„Tramp želi slobodu da sklapa dogovore, pravila jedva da važe“: Nacionalna bezbednosna strategija u 10 tačaka

On die izdvojio deset tačaka iz američke strategije o nacionalnoj bezbednosti.

1. Dokument unutrašnje politike bez institucionalnog uporišta

Nacionalna strategija bezbednosti (NSS), objavljena u decembru, pre svega je razgovor između Trampove Bele kuće i delova njenog sopstvenog političkog tabora. Ona služi kao političko samouveravanje, a ne kao strateška obaveza.

Tramp želi slobodu da donosi odluke i sklapa dogovore, ne želi da bude vezan okvirom velikih strategija. Ne postoji usaglašena linija među američkim institucijama i ne treba očekivati brzu primenu.

2. Pogled na svet bez poretka i strateška kontradikcija

NSS međunarodnu politiku vidi pre svega kao niz bilateralnih dogovora. Pravila, institucije i multilateralne strukture jedva da imaju ulogu. Istovremeno, Vašington polaže pravo na globalno liderstvo, a da pritom ne želi da se bavi globalnim upravljanjem – pristup koji će biti teško održiv.

3. Upadljivi izostanci: Rusija i Kina

Kina se pominje tek usput, dok se Rusija razmatra gotovo isključivo iz evropske perspektive. U isto vreme, ostaje nejasno da li će SAD zauzeti konfrontacioni stav ili će pre svega tražiti dogovore sa Kinom i Rusijom na račun drugih.

Ipak, pretnja koju predstavlja nastajući kinesko-ruski savez je nesporna i na najupečatljiviji način potvrđuje potrebu za transatlantskom saradnjom.

4. Ukrajina: Pritisak na Kijev, a ne na Moskvu

Aktuelni zahtevi za brzim prekidom vatre zanemaruju činjenicu da ga Rusija blokira. Implicitno, pritisak na žrtvu ruske agresije ukazuje na spremnost SAD da prihvate da Ukrajina i obližnji delovi Evrope postanu ruska sfera uticaja.

To ima mračne implikacije za nove članice NATO-a, čije članstvo Kremlj vidi kao deo „korenskih uzroka“ rata.

5. Odbacivanje širenja NATO-a – više retorički ustupak nego strategija

Sveobuhvatno odbacivanje daljeg širenja NATO-a ne izgleda kao strateška izjava, već kao taktički signal Moskvi u kontekstu aktuelnih razgovora. Stavljanje toga u pisanu formu u ovom zvaničnom dokumentu predstavlja poklon Rusiji bez ikakve protivusluge.

6. Kritika EU: Problematično savezništvo i kontraproduktivan ton

NSS teži bliskosti sa desničarskom populističkom internacionalom čiji uticaj na evropsku politiku raste, ali je problematičan za većinu vlada i birača na kontinentu.

Pogrdan ton prema EU je kontraproduktivan. Istovremeno, dijagnoza ekonomske stagnacije, tehnološkog zaostajanja i problema integracije delimično je tačna.

Evropa mora ozbiljno shvatiti sopstvene slabosti, ali bez dopuštanja spoljnim silama da određuju njen budući put.

7. Digitalni uticaj i evropski suverenitet

Trampova administracija vidi regulaciju američkih tehnoloških kompanija od strane EU kao napad.

Istovremeno, digitalne platforme se koriste za polarizaciju debata i uticanje na političko raspoloženje. Evropska regulacija je, naravno, izraz njenog sopstvenog suvereniteta, ali imajući u vidu stav SAD, pametna regulacija ima više smisla od konfrontacije.

U međuvremenu, Evropa mora tehnološki da sustigne konkurente i ostane konkurentna.

8. Percepcija u SAD: Partijski utisak i element odmazde

Trampova administracija veruje (ne sasvim bez osnova) da su evropske vlade i mediji tokom njegovih izbornih kampanja uvek podržavali njegove protivnike. Taj utisak oblikuje ton. U delovima tog tabora otvoreno se govori o političkom „uzvraćanju“. Evropa mora biti svesna te percepcije, ali ne sme dozvoliti da bude zastrašena.

9. „Trampov dodatak“ Monroovoj doktrini: Hemisfersko razmišljanje kao zvanični princip

NSS definiše Latinsku Ameriku kao isključivu zonu američkog uticaja. Po definiciji, to ne traži saglasnost pogođenih zemalja i suprotno je evropskim pristupima, koji načelno ne prihvataju zone uticaja.

Istovremeno, definisanjem sopstvene hemisfere kao prioriteta, Evropa se spušta na nižu poziciju. Samo to bi trebalo da usmeri evropsko razmišljanje.

10. Saradnja ostaje evropski interes, ali kontinent mora postati jači

Uprkos oštrim formulacijama i neprijateljskom tonu, bliska saradnja sa SAD ostaje u interesu Evrope. Jednostavno rečeno, postoje stvari koje SAD mogu da urade, a Evropa ne (poput svemirskih i obaveštajnih kapaciteta, strateškog vazdušnog transporta i vojne mase).

Međutim, budući odnosi SAD – Evropa mogu napredovati samo ako Evropa deluje sa pozicije snage.

Za Evropu to znači znatno unapređenu političku, ekonomsku, tehnološku i bezbednosnu politiku, uz sposobnost brzog donošenja odluka.

Jača Evropa je preduslov za otpornost transatlantskog partnerstva. To će je učiniti privlačnijim saveznikom i suprotstaviti se kinesko-ruskim pokušajima da preoblikuju kontinent prema sopstvenim interesima. U ovom znatno izazovnijem svetu, poštovanje se mora zaslužiti.