„Vlada na ivici kolapsa a jedina pobednica je Le Pen“: Pol Tejlor analizira političku krizu u Francuskoj

Odlučan da ne doživi istu sudbinu kao njegov prethodnik, koji je oboren u parlamentu prošlog decembra, francuski premijer izgleda da je izabrao političko harakiri, piše za Gardijan Pol Tejlor, saradnik Evropskog političkog centra.

Njegovo gotovo sigurno izbacivanje od strane podeljenog parlamenta u ponedeljak (8. septembra) preti da pretvori tinjajući politički zastoj u otvorenu krizu režima.

Ustav Pete francuske republike, koji je 1958. oblikovao general Šarl de Gol s ciljem da stvori snažnu izvršnu vlast i pokorno zakonodavno telo, više ne uspeva da obezbedi stabilne vlade.

Bez promene sistema, Francuskoj preti produžena politička paraliza. U međuvremenu, zemlja izgleda nesposobna da reši hroničnu fiskalnu krizu koja sve više zabrinjava finansijska tržišta.

Ministar finansija, Erik Lombar, prošle nedelje nije želeo da isključi mogućnost traženja pomoći od MMF-a, ali je ubrzo povukao izjavu kada su se investitori uznemirili.

Ako, kako se očekuje, iskusni centristički premijer bude smenjen, predsednik Emanuel Makron neće imati lak izbor kako bi stabilizovao državu, usvojio budžet kojim bi se smanjio nagomilani deficit i sačuvao svoj liberalni ekonomski program i reformu penzionog sistema.

Makron bi mogao da imenuje novog premijera – četvrtog za dve godine – ali nema naznaka da su francuske političke partije spremne na kompromis oko održivog budžeta.

Mogao bi ponovo da raspusti parlament i raspiše opšte izbore – treće u tri godine – ali bi to verovatno donelo podjednako neodlučan ishod kao i vanredni izbori koje je raspisao prošle godine u trenutku nepromišljene greške.

Predsednik je tražio “razjašnjenje” od birača nakon što su krajnje desničarski populisti ostvarili velike uspehe na izborima za Evropski parlament.

Umesto razjašnjenja, zakonodavni izbori su zemlju bacili u još veću konfuziju, stvarajući trostruku podelu između približno jednakih blokova – levo orijentisane alijanse koju predvodi radikalna Francuska nepokorenost (LFI) Žan-Lika Melenšona, Makronovih sopstvenih centrističkih i centrodesničarskih pristalica, i Nacionalnog okupljanja (RN) Marine Le Pen.

Makron, koji ne može ponovo da se kandiduje nakon svog drugog petogodišnjeg predsedničkog mandata, koji može trajati do proleća 2027, odbacio je još jednu opciju – da podnese ostavku i time izazove prevremene predsedničke izbore.

Kako se harizmatični predsednik, koji ima tek 47 godina, našao u ovakvoj situaciji?

On i Bejru su izgleda pogrešno procenili i raspoloženje javnosti i parlamentarnu aritmetiku.

Izračunali su da će ili RN ili socijalistička partija centra-levice održati vladu na vlasti, budući da nijednoj nije bilo u interesu da izazove nove izbore – prvoj zato što bi Le Pen bila diskvalifikovana da se kandiduje zbog presude za prevaru, drugoj zato što je rizikovala gubitak mnogo poslaničkih mesta.

Ali nijedna nije želela da bude „splav za spasavanje“ za nepopularnog premijera koji je predložio ukidanje dva državna praznika i zamrzavanje javne potrošnje naredne godine kako bi se suzio fiskalni jaz.

Bejru je kockao da će dramatično prikazivanje rastućeg francuskog duga uspeti da ubedi javnost i političku klasu u potrebu za drastičnim merama.

Iskorišćavajući javni bes zbog tih predloga, anonimni kolektiv pod nazivom Bloquons tout (Blokirajmo sve) pozvao je na štrajkove i demonstracije da se zemlja zaustavi naredne srede, nastojeći da oživi duh pokreta žutih prsluka bez vođa, koji je mesecima organizovao gerilske proteste protiv planiranog poreza na ugljenik 2018. godine.

Iako se čini da su neki od tih poziva potekli sa naloga krajnje desnice na društvenim mrežama, Melanšon je podržao kampanju blokada u nadi da će tako prisiliti Makrona na odlazak.

Za sada, raspoloženje deluje sumorno i nepoverljivo, a ne pobunjenički. Nije jasno da li radnici u javnom sektoru, organizovani u sindikatima, imaju snage da izdrže kampanju štrajkova.

Socijalisti pokušavaju da se prikažu kao konstruktivna alternativa ili Bejruu ili vanrednim izborima.

Lider partije, Olivier For, kaže da predsednik treba da imenuje socijalističkog premijera koji bi sproveo „kontra-budžet“ sa porezom na bogatstvo velikih imetaka, suspenzijom povećanja starosne granice za penziju uvedenog 2023. godine, smanjenjem poreza na socijalnu zaštitu i manjim rezovima javne potrošnje nego što je Bejru predlagao.

Makron je odlučan da to ne učini, ali je pozvao svoje centriste da pokušaju da uspostave kontakte sa socijalistima kako bi ih pridobili da se priključe ili podrže vladu.

Lideri centra ohrabruju predsednika da izbegne nove izbore, na kojima bi Nacionalno okupljanje (RN) verovatno dodatno povećalo svoj rezultat na njihovu štetu.

Međutim, francuske partije nemaju ni nemačku i holandsku političku kulturu da pažljivo pregovaraju o kompromisnom programu za zakonodavni period, niti italijansku tradiciju podrške vladi tehnokrata na ograničeno vreme radi sprovođenja nepopularnih, ali neophodnih reformi.

Produžena politička kriza samo će pojačati podršku nacionalističkoj, anti-imigrantskoj desnici i dodatno diskreditovati istrošene glavne političke partije.

Sa toksičnim mehurićima na društvenim mrežama i rastućim medijskim prostorom krajnje desnice u američkom stilu, koji se bavi kriminalom, imigracijom i islamom, Le Pen i njen mladi naslednik Žordan Bardela deluju sve bliže osvajaju vlast.