Nova trka u naoružanju Zapada: „Prodajemo mir da bismo kupili rat“

Makmilan je poznavao realnost i diplomatije i vojnog delovanja: bio je ozbiljno ranjen kao vojnik u Prvom svetskom ratu, a kao premijer morao je da se nosi sa nuklearnim pretnjama Hladnog rata, uključujući najkritičnije u vreme kubanske raketne krize, ukazuje u analizi Politico.

Džon F. Kenedi, američki predsednik tokom gotovo katastrofalnog perioda nuklearnog nadmetanja, takođe je razumeo vrednost diplomatskih kanala, ali i brutalnost sukoba: teško je povredio leđa služeći u američkoj mornarici 1943. godine.

Endrju Mičel, bivši ministar u britanskoj vladi, zabrinut je da je mudrost lidera poput Kenedija i Makmilana, stečena kroz iskustvo rata, izbledela iz sećanja baš u trenutku kada je najpotrebnija.

„Svet je zaboravio lekcije Prvog svetskog rata, kada su milioni ljudi pobijeni, a generacija naših dedova rekla da ovo više ne smemo dozvoliti“, rekao je on.

Jedna škola akademske teorije smatra da se ratovi koji definišu epohe ponavljaju otprilike svakih 85 godina, kako generacije gube iz vida teško stečeno iskustvo svojih prethodnika. To bi značilo da bismo sledeći rat mogli očekivati svakog trenutka.

Ipak, kako Mičel primećuje, čak i dok dokazi ukazuju da svet ide u pogrešnom pravcu, vlade su izgubile osećaj za vrednost „razgovora“.

Erozija diplomatskog instinkta vidljiva je ne samo u retorici, već i u budžetima. Industrijalizovani Zapad brzo smanjuje ulaganja u meku moć – smanjuje stranu pomoć i diplomatske mreže – čak i dok preusmerava resurse u odbranu.

Ni u jednom trenutku od kraja Hladnog rata vojna potrošnja nije rasla tako brzo kao 2024. godine, kada je porasla za 9,4 odsto, dostigavši najviši globalni iznos ikada zabeležen od strane Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI).

Suprotno tome, poseban izveštaj Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) sa sedištem u Parizu pokazao je pad zvanične razvojne pomoći za 9 odsto iste godine među najbogatijim donatorima sveta. OECD predviđa dodatne rezove od najmanje 9 odsto, a potencijalno i do 17 odsto ove godine.

„Prvi put za gotovo 30 godina, Francuska, Nemačka, Velika Britanija i Sjedinjene Države su sve smanjile svoju zvaničnu razvojnu pomoć (ODA) 2024. godine“, navodi OECD u svojoj studiji.

„Ako nastave sa najavljenim rezovima 2025. godine, to će biti prvi put u istoriji da su sve četiri zemlje smanjile ODA istovremeno dve uzastopne godine“.

Diplomatska tela takođe se smanjuju, pri čemu je američki predsednik Donald Tramp postavio ton smanjenjem broja zaposlenih u Stejt departmentu SAD.

Globalni podaci teško su dostupni i brzo zastarevaju. Jedno od najopsežnijih istraživanja zasnovano je na podacima iz 2023. godine. Ali vlasti u Holandiji, Velikoj Britaniji i sedištu Evropske unije među onima su koji su upozorili da je njihov diplomatski kadar suočen sa smanjenjima.

Analitičari strahuju da, dok industrijalizovane ekonomije okreću leđa pomoći i diplomatiji da bi ojačale svoje vojske, neprijateljske i nepouzdane države poput Rusije, Kine i Turske popunjavaju praznine u ovim mrežama uticaja, okrećući nekada prijateljske zemlje u Africi i Aziji protiv Zapada.

I to, upozoravaju, rizikuje da svet postane znatno opasnije mesto. Ako geopolitičke prioritete vlada tretiramo kao tržište, trend je jasan: mnogi lideri su odlučili da je vreme da se proda mir i kupi rat.

Prodaja mira, kupovina rata

Vojna potrošnja raste širom sveta. Kineski budžet za odbranu, drugi po veličini nakon SAD, porastao je za 7 odsto između 2023. i 2024. godine, prema SIPRI. Ruska vojna potrošnja eksplodirala je za 38 odsto.

Podstaknuti delimično strahom evropskih zemalja da bi Tramp mogao napustiti njihov savez, članice NATO-a su se u junu složile sa novim ciljem da do 2035. godine izdvajaju pet odsto bruto domaćeg proizvoda za odbranu i sigurnosnu infrastrukturu.

Američki predsednik  u ulozi „tate“ bio je sasvim zadovoljan što će njegovi mlađi partneri preko Atlantika snositi deo troškova.

U stvarnosti, trka u naoružanju prethodi Trampovom povratku u Belu kuću. Rat u Ukrajini učinio je vojnu akumulaciju hitnom prioritetom za zabrinute severno- i istočnoevropske države koje žive u senci predsednika Vladimira Putina i Rusije.

Prema SIPRI-ju, vojna potrošnja u Evropi skočila je za 17 odsto 2024. godine, dostigavši 693 milijarde dolara – pre Trampovog povratka na vlast i njegovog zahteva da NATO pojača aktivnosti. Od 2015. godine, budžeti za odbranu u Evropi povećani su za 83 odsto.

Jedan od argumenata za davanje prioriteta odbrani nad finansiranjem pomoći ili diplomatije jeste da je vojna moć snažan odvraćajući faktor protiv potencijalnih napadača. Kako je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen rekla kada je u martu najavila plan za rearmiranje Evrope: „Ovo je trenutak za mir kroz silu“.

Neki od kritičara Fon der Lajen tvrde da trka u naoružanju neizbežno vodi u rat ali istorija to ne potvrđuje, prema Gregu Kenediju, profesoru strateške spoljne politike na Kraljevskom koledžu u Londonu.

„Oružje ne ubija. Vlade ubijaju“, rekao je on. „Problem su vlade koje su spremne da upotrebe vojnu moć i ubijaju ljude kako bi postigle svoj cilj“.

Idealno bi bilo da snažna vojska ide ruku pod ruku sa tzv. mekom moći u obliku robusnih diplomatskih i razvojnih mreža, dodao je Kenedi.

Ali ako Evropa mora da bira, trebalo bi da prvo obnovi svoju oslabljenu „tvrdu moć“, rekao je on. Rizik po mir leži u tome kako će se protivnici Zapada poput Kine odazvati na novu trku u naoružanju.

Malo ozbiljnih političara u Evropi, Velikoj Britaniji ili SAD osporava potrebu za vojnom investicijom u današnjoj eri nestabilnosti i konflikata. Pitanje, kada su državni budžeti stisnuti, jeste kako to finansirati.

Ovde ponovo dolazimo do Trampovog drugog mandata, koji je postavio ton. Nekoliko dana nakon stupanja na funkciju, američki predsednik je zamrznuo milijarde dolara u strani pomoći.

U februaru je objavio da će smanjiti 90 odsto ugovora američke Agencije za međunarodni razvoj (USAID). Ovaj potez – predstavljen kao deo Trampovog rata protiv „woke“ politike – razorila je humanitarne nevladine organizacije, od kojih su mnoge zavisile od američkog finansiranja da bi radile u nekim od najsiromašnijih delova sveta.

Prema jednoj proceni, samo Trampovi rezove pomoći mogli bi prouzrokovati 14 miliona prevremenih smrti u narednih pet godina, od kojih je trećina dece. To je odluka koju kritičari Trampa kažu da neće biti zaboravljena u mestima poput subsaharske Afrike, čak i pre nego što rezovi drugih velikih donatora, poput Nemačke i Velike Britanije, stupe na snagu.

Pripremajući se za povratak Trampa u Belu kuću, britanski lider Kir Starmer i njegov tim osmislili su strategiju koja se oslanja na Trampove lične interese. Starmer je planirao da Trampu oda čast drugom državničkom posetom i pokaže da Velika Britanija preuzima odgovornost za sopstveno vojno izdvajanje.

Pred posetu Vašingtonu u februaru 2025, Starmer je najavio povećanje vojnog budžeta, delimično finansirano smanjenjem britanske pomoći stranim zemljama sa 0,5 odsto na 0,3 odsto bruto nacionalnog dohotka – drastična promena u odnosu na prethodne prioritete Laburističke partije.

Iako je američka vlada pozdravila ovu odluku, Starmer se suočio sa unutrašnjom pobunom. Njegova ministarka za međunarodnu pomoć, Anelis Dods, podnela je ostavku, upozoravajući da će smanjenje pomoći ugroziti ranjive populacije i narušiti ugled Velike Britanije.

Druga evropska vlada takođe je sledila sličan put, smatrajući pomoć stranim zemljama lakim ciljem u eri nacionalizma po uzoru na Trampa.

Švedska je, na primer, najavila povećanje vojnog budžeta za 18 odsto između 2025. i 2026, navodeći povećane bezbednosne pretnje od strane Rusije. Ovaj trend ukazuje na širu promenu u Evropi: prioritet se daje vojnoj snazi u odnosu na tradicionalne obaveze u oblasti međunarodne pomoći.

Međunarodni budžet Švedske za razvojnu saradnju, koji je prošle godine iznosio oko 4,5 milijardi evra, pao će na 4 milijarde evra do 2026.

U Francuskoj, koja je prezadužena, ranije ove godine najavljeno je smanjenje budžeta za zvaničnu razvojnu pomoć (ODA) za oko trećinu, iako politička kriza još uvek sprečava donošenje budžeta. Ipak, novac za odbranu trebalo je značajno da poraste, uprkos opštem pritisku na javne finansije.

U Finskoj, koja ima granicu od 1280 kilometara sa Rusijom, budžet za razvoj takođe je smanjen, dok izdvajanja za odbranu nisu dirana.

Ministar za razvoj Vili Tavio, iz krajnje desničarske populističke Finske stranke, rekao je da ove rezove vidi kao priliku da se pomoć preusmeri: umesto finansiranja humanitarnih programa, želi da omogući privatnim firmama da investiraju i otvaraju radna mesta u siromašnijim zemljama.

Veruje da će to sprečiti mlade ljude da ilegalno migriraju u Evropu.

„Ako nemaju posla, zemlje će postati nestabilne, a mladi će se radikalizovati. Neki će pokušati da stignu u Evropu. Potpuno je win-win ako možemo pomoći zemljama u razvoju da industrijalizuju ekonomiju i stvore potrebna radna mesta“, rekao je on.

Nisu sve zemlje smanjile izdvajanja. Irska planira da poveća svoj ODA budžet, dok je Danska obećala da će i dalje trošiti 0,7 odsto bruto nacionalnog dohotka na pomoć, čak i dok povećava ulaganja u odbranu. Ipak, Irska i Danska nisu dovoljno velike ekonomije da same održe ugled Evrope kao „soft power“ supersile.

Smanjenje osoblja

Povlačenje iz pomoći samo je deo šireg smanjenja diplomatskih aktivnosti. Neke bogate zapadne zemlje smanjuju diplomatske korpuse, pa čak i zatvaraju ambasade i kancelarije.

Najdramatičniji primer je Amerika pod Trampom. U julu, Stejt department je otpustio više od 1.300 zaposlenih, uključujući diplomate i civilne službenike. Evropski zvaničnici posmatrajući izdaleka zaključuju da Trampova administracija očigledno ne brine o održavanju uspostavljenih međunarodnih odnosa.

Prema podacima American Foreign Service Association, 85 od 195 američkih ambasadorskih pozicija bilo je prazno zaključno sa 23. oktobrom. Deo problema su kašnjenja potvrda u Senatu, ali devet meseci nakon stupanja na dužnost, administracija još uvek nije nominovala kandidate za više od 60 praznih mesta.

Rezultat je sistem pod prevelikim opterećenjem, gde neki od najviših zvaničnika rade više poslova odjednom. Marko Rubio, državni sekretar, i dalje obavlja i funkciju Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost (a takođe je i predložen da vodi Nacionalni arhiv).

Sa ključnim pozicijama praznim, Tramp se okrenuo lojalistima. Umesto da koristi nekada dubok bazen američkih diplomatskih stručnjaka, predsednik je poslao svog prijatelja Stiva Vitkofa, advokata i investitora u nekretnine, da lično pregovara sa Putinom i deluje kao njegov izaslanik na Bliskom istoku.

U Briselu su zvaničnici EU bili šokirani Vitkofovim nedostatkom razumevanja složenosti rata između Rusije i Ukrajine. Jedan viši evropski zvaničnik, koji je želeo da ostane anoniman kako bi otvoreno govorio o diplomatskim pitanjima, rekao je da nemaju nikakvo poverenje da Vitkof može pouzdano i precizno prenositi poruke između Moskve i Vašingtona.

Delimično zbog toga, evropski lideri žele da direktno razgovaraju sa Trampom, što češće i sa što više njih prisutnih, rekao je viši evropski zvaničnik.

Dok je diplomatski korpus Vašingtona očigledno oslabio, druge vlade Zapada slede Trampov primer, ali tiše.

Britanski diplomati suočavaju se sa smanjenjem broja zaposlenih od 15 do 25 procenata. Holandija smanjuje budžet za svoje diplomatske misije za 10 odsto (dok povećava izdvajanja za odbranu) i planira zatvaranje najmanje pet ambasada i konzulata, a verovatno će ih biti i više.

Čak i vodeći odel EU za spoljnu politiku – Evropska služba za spoljne poslove, na čelu sa bivšom premijerkom Estonije, Kajom Kalas, poznatom po čvrstom stavu prema Rusiji – smanjuje mrežu svojih kancelarija u inostranstvu. Promene, koje je Politico otkrio u maju, očekuje se da rezultiraju smanjenjem 10 delegacija EU i gubitkom 100 do 150 lokalnih radnih mesta.

„Evropska diplomatija je stavljena u drugi plan u odnosu na prioritete kao što su kontrola granica i odbrana, kojima se povećavaju budžeti“, rekao je jedan zvaničnik EU. On je insistirao da EU „ne seče diplomatiju“  već da „resursi idu na druge strane.“

Privatno, diplomate i drugi evropski zvaničnici priznaju da su duboko zabrinuti zbog trenda smanjenja diplomatskog kapaciteta dok vojni budžeti rapidno rastu.

„Svi bismo trebali da brinemo zbog ovoga,“ rekao je jedan od njih.

Priča o „razgovoru ili ratu“

Mičel, bivši britanski član kabineta, upozorio je da ubrzana promena sa pomoći ka naoružanju može završiti katastrofalno.

„U vreme kada vam je međunarodni sistem zaista potreban imate ogroman povratak uskog nacionalizma, na način koji neki tvrde da nismo videli još od pre 1914. godine,“ rekao je on.

Mičel, koji je do prošle godine bio britanski ministar za međunarodni razvoj, rekao je da je smanjenje pomoći da bi se finansirala odbrana „užasna, užasna greška.“ On je tvrdio da je mekša moć (soft power) mnogo jeftinija i često efikasnija od same tvrde moći (hard power).

„Razvoj je često druga strana medalje odbrane,“ rekao je Mitčel. Pomaže u sprečavanju ratova, završavanju sukoba i obnovi država nakon rata.

Mnogi ambasadori, zvaničnici, diplomate i analitičari koji su intervjuirani za ovaj članak slažu se. Pragmatska svrha diplomatskih mreža i razvojnih programa je izgradnja saveza na koje se može računati u vremenima krize.

„Bilo koji vojnik će vam reći da reagovanje na međunarodne krize ili međunarodne pretnje nije samo pitanje vojne reakcije“, rekao je Kim Darok, koji je služio kao britanski ambasador u SAD i kao britanski savetnik za nacionalnu bezbednost.

„Radi se i o diplomatiji, i o integrisanoj strategiji koja uključuje kako vašu međunarodnu strategiju, tako i vojni odgovor, kada je to potrebno“.

Hadja Lahbib, evropska komesarka odgovorna za ogroman humanitarni program EU, tvrdi da je „potpuno“ pogrešno štedišiti na pomoći da bi se finansirali vojni budžeti. „Sada imamo 300 miliona ljudi koji zavise od humanitarne pomoći. Ratova je sve više i više,“ rekla je za Politico.

Ceo multilateralni sistem pomoći je „uzdrman“ usled političkih napada i smanjenja finansiranja, dodala je. Opasnost je da, ako sistem zakaže, to može izazvati novu nestabilnost i masovne migracije.

„Veza je prilično opasna, ali ako ne pomažemo ljudima tamo gde su, oni će se kretati – to je očigledno – da bi preživeli“, rekla je Lahbib. „Očajni ljudi su skloniji nasilju jer jednostavno žele da spasu svoje živote, da spasu svoju porodicu“.

Zemlje koje smanjuju programe pomoći takođe plaćaju političku cenu na duže staze. Kada bogata vlada zatvori svoju ambasadu ili smanji pomoć zemlji koja je u potrebi, taj odnos trpi, potencijalno trajno, kaže Ciprijen Fabre, stručnjak za politiku koji proučava mir i nestabilnost pri OECD-u.

„Zemlje pamte ko je ostao, a ko je otišao,“ rekao je.

Prazan prostor omogućava rivalima da uđu. Turska je povećala svoju diplomatsku prisutnost u Africi sa 12 ambasada 2002. godine na 44 2022. godine, kaže Fabre. Rusija i Kina takođe koriste priliku dok Evropa povlači svoje prisustvo na kontinentu.

„Globalni ratoborni narativ vidi velike puške i velike crvene dugmiće kao jedine oblike moći,“ rekao je Fabre.

Političari obično vide „meku“ u „mekoj moći,“ dodao je. „Shvatite da nije mekana kada je izgubite.“