„Bivši francuski predsednik je patio i želi da to vi znate“: Politico satirično o zatvorskim memoarima Sarkozija

Bivši francuski predsednik objavio je „Dnevnik jednog zatvorenika“, koji u sve dobre zatvorske biblioteke i knjižare stiže 10. decembra, ali Politico je nabavio primerak i pročitao ga je uprkos zdravom razumu koji je govorio da je to užasna ideja, piše ovaj portal u najnovijoj satiričnoj kolumni.

Podsetimo, Sarkozi (zatvorski broj 320535) proveo je 20 dana u zatvoru, a njegova knjiga ima 216 strana – što je nešto manje od 11 strana po danu zatvora.

Sarkozi (70) je završio iza rešetaka nakon što je proglašen krivim jer je dozvolio da „bliski saradnici“ i „neoficijelni posrednici“ pokušaju da dobiju sredstva od režima Moamera Gadafija u Libiji za njegovu predsedničku kampanju 2007. godine.

Time je postao prvi bivši francuski šef države koji je završio u zatvoru još od nacističkog saradnika Filipa Petena.

„Želim da bude jasno da ovo nije roman“, piše Sarkozi u uvodu, čime odmah uništava svaku preostalu nadu da bi knjiga mogla imati zanimljiv narativni luk, umesto da bude izveštaj o boravku jednog čoveka u zatvoru kraćem od tri nedelje, sa dva telohranitelja u ćeliji pored.

Što se tiče napetosti, nema je baš mnogo, jer Sarkozi svoju zatvorsku ćeliju opisuje kao „hotel niže klase“. Mada se to, naravno, zasniva na pretpostavci da je Sarkozi ikada boravio u nekom Ibis Budget hotelu (doručak nije uključen, pogled na parking).

Sarkozijevo privikavanje na život iza rešetaka pruža prilično zanimljiv uvid u čoveka naviknutog na bogatstvo i glamur.

Na početku pokušava da otvori prozor i „odmah se pokajao“ zbog buke koju je to izazvalo. „Jedan zatvorenik je nemilosrdno udarao u rešetke svoje ćelije metalnim predmetom. Ta buka trajala je nekoliko minuta. Meni je delovalo beskrajno. Atmosfera je bila preteća. Dobro došli u pakao!“

Nije jasno da li je taj isti, udarač u rešetke, bio i onaj „zatvorenik iz susedne ćelije koji je deo vremena provodio pevajući ‘Kralja lavova’, a drugi deo lupajući kašikom o rešetke svoje ćelije“. Nadajmo se da nije bila supena kašika, jer to bi bila ogromna društvena greška.

Srećom, uprkos buci i neadekvatnom krevetu – „Nikada nisam osetio tvrđi dušek, čak ni tokom vojnog roka“, dok su „jastuci bili napravljeni od čudnog materijala, možda plastike, a ćebad su to bila samo po nazivu“ – Sarkozi je uspeo da spava do 7 sati ujutru svoje prve noći iza rešetaka.

I to uprkos činjenici da je znao da će mu „buduće komšije biti, zavisno od slučaja, islamistički teroristi, silovatelji, ubice ili dileri droge. Divna perspektiva!“

U knjizi ima i zaista zanimljivih detalja, uključujući i to da je Sarkozijeva ćelija bila prilagođena „zatvorenicima sa smanjenom pokretljivošću, na primer osobama u invalidskim kolicima“.

Kao rezultat toga, „ogledalo je bilo čvrsto pričvršćeno za zid na visini koja mi je omogućavala da jasno vidim sve detalje na pojasu svojih pantalona. S druge strane, morao sam da se savijem gotovo do zemlje da bih se počešao ili podšišao bradu“.

Srećom, Sarkozi ima samo 1,65 metara visine što je prilično ispod francuskog proseka.

Saznajemo i detalje svakodnevne rutine. „Rano ustajanje. Odmah namestiti krevet. Umivanje, brijanje, pristojno odevanje. Bez pidžame, bez nemara“. To bi bio odličan porodični moto porodice Sarkozi: Bez pidžame, bez nemara.

Ručak se dostavlja u skandalozno ranih 11.30 pre podne, „a ja zaista nisam imao apetit. Ne mislim da sam mnogo propustio odbivši obrok poslužen u malim plastičnim tacnama koje, bez uvrede za onoga ko ih je pripremio, nisu izgledale baš primamljivo“.

Kasnije kaže da ga je miris tacni s hranom činio „mučnom“ i žali se na „gnjecav baget“ koji se nudi za ručak. U njegovu odbranu, to zaista zvuči užasno.

Dane provodi čitajući. Pre odlaska u zatvor, Sarkozi je za Le Figaro rekao da će sa sobom poneti primerak „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime – priču o čoveku koji beži iz zatvora nakon što je lažno optužen za izdaju i zatvoren bez suđenja – kao i biografiju Isusa Hrista Žan-Kristijana Petifisa (koja govori o, pa, znate već o čemu).

Ali tu je i uobičajena pauza za vežbu. „Šetnje po dvorištu bile su nestvarne“, piše Sarkozi. „Razmenilo bi se malo reči. Svaki čovek ostajao je zaključan u svojim mislima, svojoj priči. Bol tera ljude na ćutanje. Patnja retko voli buku“. Osim ako lupate kašikom o rešetke dok pevate „Circle of Life“.

Svaki dan koristi sprave za vežbanje, zamišljajući da trči kroz šumu Sen-Leže-an-Ivelina ili duž obale Kap Negra.

Avaj, tuš posle treninga bio je pravi izazov. „Možda iz straha da se neki zatvorenik ne obesi, nije bilo tuš okačen gore već samo tanak mlaz vode“.

Dodaje: „Najgore je bilo što se taj tanki mlaz vrlo brzo nestajao, kao da je namešten tajmer. Stalno ste morali da pronađete dugme i ponovo ga pritisnete“.

Pre nego što pređemo na boravak u zatvoru, tu su i dragoceni trenuci iz pre-zatvorskog života. Prve reči njegove supruge Karle Bruni nakon buđenja bile su: „Kakav užas! Šta smo uradili da zaslužimo ovu grozotu?“ – što je, naravno, potpuno tipično za način na koji se izrazito obični ljudi izražavaju.

Sarkozi takođe piše o susretu sa sadašnjim predsednikom Emanuelom Makronom u Jelisejskoj palati, nekoliko dana pre odlaska u zatvor. „Nisam imao šta da mu kažem i nisam imao naročitu želju za prijateljskim razgovorom.“

Makron mu je, međutim, rekao da će ga prebaciti u drugi, navodno sigurniji zatvor. Sarkozi na to nije pristao i odbio je „poseban tretman“ – osim telohranitelja u susednoj ćeliji.

Bruni ga, naravno, redovno posećuje, ali Sarkozi otkriva da je i bivši premijer Mišel Barnije zatražio posetu. Kao čovek koji je bio glavni predstavnik EU za Bregzit, Barnije je navikao na beznadežno sumorne uslove.

Puno drugih političkih figura se pominje. Sarkozi zahvaljuje liderki krajnje desnice Marin Le Pen na podršci, kao i lideru krajnje levice Žan-Liku Melešonu zato što nije rekao ništa.

Ali oštro napada svoju izbornu protivnicu Segolen Rojal jer je „tvrdila, bez trunke ironije, da je izgubila izbore 2007. zbog Gadafijevog novca!“ Takođe navodi da ga je bivši ministar unutrašnjih poslova Bruno Retailo „redovno zvao, ali ništa nije učinio javno“.

Srećom, nakon ovih 20 dana „pakla“, Sarkozijeva žalba je razmatrana i on je pušten iz zatvora, čime je mogao da počne da piše svoje zatvorske memoare – taman na vreme da postanu božićni bestseler (možda).