„Sa ulica Bagdada video sam jasnu liniju do krvoprolića u Gazi“: Oven Džons za Gardijan

Stajali smo u ulici Haifa, jednoj od glavnih ulica Bagdada, koja se proteže duž zapadne obale reke Tigar, i upravo mu je rečeno da sam Britanac.

„Oni su obećali da će Irak biti raj“, rekao je o okupaciji SAD i Velike Britanije. Zatim je ispričao poznatu priču: kako su ga oteli pripadnici sektaške milicije, koji su doživeli svoj uspon nakon invazije koju su predvodile SAD 2003. godine, i kako su ga mučili toliko da jedva može da hoda.

Došli smo u Haifa ulicu da bismo opet prošli koracima Abdul-Ahada jednog jezivog dana pre 21 godinu. Sa svojim sokacima i visokim zgradama, ova ulica duga tri kilometra bila je idealna za urbani rat i snajpere, i ubrzo je postala poznata kao Ulica smrti.

Rano jednog septembarskog jutra 2004. godine, Abdul-Ahad je požurio iz svoje hotelske sobe nakon što je saznao za eksploziju.

Nakon toga se okupio veliki broj ljudi, među njima i civili. Tada su dva američka helikoptera ispalila rakete, nakon čega su se delovi ljudskih tela raspršili po ulici. Dok je fotografisao, ljudi su umirali pred njegovim očima, dok su preživeli molili da „prikaže svetu američku demokratiju“.

Naišli smo na ljutog čoveka srednjih godina dok smo tražili betonsku baraku iza koje se Abdul-Ahad sklonio.

Kako smo razgovarali, njegova je ljutnja počela da se smanjuje. Uvek sam smatrao da su Iračani srdačni po prirodi, i da odvajaju svoju ljutnju prema Zapadu od njegovih građana. Ali njihova ljutnja je opravdana.

Na istorijskoj mapi krvavi put vodi sa Haifa ulice do grada Gaze. Neuspeh Zapada da se suoči sa katastrofom u Iraku omogućio je genocid Izraela nad palestinskim narodom.

Rat agresije, koji je tadašnji generalni sekretar UN-a, Kofi Anan, ocenio kao nezakonit, bacio je Irak u ubilački haos.

Po konzervativnim procenama, 300.000 Iračana je nasilno izgubilo život, prema detaljnom istraživanju organizacije Iraq Body Count, od kojih su oko dve trećine civili. Neki su ubijeni direktno od strane okupacionih snaga.

Abdul-Ahad primećuje da su masakri koje je video bili uobičajeni. Ovaj konkretan užas dobio je veću pažnju jer se on, kao novinar Gardijana, tu zatekao.

Razmotrimo još jedan slučaj: masakr u Haditi 2005. godine, kada su američki marinci pobili 24 civila, od kojih je najmlađe dete imalo tri godine. Sve optužbe za ubistvo protiv njih su odbačene.

Možda ste se zapitali: kako je moguć ovako transparentan gnusan zločin kao što je aktuelna situacija u Gazi?

Izrael je poubijao desetine hiljada Palestinaca koje je nazivao „ljudskim životinjama“ i bacio Gazu u ono što stručnjaci podržani od UN opisuju kao „potpuno veštačku“ glad.

Zahvaljujući društvenim mrežama, zločini se svakodnevno prenose svetu. Ipak, samo SAD su potrošile skoro 18 milijardi dolara na vojnu pomoć Izraelu u prvoj godini genocida, dok zapadne zemlje pokazuju samo zabrinutost, umesto da uvedu značajne sankcije.

Međutim, rat u Iraku je pokazao da su arapski životi zaista jeftini. Samo suočavanje s greškama moglo je dati vrednost tim životima.

Pored okupacionih bombi i metaka, mnogo više civila ubijeno je od strane sektaških milicija i džihadista.

Možda se pitate zašto bi Zapad trebao da preuzme odgovornost za njihove zločine, ali remek-delo Abdul-Ahada, „Stranac vlastitom gradu“, istražuje kako su okupatori institucionalizovali sektaštvo.

Doveli su političare u egzilu koji su tvrdili da predstavljaju šiite i sunite, čime su podelili zajednice. Loše postupanje prema sunitskoj manjini bilo je ključno za uspon Islamske države i sav haos koji je nastao.

Nedostatak suočavanja s greškama pokazao se katastrofalnim. Imali smo osuđujuće nalaze britanske Chilcot komisije 2016. godine, koja je utvrdila da je Toni Bler „odlučio da se pridruži invaziji na Irak pre nego što su iscrpljene mirne opcije razoružanja“ i da je namerno preuveličao pretnju koju je predstavljao Sadam Husein.

Ali Irak je zauvek u zapadnoj svesti utisnut kao greška, a ne kao zločin.

Blerova karijera nakon premijerske funkcije procvetala je, i zaradio je milione od despotskih država poput Saudijske Arabije i Kazahstana.

Mediji ga tretiraju s poštovanjem, kao starijeg državnika. Džordž V. Buš je sada hvaljen od strane američkih liberala kao „pristojan“ republikanac u poređenju sa Donaldom Trampom, pretpostavljajući da je to zato što ne piše zle tvitove.

Tramp je nesumnjivo veća pretnja američkoj demokratiji, ali Buš je masovno ubijao u inostranstvu. U međuvremenu, novinari koji su bodrili ovu krvavu tragediju nisu imali nikakve posledice po svoje karijere i reputacije.

To što su tri glavna zapadna rata 21. veka – Irak, Avganistan i Libija – svi završili katastrofom, skoro da nije obrađeno.

Prema studiji Univerziteta Braun, više od 4,5 miliona ljudi je umrlo od direktnih i indirektnih uzroka u ovim i drugim sukobima, uključujući i Siriju.

U racionalnom svetu, ovo bi izazvalo veliku krizu, sa političarima koji završavaju u zatvoru i novinarskim poklonicima koji bivaju javno diskreditovani i otpušteni.

To se nije desilo. Da jeste, da li bi genocid Izraela u Gazi bio moguć? Ovaj istorijski zločin omogućila je zapadna vojna, politička i diplomatska podrška.

Da većina zapadnih medija nije branila ili prikrivala izraelske zločine, bilo bi nemoguće da vlade olakšaju ovaj genocidni pohod.

Irak nije zaboravio. Njegov glavni grad sada deluje mirno, a obrise grada krase kranovi što svedoči o građevinskom bumu – „Luksuz u srcu Bagdada“ reklamira jedan projekat – mada je deo tog buma vođen korupcijom i dovodi do toga da lokalno stanovništvo ne može da priušti život u tim krajevima.

Ali sektaške milicije su ukorenjene u državi i prete svojim kritičarima. Po celom gradu, pored reklama za Sprite i mobilne telefone, stoje bilbordi u spomen na žrtve rata. „Pobili su ih izdajničkim američkim bombardovanjem“, piše na jednom ispred hotela u kojem sam odseo.

Zapad je oduvek lišavao smisla živote svojih žrtava. Ta dehumanizacija bila je neophodan preduslov za njihovo potčinjavanje, bilo da su to činili konkvistadori u Americi, Belgijanci u Kongu ili Britanci u Indiji.

Pošto nije bilo suočavanja sa ovim zločinima, neki bi mogli da se zapitaju zašto bi Gaza bila izuzetak. Trebalo bi da uzmu u obzir da je Zapad tokom 21. veka u smrtonosnom vrtlogu propadanja, bilo da gledate sa aspekta vojne, ekonomske ili moralne snage.

Genocid koji se prenosi uživo znači da je previše ljudi videlo, čulo i pročitalo previše. Ovog puta, za razliku od polja smrti u Iraku, mora doći do suočavanja sa političarima i medijskim saučesnicima u brisanju Gaze sa svetske mape, kao i u pokolju, ranjavanju i izgladnjivanju njenog naroda.

Kao što nam naša nedavna istorija pokazuje, ako odgovornost ne dođe, onda buduće zločine ne činimo samo mogućim, već i neizbežnim.