„Nervozan je sve ga iritira“: Makron ponovo stekao ustavno pravo da raspiše nove vanredne izbore, da li će zaista imati hrabrosti da to ponovo uradi?

Sa svojom centrističkom vladom, na čijem čelu je premijer Fransoa Bajru, koja se održava jedva na nogama, postavlja se pitanje – da li Makron razmišlja o još jednom bacanju kocke?

U aprilu je odlučno odbacio nagađanja da bi ponovo raspustio parlament. Ipak, situacija nije crno-bela, piše Politico. Prema rečima više izvora – uključujući prijatelje predsedničkog para, kao i bivše i sadašnje zvaničnike vlade, koji su govorili pod uslovom anonimnosti – frustrirani predsednik izgleda da je u iskušenju.

U decembru prošle godine, Makronova supruga Brižit delovala je kao da još uvek pomaže mužu da proceni da li je napravio grešku kada je raspisao izbore u junu. Dok je ispraćala starog prijatelja niz stepenice Jelisejske palate, postavila mu je poslednje, neizbežno pitanje: „I ti misliš da je to bio glup potez?“, upitala je.

Mnogi su zaista tako mislili. Makronova objava o raspisivanju izbora bila je tektonski događaj večeri evropskih izbora 9. juna.

Suočavajući se sa rastućom podrškom za Nacionalni front Marin Le Pen na nivou EU, francuski predsednik procenio je da bi mogao da zaustavi napredovanje krajnje desnice kod kuće. Bio je to veliki rizik – i spektakularno se obio o glavu.

Makronova stranka izgubila je i onako tanku parlamentarnu većinu, dok je krajnja desnica osvojila rekordni broj mesta u Narodnoj skupštini.

Odgovor na pitanje prve dame Francuske, postavljeno tog hladnog zimskog dana, delovao je očigledno. Nesrećni francuski premijeri i njihove paralizovane vlade sada su u milosti i nemilosti Nacionalnog fronta u parlamentu, koji naglašava da može da smeni Bajrua kad god poželi.

U tom trenutku, kada je Brižit postavila svoje pitanje prijatelju, Francuska je upravo ostala bez premijera Mišela Barnijea, koji je podneo ostavku manje od 100 dana nakon što je stupio na dužnost – usled gotovo nemoguće političke situacije koju su izbori proizveli.

Postajalo je jasno da će zemlja ući u novu godinu bez usvojenog budžeta – prvi put u svojoj modernoj istoriji.

„Preuzimam punu odgovornost“

U svom novogodišnjem obraćanju naciji, predsednik Emanuel Makron ponudio je nešto što se može smatrati svojevrsnim priznanjem greške zbog raspisivanja izbora.

„Odlučio sam da raspustim parlament kako bih vam vratio glas,“ rekao je Makron, čitajući s blesimetra, u pomalo ukočenom tonu po kojem je poznat kada ne improvizuje.

„Ova odluka je donela više nestabilnosti nego smirenosti, i za to preuzimam punu odgovornost.“

Neki od njegovih najbližih savetnika su ga nagovarali da uputi javno izvinjenje, ali fraza „puna odgovornost“ nije delovala naročito pokajnički. Za više njegovih lojalnih pristalica, koji su pažljivo slušali govor, bilo je jasno da Makron zapravo ne priznaje da je pogrešio.

Aleksi Koler, njegov dugogodišnji šef kabineta koji se često opisuje kao „drugi mozak“ predsednika, i Filip Granžon, bivši specijalni savetnik s kojim Makron i dalje redovno razgovara, obojica ga često opisuju kao kockara koji napušta kazino gotovo praznih džepova, ali uveren da će sledeći put sigurno pobediti, ispričao je bivši saradnik ovih savetnika za Politico.

Iako je predsednik delovao kao da je stavio tačku na spekulacije o novim izborima tokom svoje posete Madagaskaru u aprilu, neki njegovi saveznici su tada privatno savetovali da ne isključuje nijednu mogućnost – makar kako bi ponovo mogao da koristi pretnju izborima kao sredstvo političkog pritiska.

Politico je tada izvestio o spekulacijama među poslanicima Narodne skupštine o tome da li se sprema još jedno glasanje.

Među svim ljudima s kojima je Politico razgovarao, najčešće deljeno osećanje najbolje je sažeo bivši predsednik Fransoa Oland koji je, iako više nije u dobrim odnosima s Makronom, upravo njega imenovao za ministra privrede 2014. godine.

Za dlaku, Žordan Bardela nije postao premijer — jer se levica, uprkos Makronovim predviđanjima, ipak ujedinila. Ta na brzinu formirana koalicija na kraju je odnela pobedu na vanrednim izborima, iako nije uspela da osvoji apsolutnu većinu.

Godinu dana kasnije, najlojalniji Makronovi saradnici i dalje pokušavaju da predstave njegovu odluku u pozitivnom svetlu, iako, prema anketi sprovedenoj prošlog meseca, velika većina građana i dalje izražava snažno neodobravanje tog poteza.

Predsednikove pristalice tvrde da visoka izlaznost – 66 odsto u prvom krugu i 67 odsto u drugom – dokazuje da je Makronova početna procena bila ispravna.

Međutim, i pored konačne raspodele mesta u parlamentu, izbori su jasno pokazali snažne uspehe krajnje desnice u narodnom glasanju u oba kruga – što predstavlja važan signal uoči presudnih predsedničkih izbora 2027. godine.

Na kraju, jedino što je Makrona nateralo da raspiše izbore bio je – instinkt. Nekoliko ljudi bliskih predsedniku reklo je da je verovao kako bi se vlada svakako raspala na jesen, kada bi poslanici glasali o novom budžetu, što bi ga tada primoralo da raspiše izbore.

Predsednik je bio uveren da je bolje da on sam povuče taj potez u tom trenutku, nego da mu kasnije bude nametnut – da „izazove“ svoju sudbinu, umesto da je „trpi“, kako je objasnio jedan bivši ministar koji je bio protiv te odluke.

„Nervozan je, sve ga iritira“

Ironija velikog Makronovog rizika jeste u tome što je na kraju završio s premijerom koji je sklon izbegavanju rizika. A prema rečima ljudi bliskih predsedniku – to ga izluđuje.

„Makron kipi. Izluđuje ga to,“ rekao je jedan njegov blizak prijatelj.

Njih dvojica su, na mnogo načina, potpune suprotnosti. Makron je bivši mladi investicioni bankar koji je naglo ušao u politiku i razorio stari politički poredak — sistem čiji je Fransoa Bajru bio deo decenijama, poznat po svojoj sklonosti da izbegava jasne stavove i odluke.

Jedan od Makronovih prijatelja dodaje da se predsednikova frustracija preliva i na druge aspekte njegovog života. „Nervozan je. Sve ga iritira,“ rekao je.

Neki ljudi bliski predsedniku Makronu veruju da on u tajnosti računa na to da će poslanici sami smeniti premijera — bilo tokom predstojećih pregovora o budžetu, bilo zbog afere o zlostavljanju dece koja datira još iz perioda kada je Fransoa Bajru bio ministar prosvete 1990-ih.

S obzirom na to da se premijer već sada doživljava kao „mrtav čovek koji hoda“, mogućnost novih vanrednih izbora na jesen više nije samo šapat u hodnicima vlasti, već realan scenario na koji se neki već tiho pripremaju.

Ako vlada padne, Makron bi mogao jednostavno da imenuje novog premijera — a ime ministra oružanih snaga Sebastijena Lekornua već se spominje kao potencijalni naslednik — kako bi pokušao tamo gde su i Bajru i Barnije propali.

Za sada nema nikakvih konkretnih znakova da se priprema plan B. Ali upravo je to problem s Makronom: on je poznat po tome da donosi ključne odluke u poslednjem trenutku.

Uostalom, upravo to je i uradio prošlog leta.