Ekspertkinja za ustavno pravo: Vrhovni lider Irana je u klopci

Ne samo da je pristup internetu isključen širom zemlje, već su onemogućeni i osnovni fiksni i mobilni telefonski razgovori.

Ipak, nekoliko slika koje su se pojavile, povremeno prenete putem Starlink konekcija, prikazuju ono što izgleda kao široko rasprostranjeni vojni obračun s civilima, ulice prekrivene krvavim telima i majkama koje jauču u bolu.

Ključno pitanje sa kojim se zemlja suočava jeste kako će vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, i njegovo usko okruženje odgovoriti i da li će širi rat postati neizbežan.

U dva govora koja je održao otkako su protesti počeli, odlučnost Hameneija da sačuva režim delovala je čvrsto. On je otvoreno optužio Sjedinjene Države i Izrael da su režirali nemire i upozorio ih na posledice njihovih postupaka.

Istovremeno, on je demonstrante nazvao „buntovnicima“ i „naivnim pojedincima“ koje su prevarile strane sile.

Za Irance je ova retorika poznata. Hamenei je slično reagovao tokom svakog većeg pokreta protesta, od studentskih protesta u julu 1999. godine, preko Zelenog pokreta 2009. godine, do ustanka „Žena, život, sloboda“ 2022.

Iako takvi govori retko odvraćaju demonstrante, njihova osnovna svrha je da uvere snage bezbednosti režima da vrhovni vođa ostaje nepokolebljiv.

Prema ustavu Irana, Hamenei je vrhovni komandant oružanih snaga, uključujući Islamsku revolucionarnu gardu, redovnu vojsku i Basidž (paravojnu miliciju).

Njegova apsolutna kontrola nad bezbednosnim aparatom dugo je bila centralni stub njegove vlasti. Tokom decenija, on je sistematski pročišćavao nepouzdane elemente i negovao izuzetno lojalnu vojnu elitu.

Čak i porodice pripadnika ovih snaga žive pod strogim nadzorom, često u posebnim stambenim kompleksima namenjenim i za zaštitu i za nadzor.

Paralelno, Hamenei održava ustavnu kontrolu nad državnim medijima Irana. Iako su se u poslednjih nekoliko godina pojavili neki nominalno nedržavni televizijski kanali, oni posluju pod strogim cenzurom.

Tačno je da su društveni mediji i digitalne platforme erodirali tradicionalne medijske monopole i otežali kontrolu toka informacija: kako se pristup internetu proširio, pokreti otpora širom sveta su se transformisali.

Ali Iran je izuzetak: većina društvenih mreža ostaje blokirana, dostupna samo preko VPN-ova (virtuelnih privatnih mreža).

Štaviše, režim je više puta pribegavao potpunom isključivanju interneta tokom kriza, a najpoznatije tokom protesta u novembru 2019.

Ovog puta, prekid veze je bio duži nego ikada, a nije bilo izvesnosti kada će veza biti obnovljena. Prekid komunikacije u samom vrhuncu nemira, režim ne samo da kontroliše narativ, već i sprečava da protesti dobiju na zamahu kroz bližu koordinaciju.

Samo je mali broj građana sa pristupom satelitskom internetu uspeo da spoljašnjem svetu prenese razmere i brutalnost obračuna.

Jedan od trajnih prioriteta Hameneija bilo je sistematsko slabljenje nezavisnih političkih i građanskih snaga.

Istaknute ličnosti su ili zatvorene ili žive pod stalnim nadzorom, uključujući i elektronske narukvice na nogama. Neke, poput istaknute advokatice za ljudska prava Nasrin Sotoudeh, pretrpele su ozbiljne zdravstvene posledice nakon godina provedenih u zatvoru.

Druge, poput dobitnice Nobelove nagrade za mir Narges Mohamadi, ponovo su uhapšene i vraćene u zatvor.
Ono što je ostalo jeste nacija u žalosti, koja je još jednom svedočila kako mladi, zajedno sa svojim roditeljima, izlaze na ulice, samo da bi bili ubijeni, ranjeni ili zatvoreni.

Advokatima je zabranjeno da zastupaju pritvorenike. Lekarima u zatvorima je, prema izveštajima, onemogućeno da leče povređene demonstrante, zbog čega su oni umirali od zadobijenih rana. Porodice koje žele da preuzmu tela svojih najmilijih primorane su da plate za metke kojima su ubijeni, a zatim i da obave sahrane pod strogim nadzorom.

Ovaj put bi moglo biti drugačije. Tokom prošlogodišnjeg Dvanaestodnevnog rata sa Izraelom, mnogi Iranci – uprkos protivljenju režimu – kritikovali su postupke Izraela i pozivali na okončanje sukoba.

Moćan talas patriotizma preplavio je zemlju. Iako je Izrael isticao da su njegovi napadi ciljali samo vojne objekte i ličnosti povezane sa režimom, javnost se nije mobilisala protiv države. Ali ta krhka atmosfera sada je uništena.

Neviđena represija i izveštaji o ubistvu gotovo 12.000 ljudi radikalno su promenili javno mnjenje. Mnogi Iranci su zaključili da samo nenasilni otpor ne može da sruši diktaturu i da je spoljašnja intervencija možda jedini put napred.

Ironično, upravo razmera represije je i uhvatila Hameneija u zamku. Ukoliko bi ponovo izbio rat sa SAD ili Izraelom, Iranci – i unutar zemlje i u dijaspori – sada deluju znatno spremniji da ga podrže.

Mnogi tvrde da ako domaće snage mogu ubiti 12.000 ljudi, cena ciljnih vojnih udara možda neće biti veća. Brutalnost režima nije samo oštro pogoršala međunarodnu javnost protiv režima, ističući katastrofu ljudskih prava u Iranu, već je i promenila iransko javno mnjenje, udaljavajući ga od refleksivnog patriotizma.

Dakle, Hameneii je upao u zamku koju je sam stvorio. Na unutrašnjem planu, ponovo je uspostavio kontrolu preko ogromne sile, povukavši sistem nazad sa ivice kolapsa, bar za sada.

Ali ta strategija mu je suzila opcije. Ako izbije rat, režim će se suočiti sa društvom koje je mnogo manje sklono da se ujedini oko njega i mnogo spremnije da prihvati cenu spoljnog sukoba.

Hamenei je izgradio sistem koji opstaje samo kroz represiju, ali njegove krvave čistke su režimu oduzele poslednji izvor legitimnosti – iranski patriotizam.

Lider koji nikada nije bio spreman na povlačenje sada se suočava sa dilemom iz koje nema čistog izlaza: nastavak unutrašnjeg rata protiv sopstvenog naroda ili spoljnog rata koji otkriva trulež i krhkost ispod decenija nametnute kontrole.

Autorka je ekspertkinja za ustavno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Čikagu i predavačica ljudskih prava. Njen rad se fokusira na strukture moći i političke promene na Bliskom istoku

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji