Orban pokrenuo totalni politički rat: U strahu od poraza na predstojećim izborima pribegava agresivnim taktikama

Imajući u vidu da ankete pokazuju da njegova stranka Fides zaostaje za centrističkom, anti-korupcijskom strankom Tisa za dvocifrenim procentima, Orban je prešao sa konvencionalnog kampanjskog rada na ono što analitičari opisuju kao totalni politički rat, piše Kijev post. 

Ambasadora Ukrajine pozvao je 26.januara optužujući Kijev za mešanje u mađarske izbore, iako nije dostavio nikakve dokaze. Njegova glavna poruka glasi da izbori predstavljaju izbor između rata i mira, upozoravajući da bi pobeda njegovih protivnika mogla da rezultira time da mađarska deca budu poslata da se bore u Donbasu.

Ova strategija odražava dublji problem: društveni ugovor koji je do tada održavao Orbanovu vlast – zasnovan na ekonomskoj prosperitetu, percipiranoj kompetenciji i moralnom autoritetu – sada je oslabljen.

Uspon stranke Petera Mađara, Tisa, preti da okonča supervećinu Fidesa i potencijalno završi Orbanovu 16-godišnju vladavinu kao premijera.

Ali uspon Mađara je samo deo krize. Prema podacima Eurostata za 2024-2025.  Mađarska sada ima najniži životni standard domaćinstava u Evropskoj uniji, pri čemu je stvarna individualna potrošnja samo 72 odsto proseka EU. Ekonomija je stagnirala tokom cele 2025. godine, a rast BDP-a je bio oko 0,5 odsto.

Još gore, brend Fidesa zasnovan na porodičnim vrednostima raspao se usred rastućeg skandala u vezi sa zlostavljanjem dece, koji je bio fokusiran na jednu popravnu ustanovu za decu u Budimpešti.

Kriza je počela kada je otkriveno da je tadašnja predsednica Katalin Novak, povezana sa Orbanom, pomilovala čoveka osuđenog za prikrivanje zlostavljanja u državnoj instituciji. Sa kompromitovanom prosperitetom, poljuljanom moralnošću i dovedenom u pitanje kompetencijom, Ukrajina sada popunjava nastali vakuum.

Ovi izbori se oblikuju kao jedni od najvažnijih u Evropi ove godine, služeći kao test da li najuticajniji neliberalni sistem na kontinentu može biti zamenjen.

Od EU veta do egzistencijalnog okvira

Orbanova transformacija Ukrajine iz pitanja spoljne politike u domaće političko oružje bila je metodična i dugotrajna, ali se naglo ubrzala 2024. i 2025. godine, kako je Peter Mađar postao ozbiljan izazivač. Na nivou EU, Orban je već uspostavio obrazac korišćenja Ukrajine kao poluge.

U decembru 2022. godine veto je stavio na paket kredita EU za Ukrajinu u iznosu od 18 milijardi evra, pre nego što ga je nekoliko dana kasnije povukao kao deo šireg dogovora. U decembru 2023. dozvolio je da se otvore pregovori o pristupanju Ukrajine EU tako što je napustio salu tokom glasanja, istovremeno blokirajući poseban paket pomoći od 50 milijardi evra.

Obrazac je bio konzistentan: zapretiti vetom, izvući ustupke, a zatim prihvatiti pravna rešenja koja su kod kuće očuvala narativ o otporu.

Ono što se promenilo s usponom Mađara je da je ovaj EU obstrukcionizam preusmeren u mobilizaciju osnovne baze Fidesa. Ukrajina je prestala da bude samo pregovarački čip u Briselu i postala stalna tema kampanje.

Antiukrajinski zaokret je dodatno ojačan kroz ponovljene „nacionalne konsultacije“, alat koji Orban već dugo koristi za kreiranje popularne podrške. Ranije konsultacije su Ukrajinu prikazivale kao bezbednosni i ekonomski rizik, dok najnoviji nacionalni upitnik poziva birače da se protive nastavku finansiranja Kijeva od strane EU, držeći rat stalno prisutnim u mađarskoj domaćoj politici.

Orban je 23. januara Ukrajinu označio kao neprijatelja. „Ukrajinci će aktivno učestvovati u mađarskoj kampanji, jer imaju sopstveni interes da se promene vlast u Mađarskoj“.

Sledećeg dana je otišao korak dalje: „Ukrajinci su krenuli u ofanzivu. Upućuju pretnje i otvoreno se mešaju u mađarske izbore“. Dva dana kasnije pozvao je ukrajinskog ambasadora.

Peter Mađar kao „strani posrednik“

Orban ne prikazuje Petera Mađara samo kao političkog rivala, već kao „pro-Brisel i pro-Ukrajina“ stranog posrednika, koristeći lične napade da opozicionog lidera poveže sa narativom rata. U govorima i državnim medijima, Mađar se stalno opisuje kao kandidat „Brisela i Kijeva“, optužuju ga da ima tajni „pakt“ sa Ukrajinom i predstavljaju kao političara koji bi „odmah otvorio put ka ratu“ ako pobedi.

Vladini bilbordi i emisije prenose istu poruku: pobeda Tise znači slanje mađarskih vojnika na front i donošenje nacionalnih odluka „po naređenju iz inostranstva“.

Mađar se pokušava odbraniti, tvrdeći da podržava mir i odbacujući obavezni vojni rok, ali dominacija Orbanovih medija, preko konglomerata KESMA, osigurava da narativ „stranog posrednika“ dopre do većine birača, naročito van Budimpešte.

Ideologija ugrožene nacije

Ispod svega leži Orbanova dugogodišnja ideologija: Mađarska kao ugrožena suverena država koja se bori protiv „kolonizacije EU“. On crta paralele između sovjetskih tenkova iz 1956. i modernih finansijskih sankcija, prikazujući Brisel kao novi Moskvu. U nedavnom govoru rekao je: „1956. su došli tenkovima. Danas dolaze finansijskim sankcijama“.

Ovakvim predstavljanjem konflikta, Orban se povezuje sa duboko ukorenjenim istorijskim strahovima u Mađarskoj oko opstanka nacije i spoljnog mešanja, pozicionirajući sebe kao jedinog lidera koji može da brani mađarsku „suverenost“.

Ukrajina kao ključni element priče

Ukrajina je suštinska za funkcionisanje ovog narativa. U januaru 2026, Orban je Ukrajini uskratio svaku stvarnu autonomiju, izjavljujući da „Ukrajina je prestala da bude suverena zemlja“ i da postoji samo zato što Zapad to dopušta. Ako je Ukrajina tek instrument Zapada, tada je podrška toj zemlji istovremeno saučesništvo u onome što Orban predstavlja kao imperijalizam EU, dok je otpor Ukrajini čin nacionalne samoodbrane.

Ulaganje u polarizaciju

Orbanova strategija nije usmerena na pridobijanje političkog centra. To je projekat za učvršćivanje njegove baze. Kampanja je fokusirana na ruralna područja i mala mesta gde je dominacija medija najefikasnija.

Obasipajući ove regione porukom „rat ili mir“, cilj je mobilizacija njegovih najvernijih pristalica kroz strah, tako da se izbori vode po njegovim pravilima, a ne na osnovu stanja ekonomije ili kolapsa zdravstvenog sistema.

Na kraju, Ukrajina nije Orbanova opsesija već poslednji instrument za održavanje vlasti. Ako pobedi na izborima u aprilu 2026, ova strategija ekstremnog eskaliranja biće potvrđena kao putokaz za opstanak neliberalne vlasti. Ako izgubi, narativ o ukrajinskom i briselskom mešanju verovatno će se koristiti da se ospori legitimitet ishoda.