Gardijan analizira: Evropa je jednostavno izbrisana sa mape, a put ka obnovi kredibiliteta je sledeći

Dok sam ga slušala, palo mi je na pamet da, iako je uloga Evrope na Bliskom istoku ozbiljno narušena njenim nemoralnim stavom prema ratu u Gazi i samonametnutim isključenjem iz iranske nuklearne diplomatije, Evropljani i dalje imaju šta da ponude kada je reč o susedima u istočnom Mediteranu, piše Natali Toči, direktorka Instituta za međunarodne odnose u Rimu i kolumnistkinja Gardijana.

Evropski svet je okrenut naglavačke zbog usklađivanja Vašingtona sa Moskvom u ratu u Ukrajini i transatlantskog raskola, dok administracija Donalda Trampa Evropu tretira kao protivnika.

Još jedna dimenzija tog potresa jeste rastuća irelevantnost Evrope na Bliskom istoku. Samo ako Evropljani prihvate da je prošlost iza njih, mogu se nadati da će ponovo steći konstruktivnu i nezavisnu ulogu u tom regionu.

Posle Suecke krize 1956. godine, koja je označila kraj evropske kolonijalne dominacije na Bliskom istoku, Evropljani su se pomirili s ulogom drugog plana u odnosu na Sjedinjene Države.

Ipak, Vašington je donosio ključne odluke, a evropske vlade i javno mnjenje nisu se uvek slagali s tim — što je najvidljivije bilo tokom rata u Iraku 2003. godine. Uprkos tome, SAD su obično pozivale Evropu da podrži njihove inicijative i, na kraju, Evropa bi to i činila.

Društveni ugovor koji je bio osnova transatlantskih odnosa, uz Evropu zaštićenu američkim bezbednosnim kišobranom, činio je taj aranžman isplativim.

To, međutim, nije značilo da evropske vlade nisu imale sopstvenu ulogu na Bliskom istoku. Igrale su ključne uloge tokom mirovnog procesa iz Osla, podržavajući Palestinsku oslobodilačku organizaciju kao embrion buduće države.

Još impresivnije, evropska diplomatija je strpljivo unapređivala multilateralne napore koji su na kraju doveli do nuklearnog sporazuma s Iranom.

Ipak, u svakom od tih slučajeva evropska uloga – čak i kada je bila u suprotnosti sa Vašingtonom – bila je usmerena na podršku američkom liderstvu u regionu, uz ublažavanje njegovih hegemonističkih viškova. Ponekad je Evropa uspevala, često nije. Ali politički okvir je ostajao nepromenjen.

Taj okvir danas više ne postoji. Evropa se povukla sa Bliskog istoka, zaokupljena ratom na sopstvenom kontinentu.

Sukob u Ukrajini ne samo da je iscrpeo većinu evropskog spoljnopolitičkog kapaciteta, već je i iskrivio njen politički pogled na Bliski istok. Obezbeđivanje američke podrške Ukrajini, naročito pod Donaldom Trampom, zahtevalo je nekritičko prihvatanje regionalnih politika Vašingtona, uključujući i ilegalno bombardovanje Irana.

Iran, koji je dugo smatran problematičnim zbog kršenja ljudskih prava, posredničkih snaga i nuklearnog programa, odjednom je u evropskim očima postao protivnik zbog svog strateškog savezništva s Rusijom.

S druge strane, SAD više ne gledaju na Evropu kao na glavnog partnera na Bliskom istoku. Sa usponom regionalnih aktera – naročito zalivskih država i Turske – Vašington danas direktno sarađuje sa Rijadom, Dohom, Abu Dabijem ili Ankarom.

Marginalizacija Evrope bila je vidljiva već tokom administracije Džo Bajdena, uglavnom zbog njene samonametnute irelevantnosti. Pod Trampom je to isključivanje postalo gotovo refleksno, jer njegova administracija nastoji da Evropu još više gurne na marginu.

Regionalni akteri ne traže povratak Evrope. Najvažnije, njeno tvrdoglavo i nemoralno odbijanje da iskoristi svoj uticaj kako bi zaustavila razorni rat Izraela u Gazi razorilo je i ono malo kredibiliteta koji joj je preostao.

Kada je nemački kancelar Fridrih Merc otvoreno izjavio da Izrael obavlja „prljavi posao“ Evrope napadajući Iran, svaka iluzija je nestala.

Evropa više nije bila optuživana za dvostruke standarde. Uz retke izuzetke – poput Španije, Norveške, Irske i povremeno Francuske – smatrana je akterom bez ikakvih standarda. Nije bilo ni uticaja ni principa: Evropa je jednostavno izbrisana sa mape.

Danas se svaka nada u trajni prekid vatre u Gazi, ili makar u napredak ka palestinskoj državi, ne oslanja na evropske napore. Evropski lideri i dalje se kriju iza Trampovog mirovnog plana, izbegavajući da upotrebe bilo kakav uticaj koji bi mogli imati nad Izraelom.

Ograničena nada koja postoji dolazi iz posredovanja Katara, pri čemu Turska, Saudijska Arabija i Egipat igraju ključne uloge.

Slično tome, ako se u budućnosti obnovi američko-iranska diplomatija, evropske vlade neće predvoditi taj proces. Grupa E3 – Francuska, Nemačka i Velika Britanija – sama je potkopala svoju poziciju aktiviranjem mehanizma „snapback“ i vraćanjem sankcija UN Iranu, čime je praktično okončan nuklearni sporazum, Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA), koji su same pomogle da se postigne.

Svaki dalji napredak sada zavisi od približavanja stavova zalivskih država i Irana, naročito od potencijalne uloge Saudijske Arabije u olakšavanju razgovora između Vašingtona i Teherana.

Ukratko, po najhitnijim pitanjima Bliskog istoka – izraelsko-palestinskom sukobu i Iranu – evropske vlade mogu, u najboljem slučaju, da podrže napore zalivskih zemalja u pokušaju da utiču na Trampa. Ta podrška je važna, posebno u Gazi, gde bi krhko primirje moglo da se uruši ako Trampov plan zapadne u ćorsokak. Ali uloga Evrope u regionu svedena je na status treće lige.

Ipak, Bliski istok ostaje sused Evrope i bilo bi naivno pretpostaviti da Evropljani mogu zauvek ostati po strani.

Pošto joj je manevarski prostor znatno sužen, Evropa bi trebalo da se usredsredi na širi Levant – konkretno Liban, Irak i Siriju.

Sve tri zemlje su izuzetno ranjive. Liban prolazi kroz složen proces reformi, uz stalnu pretnju rata, dok Izrael i dalje drži pod okupacijom pet uporišta u toj zemlji.

Irak je uspeo da se drži po strani od nedavnih potresa u regionu, nastojeći da održi krhku ravnotežu dok traži veću autonomiju bez izazivanja Teherana.

Sirija ostaje nestabilna dok pokušava da pomiri pravdu i društvenu koheziju, suočena sa ekspanzionističkim i agresivnim Izraelom.

Sa izuzetkom Sirije, za koju je Tramp pokazao određeno interesovanje – što je kulminiralo posetom al-Šare Vašingtonu – SAD nisu naročito angažovane ni u Libanu ni u Iraku.

I dok su regionalni akteri neophodni, bilo zbog svog bezbednosnog uticaja (poput Turske u Siriji) ili ekonomske podrške (poput zalivskih zemalja), postoji vakuum koji bi Evropa mogla da pomogne da se popuni.

U trenutku kada je međunarodni liberalni poredak u rasulu, podrška upravljanju možda više nije u modi, ali je u Levantu i te kako potrebna. Tu Evropa još uvek može dati konstruktivan doprinos.