Održavanje napretka u postameričkom svetu

Administracija predsednika Donalda Trampa u potpunosti odbacuje principe koje su Sjedinjene Države promovisale od Atlantske povelje iz 1941.

Više od 70 izvršnih naredbi i memoranduma izdatih otkako se Tramp vratio u Belu kuću 20. januara predviđaju veoma drugačiji globalni sistem od onog koji je preovladavao poslednjih osam decenija.

Nestala je ravnoteža između privilegija i obaveza koja je karakterisala posleratni poredak zasnovan na pravilima.

Većina vlada je s pravom zgrožena onim što vide. One i dalje prepoznaju važnost sprečavanja pandemija, poštovanja trgovinskih pravila, ograničavanja poreske konkurencije i borbe protiv klimatskih promena.

Pitanje je da li mogu da nađu zajednički jezik i deluju na efikasan način bez SAD.

Verujemo da mogu, posebno ako Evropska unija, koja je i sama vođena pravilima i zajedničkim obavezama, preuzme vođstvo u organizovanju kolektivnog odgovora.

U tom cilju, zemlje EU bi trebalo da počnu da dopiru jedna do druge i do zemalja koje nisu članice EU da bi formirale „koalicije voljnih“ u četiri ključna domena: globalno javno zdravlje, klimatske promene, međunarodna trgovina i korporativno oporezivanje.

Počnite sa javnim zdravljem. Jedna od prvih Trampovih odluka kao predsednika bila je da se povuče iz Svetske zdravstvene organizacije, što je razumljivo naišlo na zgroženost širom sveta.

Srećom, međutim, sprečavanje budućih pandemija ne zahteva članstvo SAD u SZO. Iako će sigurno biti budžetskih posledica, ostatak sveta može lako da popuni prazninu, koja iznosi oko 500 miliona dolara godišnje.

Ono što je najvažnije je da SZO može da nastavi da ispunjava svoju misiju, posebno u siromašnijim zemljama sklonim bolestima.

Što se tiče klimatskih promena, EU već postavlja obavezujuće političke ciljeve za države članice, i stoga je u dobroj poziciji da deluje kao jedno, formira saveze sa trećim zemljama i vrši znatno veći globalni uticaj.

Mogla bi pregovarati o novim sporazumima o partnerstvu i izgraditi koaliciju voljnih da održi zamah ka nultim emisijama štetnih gasova uprkos povlačenju SAD iz Pariskog sporazuma o klimi.

Potencijalni partneri uključuju velike napredne ekonomije i mnoga tržišta u razvoju, od kojih je najočiglednije Kina. Uprkos tome što je najveći svetski emiter gasova sa efektom staklene bašte, Kina ima veliki interes za tranziciju na nultu emisiju.

Istina, kako je ekonomista dobitnik Nobelove nagrade Vilijam Nordhaus ukazao, što je veća klimatska koalicija, to je jači podsticaj za druge da se slobodno oslanjaju na disciplinu koju ona pruža.

Ali ovaj problem se može prevazići. Nordhausovo sopstveno rešenje je da formira klimatske klubove čiji bi članovi postavili carinu na uvoz iz zemalja koje nisu učesnice. Ova opcija možda nije legalna prema važećim pravilima Svetske trgovinske organizacije; ali s obzirom na Trampovo loše ponašanje, to bi ipak moglo biti pravi put.

Što se tiče međunarodne trgovine u širem smislu, EU ima moćne karte da igra kao odgovor na američke carine. I ovde može stvoriti koaliciju voljnih sa zemljama koje žele da nastave da igraju po razumnim pravilima i pomognu reformu globalne trgovinske arhitekture.

Trgovinska politika je suštinska nadležnost EU. Evropska komisija pregovara o trgovinskim sporazumima u ime svih zemalja članica, a kada se sporazum postigne, mora ga odobriti kvalifikovana većina država članica u Savetu EU i Evropski parlament.

Kao što je ilustrovano neuspehom Francuske da blokira nedavni trgovinski sporazum EU-Merkosur, manjina onih koji ga se drže ne može da zaustavi volju većine.

Ovaj aranžman je bio ključan u tome da EU postane globalna trgovinska sila. Sada bi Evropa trebalo da preuzme inicijativu da okupi one koji žele da spasu ono što je ostalo od trgovinskog multilateralizma i definiše agendu za budućnost.

Očigledni partneri uključuju Indiju i Kinu. Pokretanjem velikih pregovora, EU bi pokazala da ne sledi slepo SAD.

To nas dovodi do oporezivanja. U oktobru 2021. godine, nakon dugog procesa diskusije, više od 140 jurisdikcija dogovorilo je minimalnu efektivnu poresku stopu na profit multinacionalnih korporacija.

Ako firma ne plati 15 odsto u jednoj zemlji, zemlje učesnice mogu je kolektivno oporezovati na razliku, a zatim proporcionalno raspodeliti prihod prema udelu proizvodnje u svakoj jurisdikciji.

Velika prednost ovog sistema je u tome što se sam sprovodi. Ako jurisdikcija ne prikupi porez od 15 odsto, prikupiće ga drugi, stvarajući snažan podsticaj da ga sami naplate.

Da bi stupio na snagu, ovaj sporazum moraju ratifikovati nacionalni parlamenti. Do sada je to učinilo više od 40 zemalja, a uskoro bi trebalo da glasaju i mnoge druge. Odustajanje Trampove administracije od sporazuma bilo je uglavnom simbolično, jer ga Kongres nije odobrio. U svakom slučaju, druge zemlje još uvek mogu da ostvare minimalni porez, iako bi trebalo da očekuju povlačenje SAD.

U ovom novom svetu, gde će se glavne multilateralne institucije verovatno naći paralizovane u bliskoj budućnosti, koalicije voljnih biće neophodne za unapređenje globalnog napretka i saradnje.

U pogledu globalnog javnog zdravlja, klimatskih promena, međunarodne trgovine i korporativnog oporezivanja, Evropa može biti primer i pomoći da se multilateralizam održi u životu.

Sada kada Trampova administracija otvoreno odbacuje posleratni sistem zasnovan na pravilima za koji su SAD bile ključne u izgradnji, Evropa i drugi mogu i moraju da popune vakuum liderstva – uključujući i partnerstvo sa Kinom.

Olivije Blanšar, bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, viši je saradnik na Petersonovom institutu za međunarodnu ekonomiju. Žan Pisani-Feri, viši saradnik u ekspertskoj grupi Bruegel sa sedištem u Briselu i viši spoljni saradnik na Peterson institutu za međunarodnu ekonomiju, profesor je na Sciences Po.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org