Zašto Evropa i dalje igra po pravilima Kremlja u oblasti nuklearne energije?

Zapadni partneri Ukrajine često govore o strateškoj autonomiji i energetskoj bezbednosti dok istovremeno, u nuklearnoj sferi, država agresor i dalje je punopravni učesnik u osetljivim naučno-tehnološkim projektima kao da je to učešće odvojeno od rata, sankcija i bezbednosnih rizika koje stvara.

Ruska državna korporacija Rosatom i dalje učestvuje u programima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), uključujući misije za pregled infrastrukture (INIR).

Formalno, ona deluje kao nezavisni ekspert a u praksi, funkcioniše kao kompanija koja promoviše sopstvene tehnologije, standarde i finansijske modele. Ovakav pristup stvara očigledan sukob interesa koji evropske institucije radije ne žele da priznaju.

Posledice ove prakse su potpuno predvidive. Zemlje koje ugoste INIR misije u kojima učestvuju ruski eksperti često kasnije postanu kupci Rosatoma.

Slučajevi Egipta, Uzbekistana i Kazahstana ilustruju kako prisustvo eksperata prerasta u mehanizam geopolitičke ekspanzije. Pored izgradnje reaktora, ove države postaju zarobljene u dugoročnu zavisnost od ruskih isporuka goriva, servisa i održavanja, kao i kreditnog finansiranja.

Izuzetak od sankcija za Rosatom

Još alarmantnija je situacija oko ITER-a, vodeće međunarodne inicijative finansirane od strane Euratom-a, koja predviđa izgradnju Međunarodnog termonuklearnog eksperimentalnog reaktora u Francuskoj.

Uprkos ruskoj invaziji punog obima na Ukrajinu, Rusija nije samo zadržala status punopravnog učesnika u projektu, već je i ojačala svoju ulogu u snabdevanju ključnim komponentama, uključujući elemente sistema superprovodnih magneta, delove vakuumskog rezervoara i određene dijagnostičke i inženjerske sisteme reaktora.

Kao rezultat toga, ITER je efektivno postao izuzetak od sankcija koji radi u interesu države agresora.

Osnovni problem leži u ruskom pristupu naprednim tehnologijama, materijalima i naučnim dostignućima, od kojih neka imaju potencijal za dvostruku upotrebu.

Ovaj pristup je omogućen punim učešćem ruskih naučnih i industrijskih institucija u razvoju ključnih komponenti reaktora, kao i režimom privilegija i imuniteta međunarodne organizacije, koji de fakto smanjuje efikasnost nadzora nad sankcijama.

Na kraju, to stvara naučnu i tehnološku osnovu koju Ruska federacija već koristi za unapređenje sopstvenih nuklearnih programa. To uključuje razvoj superprovodnih materijala, magnetskih i kriogenih sistema, tehnologija za kontrolu složenih fizičkih procesa i inženjerskih rešenja za rad pod ekstremnim temperaturama i radijacionim opterećenjima.

Značajan deo ovog rada se obavlja uz učešće ruskih državnih istraživačkih centara i instituta unutar sistema Rosatom, uključujući institucije povezane sa Kurchatovim institutom. Ovi subjekti istovremeno obavljaju zadatke u interesu ruskog odbrambenog i strateškog sektora bezbednosti, što pokazuje njihovu integraciju u odbrambenu industriju.

Takva institucionalna integracija dovodi u pitanje miroljubivu prirodu ove saradnje – posebno jer Rusija nastavlja sa nuklearnim ucenama, granatira ukrajinske nuklearne elektrane i otvoreno ignoriše međunarodno pravo.

Primer gde sankcije deluju

Argumenti o „nemogućnosti“ ograničavanja saradnje sa Rusijom nisu ubedljivi kada se ocene u kontekstu rata, sankcija i bezbednosnih rizika.

Evropska organizacija za nuklearna istraživanja (CERN) nije pravni pandan ITER-u – ovi projekti se razlikuju po ugovornim okvirima, modelima upravljanja i mehanizmima donošenja odluka.

Međutim, primer CERN-a je važan iz drugog razloga: on pokazuje da se politička odluka o prekidu saradnje sa državom agresorom može doneti čak i u oblasti velikih međunarodnih naučnih projekata.

To se ogleda u konkretnim odlukama – od zamrzavanja saradnje sa ruskim državnim institucijama do prekida učešća istraživača povezanih sa njima u ključnim organizacionim projektima. Ovaj presedan pokazuje da primarno ograničenje nije pravna arhitektura, već spremnost institucija da preuzmu političku odgovornost.

Ključno je jasno razlikovati međunarodnu naučnu saradnju kao mehanizam napretka znanja od poziva na „naučnu neutralnost“. Kada država sistematski krši međunarodno pravo, pozivanje na neutralnost prestaje da bude znak promišljenosti, a postaje ignorisanje bezbednosnih rizika.

Politika Evropske unije po pitanju sankcija u nuklearnom sektoru teško se može opisati kao dosledna. Dok EU deklarativno ograničava ruski pristup kritičnim tehnologijama, istovremeno održava izuzetke od sankcija za određene međunarodne istraživačke projekte u oblasti miroljubive nuklearne energije.

U praksi, to omogućava nastavak duboke tehnološke interakcije.

Nuklearna energija ne može se posmatrati van političkog konteksta. To je domen u kojem su poverenje i bezbednost odlučujući.

Nemoguće je govoriti o odbrani međunarodnog poretka dok se dozvoljava da država koja vodi rat agresije i koja je najveću evropsku nuklearnu elektranu pretvorila u vojnu bazu ostane suosnivač globalnih nuklearnih pravila.

Međunarodna naučna saradnja je moguća samo ako se poštuju fundamentalni principi međunarodnog prava, bezbednosti i etike. Kada država sistematski krši ove principe, njeno učešće u projektima kao što je ITER trebalo bi bar da bude predmet otvorene političke debate, a ne da ostane neupitno.

Pitanje učešća Rusije u međunarodnim nuklearnim projektima je test doslednosti evropske politike, napominje Evropska pravda. Ono ne zahteva jednostavne odgovore već otvorenu političku diskusiju koja uzima u obzir bezbednosne rizike, obaveze sankcija i dugoročne posledice po samu međunarodnu nauku.

Evropa je pokazala svoju sposobnost da donosi teške odluke u slučaju CERN-a. Da li je spremna da postavi slična pitanja u oblasti nuklearne energije ostaje otvoreno pitanje.

Odgovor će odrediti ne samo efikasnost sankcija već i nivo poverenja u ideju odgovorne međunarodne naučne saradnje.