Pauer nazvala ga je „jednim od najefikasnijih svetskih diplomata“.

U New York Times je napisala: „Vitalij je bio majstor pripovedanja sa epskim smislom za humor, dobar prijatelj i jedna od najboljih nada da SAD i Rusija mogu da rade zajedno“.

Ovo je, podsećamo, isti Čurkin koji je potpuno negirao bilo kakvu rusku umešanost u obaranje leta MH17 iznad Ukrajine 2014. godine, u kome je stradalo 298 ljudi, za šta postoji obilje ubedljivih dokaza.

Nova knjiga, „Tajna istorija novog Hladnog rata“ (SWAP: A Secret History of the New Cold War), koju su napisali novinari Wall Street Journala Dru Hinšou i Džo Parkinson, pruža retki uvid u to kako ruska diplomatija zaista funkcioniše iznutra.

Nije tajna da pregovori između SAD i Rusije u 21. veku nisu bili uspešna priča – osim u jednoj oblasti, gde su se dve zemlje bavile najrazumnijim i najprljavijim poslom od svih: trgovinom ljudskim životima, ili kako autori knjige SWAP nazivaju, talačkom diplomatijom.

Dvojica novinara Wall Street Journala dobila su neviđeni pristup mračnoj strani ove vrste diplomatije, naročito zato što je njihov kolega, Evan Gerškovič, bio jedan od taoca koje je Moskva držala. Pristupili su zadatku profesionalno, prikupljajući što više saznanja.

Iz knjige brzo postaje jasno da ruske karijerne diplomate nisu imali nikakvu ulogu u ovoj diplomatiji. U ovom prostoru, američki zvaničnici, od specijalnog predsedničkog izaslanika za taoce Rodžera Karstensa do Džejka Salivana, savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Bajdena, morali su da sarađuju sa predstavnicima samo jedne organizacije: FSB-om, ruskom Saveznom službom bezbednosti, glavnom naslednicom KGB-a.

Tako knjiga opisuje sastanak američkih diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova Rusije 2020. godine, kojim su počeli razgovori o oslobađanju dvojice Amerikanaca, Pola Velana i Trevora Rida, iz ruskog zatvora.

„Iza dugog konferencijskog stola sedela je grupa ruskih diplomata, svi oni su se povinovali čoveku koji je vodio sastanak, šefu obaveštajne službe koji je ceo život proveo u senkama. Elegantno obučen oficir FSB-a pružio je širok osmeh i topao stisak ruke. Ako su SAD želele da oslobode svoje zatvorenike u Rusiji, moraće da razgovaraju sa general-pukovnikom Sergejom Besedom“.

Beseda, tada šef zloglasne pete službe FSB-a, bio je i čovek koji je kasnije kritikovan zbog katastrofalno loših izveštaja ruskom predsedniku o političkoj situaciji u Ukrajini pred invaziju 2022. godine.

Ispostavilo se da su generali FSB-a bili ti koji su ne samo donosili odluke u talačkoj diplomatiji – već su i postavljali pravila igre.

Na primer, SWAP opisuje ključnu promenu u strategiji Kremlja za oslobađanje Vadima Krasikova, omiljenog ubice Putina, iz nemačkog zatvora.

„Kremlj će morati da pronađe drugi način da oslobodi Krasikova. U trećoj nedelji marta, Putin se uključio u video poziv sa još jednim šefom obaveštajne službe koji je ponudio plan, Vladislavom Menčikovim, šefom kontraobaveštajne službe FSB-a.

Ovog puta, Menčikov je izložio radikalniju strategiju, eskalaciju koja će neprijatelja dovesti u nepobediv položaj. Jedinica DKRO, kontraobaveštajna služba pod njegovom komandom, pripremiće plan za hapšenje američkog novinara“.

Autori SWAP-a navode trojicu generala FSB-a direktno uključene u talačku strategiju: Nikolaja Patruševa, tadašnjeg šefa Saveta bezbednosti Rusije i bivšeg šefa FSB-a, Vladislava Menčikova i Besedu.

Samo je jedan – Beseda je imao ulogu u operacijama u inostranstvu. Takođe je važno što je Beseda ranije služio u kontraobaveštajnom odeljenju FSB-a, istoj jedinici DKRO koja se bavi suzbijanjem ameriške špijunaže na ruskoj teritoriji.

Drugim rečima, glavni akteri sa ruske strane nisu bili diplomate ili tradicionalni špijuni već kontraobaveštajni oficiri, obučeni da nemilosrdno love američke agente po „moskovskim pravilima“ – koje je razvio KGB za Sovjetski Savez, nekada najmoćniju kontraobaveštajnu službu na svetu.

Da li je rastuća uloga FSB-a u diplomatiji institucionalni razvoj ili samo još jedan proizvod Putinove vladavine?

Teško je poverovati da su mnoge zapadne diplomate bili dovoljno naivni da ne shvate da biti „dobar ruski diplomata“ znači nikada nemati sopstvene principe, kako je to rekao Majkl Makfol.

Saradnja sa bezbednosnim službama oduvek je bila deo posla, mnogo pre Putina. Sovjetski i ruski diplomata Valentin Moisejev, direktor jednog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova 1990-ih, jednom je objasnio autorima osnove saradnje između diplomata i KGB-a.

Vanredna komisija (prva sovjetska tajna služba) opisivana je od strane svog osnivača, Feliksa Dzeržinskog, kao „borbena jedinica Partije“.

Prema Moisejevu, pošto su svi sovjetski diplomati bili članovi Partije, morali su da pomažu borbenoj jedinici Partije.

„Nije bilo izbora: ili pomažeš KGB-u ili ne radiš u Ministarstvu spoljnih poslova,“ rekao nam je Moisejev.

Ova tradicija, kako SWAP dobro pokazuje, samo je postala izraženija pod Putinom. Ako to sada uključuje i uzimanje talaca, nevinih ljudi koji nisu počinili nikakav zločin osim što imaju pogrešan pasoš. To je samo deo njegove igre.