Pisac Boris Draljuk: U Rusiji nema ništa jeftinije od ljudskog života

Draljuk je dotorirao slovenske jezike na Univerzitetu Kalifornmija, predavao je rusku književnost, preveo je više dela ruskih autora i neruskih pisaca koji pišu, ili su bar nekada pisali, na ruskom jeziku.

„Ruskoj vojsci – kao i svemu u Rusiji – je dozvoljeno da trunu zbog korupcije koja prožima svakog Rusa, instituciju. Veliki deo novca koji je dodeljen za odbranu napunio je džepove Putinovih prijatelja. Jedini resurs koji Rusija ima su muškarci i oni se ne plaše da ih troše“, dodaje.

Dakle, Ukrajinci sada kose, uz velike troškove, neobučene Ruse, uključujući i borce paravojne grupe Vagner među kojima su i zatvorenici.

“Ovi zatvorenici su u suštini robovi Putinovog režima. Kakvu motivaciju ovi Rusi imaju da se bore? Obećanje smanjenja kazne? Strah od pogubljenja maljem? Možda mašina za veš? Dok Ukrajinci brane svoju otadžbinu, svoju decu, svoju budućnost. Ukrajinci i Ukrajinke takođe ginu na linijama fronta, ali broj poginulih Rusa je zapanjujući. Sve ovo je u velikoj meri u ruskoj tradiciji. U Rusiji nema ništa jeftinije od ljudskog života. Pa šta radi ruska armija umesto da se bori sa malo časti i inteligencije? Napada civile. Takođe neuspešna strategija”, ocenjuje Draljuk.

Prema poslednjim istraživanjima, sve veći broj Ukrajinaca sada odbija ruski jezik. Čak i na mestima kao što je Draljukov rodni grad Odesa, gde je ruski jezik vekovima bio “lingua franca”. Draljuk smatra da je takva situacija neizbežna te da je i to cena koju ruski jezik i ruska visoka kultura moraju da plate za nasilje ruske države i ruskog naroda.

“Ruska visoka kultura nije jednoznačna i nedvosmislena u odbrani imperijalizma. Ipak, ona je dugo služila za prikrivanje ekstremnog nasilja i nehumanosti koji karakterišu rusko društvo i ruske akcije širom sveta. Zatim zatvaraju oči pred nasiljem koje su počinili uzastopni ruski i sovjetski tirani, mentalitetom velike većine ruskog naroda i groznim uslovima života u zemlji. Ili mogu da priznaju da upravo zbog velikih stradanja ruskog naroda – i onih oko njega – imamo Puškina, Tolstoja i Čajkovskog?“

Mnogi od njih, poput Puškina i Tolstoja, smatra Draljuk, imali su vremena da komponuju svoja remek-dela jer su ih podržavali stradalni kmetovi.

“Činjenica da je ruska visoka kultura, na složen način, proizvod i odgovor na ljudsku patnju, ne može se koristiti za opravdavanje ili veličanje te patnje. Uveren sam da će se Puškin i Tolstoj i dalje čitati, a Čajkovski nikada neće nestati sa repertoara. Ali njihov rad ne treba koristiti za opravdavanje prošlih i, posebno, sadašnjih i budućih postupaka ruske države i ruskog naroda”.

Kaže da je nedavno napisao esej, koji tek treba da bude objavljen, o svom odnosu prema delu ruskih autora koje je preveo.

“Postalo mi je jasno da me je od početka najviše privlačilo delo ruskih pesnika emigranta. Neki od ovih pesnika su imali stavove ili su čak preduzimali akcije koje smatram da su za osudu. Ipak, njihovo pisanje je skoro uvek neustrašivo samoispitujuće, strašno iskreno o kontradiktornim osećanjima inspirisanim životom u izgnanstvu.

Za mene, njihovo delo je deo univerzalne tradicije pisanja izgnanstva koliko i deo ruske književnosti – posebno zato što je tokom većeg dela 20. veka bilo isključeno iz sovjetskog kanona ruske književnosti i jedva da je objavljivano. čak i u inostranstvu”.

Preveo je kaže vrlo malo živih ruskih autora iz same Rusije.

Ali jedan od malobrojnih je Maksim Osipov, koji je sada u izgnanstvu. “Ne znam da li ću ikada poželeti da prevedem živog ruskog pisca koji je ostao u Rusiji dok se ovaj rat odvijao. Ipak, nadam se da će preživeti, pažljivo i neštedimice gledati sebe i one oko sebe i pokušati da oslikaju kako je živeti u groznoj izopačenosti.

Maksimove briljantne, nijansirane priče su me privukle upravo zato što su zahvatile i unutrašnju i spoljašnju stvarnost života u jednom narodu na ivici moralnog ponora, ili bolje rečeno, niz njegovu padinu”.

Do ovog rata, smatra, ne bi ni došlo da teren nije bio pripremljen vekovima diskriminacije Ukrajinaca.

“Ne samo u vidu zvaničnog imperijalnog ugnjetavanja već i u vidu bezbrojnih dehumanizujućih šala i ukrajinofobičnih fantazija.

Pitanje kolektivne krivice je očigledno komplikovano, ali vredi napomenuti da se, za razliku od Nemaca, Rusi nikada nisu u potpunosti suočili sa zločinima sovjetske imperije, a još manje iskupili se za njih.

Još urgentnije pitanje od pitanja kolektivne krivice jeste: Šta sada? Da li će Rusi svih političkih rasa nastaviti – najblaže rečeno – da gledaju sa visine na Ukrajince, da opravdavaju uništavanje njihove kulture i, budimo iskreni, da opravdavaju stvarni genocid njihovim odbacivanjem?”, pita se Draljuk.