Saradnik Hitlera proglašen krivim, Šešelj oslobođen krivice: Hoće li propagandisti Kremlja ikada odgovarati?

Ili će jednostavno otići bez posledica, pozivajući se na „slobodu govora“ kao svoju odbranu? Kada tačno reči postaju ratni zločini?

Izazov za svakoga ko pokušava da procesuira propagandiste oduvek je bio povezivanje odvratnih reči sa užasnim delima, piše u analizi za Politico Peter Pomerancev, ukrajinsko britanski novinar, stručnjak za rusku propagandu i saradnik Agora Instituta na Džons Hopkins Univerzitetu.

Uzmimo za primer Nirnberške procese: jedan od propagandista na suđenju, Julius Štrajher, urednik otrovno antisemitističkog Der Šturmera, jedan od glavnih Hitlerovih saveznika i visoki član partije od samih početaka proglašen je krivim za podsticanje na istrebljenje Jevreja.

Međutim, Hans Friče, glavni urednik Rajh radija, oslobođen je krivice. Tvrdio je da je samo sledio instrukcije sa svojim govorima i da nije znao ništa o Holokaustu. Nakon suđenja, pojavili su se novi dokazi da je Friče aktivno pomagao u ubijanju Jevreja u Poljskoj ali tada je već bilo kasno.

Od Nirnberga, svet je video različite ishode u pogledu odgovornosti propagandista. Nakon genocida u Ruandi, medijski lideri koji su ohrabrivali milicije i pozivali na istrebljenje Tutsija osuđeni su za podsticanje genocida.

S druge strane, srpski ultranacionalista Vojislav Šešelj oslobođen je krivice jer sudije u Hagu nisu mogle da dokažu da li su njegovi dehumanizujući govori o Bošnjacima bili namenjeni podsticanju konkretnih ratnih zločina tokom ratova na Balkanu.

Sada je počela potraga da se ruski propagandisti izvedu pred lice pravde. Pitanje je: mogu li njihove kampanje dezinformacija otvoriti novi put za utvrđivanje njihove odgovornosti?

Kada se gone propagandisti, neki od aktuelnih napora fokusiraju se na užasan jezik koji koriste vodeći ruski širitelji mržnje, poput medijskih ličnosti koje Ukrajince nazivaju „podljudima“ i pozivaju na njihovo „istrebljenje“.

U tom cilju, jedna prijava Međunarodnom krivičnom sudu (MKS), koju potpisuje koalicija advokata uključujući i dobitnicu Nobelove nagrade za mir Oleksandru Matvičuk, tvrdi: „Svakog dana Ukrajinci umiru pod ruskim bombama, civili u okupaciji se pritvaraju i muče. Ovi teški prekršaji ljudskih prava ne bi bili mogući bez dehumanizujuće kampanje ruskih propagandista, koji su jednako krivi kao i oni koji povlače obarače i ubijaju ukrajinske civile“.

Ali postoji i drugi način na koji ruski propagandisti omogućavaju nasilje: kreiranjem dezinformacija o tome ko je odgovoran za ratni zločin pre nego što je on uopšte počinjen.

U takvim slučajevima rečnik nije nužno odvratan, jer cilj nije dehumanizacija žrtava. Cilj je preventivno okriviti nekog drugog – često same žrtve – za zločine koje ruske snage tek nameravaju da počine.

Zajednički izveštaj Reckoning Project i humanitarne pravne firme Global Rights Compliance opisuje doslednu upotrebu ovih takozvanih „informacionih alibija“ – obrazac koji je prvi put uspostavljen u Siriji, kada su ruske diplomate i državne medijske kuće optuživali sirijsku opoziciju i spasioce za upotrebu hemijskog oružja protiv civila, stvarajući tako alibi za kasniju upotrebu otrovnog gasa od strane sirijskog režima.

Prema izveštaju, ova taktika se pojačala od početka invazije punog obima na Ukrajinu. Na primer, pred rusko bombardovanje porodilišta u Mariupolju 2022. Telegram kanali i novinske službe ruskih bezbednosnih službi i ruskog ambasadora u UN, Vasilija Nebenzje, optuživali su ukrajinske snage da koriste gradska porodilišta kao ljudski štit.

Međutim, naknadna istraga UN, kao i izveštaji AP i CNN-a, nisu pronašli nikakve dokaze za te tvrdnje.

Dakle, ponovo u Mariupolju 2022. dopisnik ruskog lista Komsomolskaya Pravda tvrdio je da će pozorište, gde se sklonilo više od hiljadu civila, uskoro biti bombardovano od strane ukrajinskih snaga kao „provokacija“.

Nekoliko dana kasnije, rusko ratno vazduhoplovstvo pogodilo je to pozorište sa dve bombe od po 500 kilograma.

Do sada nije pronađen nikakav dokaz takve „provokacije“, a i Amnesty International i Visoki komesar UN za ljudska prava potvrdili su da je pozorište uništeno u vazdušnom udaru. Tačan broj žrtava nije poznat, mada AP procenjuje oko 600 poginulih.

U suštini, koliko god apsurdan „informacioni alibi“ delovao, on Rusiji daje privid opravdanja za planirani zločin.

Ako se poruka dovoljno gura, može zamagliti ko je zapravo odgovoran. I mnogo je zemalja koje su sklone da posegnu za izgovorom ma koliko sumnjivim kako bi opravdale ruske postupke u skladu sa svojim pro-ruskim politikama. Nedavno su se čak i vodeći proruski mediji u Mađarskoj pojavili s tvrdnjama da je masakr ukrajinskih civila u Buči režiran.

Ponekad se alibiji mogu stvarati mesecima unapred, kao u slučaju ruskih tvrdnji da je Ukrajina digla u vazduh branu Kakhovka, ili da su ukrajinske snage koristile američko oružje da ubijaju ratne zarobljenike koje je Rusija zarobila, koji su navodno trebali da optuže ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog za odvratne ratne zločine.

Ali ponekad se stvari otrgnu kontroli: na primer, 8. aprila 2022. ruska raketa pogodila je železničku stanicu u Kramatorsku i usmrtila 63 civila a u 10.25 ujutru državna novinska agencija Rusije RIA Novosti objavila je post kriveći ukrajinsku raketu Tochka-U.

Međutim, prvi izveštaji s lica mesta počeli su da se pojavljuju tek oko 10.30 sati. U žurbi da okrive Ukrajinu, agencija je delovala ishitreno. Nadalje, objava je izvršena preko TweetDeck-a, koji omogućava zakazivanje postova unapred.

Ova greška pokazuje kako digitalna tehnologija može istovremeno da pojača i razotkrije koordinisanu prirodu „informacionih alibija“. Mreža Telegram kanala, poput donekle ironično nazvanog „War on Fakes“, u srcu je ruskih „informacionih alibija“.

Na prvi pogled, oni deluju nezavisno, ali, kako je pokazala optužnica Ministarstva pravde SAD, blisko koordiniraju sa Kremljom.

Kada propagandisti učestvuju u koordinisanoj akciji sa vojnim snagama i državnim vlastima da unapred prikriju zločin, njihova uloga prelazi uobičajeni domen dezinformacija.

„Sejeći sumnju koja ometa istrage, prikrivaju zločin ili opstruiraju krivična istraživanja, propagandisti mogu materijalno doprineti zajedničkom cilju,“ objasnio je Skot Martin iz Global Rights Compliance. Možete ih zamisliti kao vozače koji dovezu pljačkaša banke ili ubicu do mesta zločina, pa ih potom odvezu“.

Ako bi se na ovaj način mogla utvrditi odgovornost za „informacione alibije“, to bi uradilo više od otvaranja mogućnosti za suđenja uživo. Otvorilo bi i prostor za druge oblike odgovornosti, poput sankcija. Takođe bi stavilo veći pritisak i na tehnološke platforme – jedna je stvar imati dezinformaciju na sajtu, sasvim druga omogućavati koordinaciju zločina.

Štaviše, priznavanje „informacionih alibija“ pomoglo bi demokratijama da jasnije razgraniče slobodu govora od krivičnog dela – posebno u vremenu kada postoji toliko kontroverzi oko toga koji govor treba regulisati. Lažan, odvratan i ponižavajući politički govor obično nije nezakonit. Ali blaži govor koji učestvuje u „informacionim alibijima“ direktno doprinosi stvarnim zločinima.

Najopasnije reči nisu nužno one najsurovije. Često su to mirne, naizgled umerene i koordinisane reči koje su deo pripreme za ubistvo – upravo zbog njih bi propagandisti trebalo da snose odgovornost.