Privlačnost magične formule „1 + 2 + 3“

Činjenica da je predsednik velike i mnogoljudne Kine odlučio da posetu bogatu, ali malenu zalivsku monarhiju, govori o važnosti koju Kina pridaje ovom regionu. Ovo je prva poseta jednog kineskog lidera UAE, a pokojni emiratski vladar posetio je Kinu pre 28 godina. Tokom posete potpisano je 13 ugovora, među kojima je posebno važan Ugovor o saradnji na inicijativi „Novi put svile“ i Pomorski put svile za 21. vek. Lideri dve zemlje naglasili su da počinju „novu fazu saradnje“ između dve zemlje. Očekuje se da ovogodišnja robna razmena dostigne 60 milijardi dolara. Prvi čovek Emirata Mohamed al Abar najavio je izgradnju najvećeg kineskog šoping-mola u Dubaiju i širenje hotelskog lanca Adres u celoj Kini.

Predsednik Si Đinping uvodi Kinu na Bliski istok i u Afriku nakon poluvekovne američke dominacije i obnovljenog ruskog prisustva. Region je u plamenu dugih ratova u Siriji, Jemenu, Libiji, Iraku, sukoba koji dobijaju nove dimenzije: izraelsko-iranskog, saudijsko-iranskog, izraelsko-palestinskog, sunitsko-šiitskog, što prirodno stvara geopolitički vakum. Kina je, čini se, nastupajuća globalna sila koja će svoje prisustvo prvo da učvrsti na Bliskom istoku.

Globalizacija je stvorila modernu i snažnu Kinu, ali i Kinu s velikim potrebama. Nije ostalo nezapaženo da je kinesko Ministarstvo spoljnih poslova prvi put pre dve godine objavilo strateški papir o Bliskom istoku i arapskom svetu. Dokument je sinhronizovan sa veoma značajnom posetom kineskog predsednika Egiptu, Saudijskoj Arabiji i Iranu u januaru 2016. U njemu se naglašava strateški pristup „1+2+3“. Prioritet u njemu ima saradnja u energetici, a naglašena je namera širenja trgovine i investicija i na kraju bliskost u tri visokotehnološka sektora: nuklearna i obnovljiva energija i kosmičke tehnologije. „Pojas i put“ inicijativa su, naravno, okvir za saradnju u svim ovde navedenim područjima.

U ovom dokumentu navedena je kineska spremnost da „produbi kinesko-arapsku vojnu saradnju i razmenu“, kao i zajedničku borbu protiv terorizma, koja je postala problem koji zabrinjava Peking. Iako su ovi problemi nenaglašeni, potreba za jačanjem trgovine, skoro automatski vodi u geopolitiku.

Kina jača svoje prisustvo u Crvenom moru i Rogu Afrike. Ona je ove godine otvorila vojnu bazu u DŽibutiju koja prati Adenski zaliv i oko 4.000 kilometara dugu morsku obalu. U DŽibutiju nalaze se, takođe, američka i NATO baza. Peking je nedavno zakupio luku Hambantota u Sri Lanki na 99 godina po ceni od 1,1 milijardu dolara.

Kineski prodor u zapadnim vodana, Crvenom moru i Bliskom istoku, naravno, menja dosadašnju ravnotežu snaga. Indija, koja je decenijama dominirala pomorskim putevima Indijskog okeana, našla se u suparništvu s Kinom u obezbeđivanju pomorskih kapaciteta između moreuza Bab el Mandeb, koji povezuje Crveno more sa Indijskim okeanom i moreuzom Malaka koji kontroliše put između Malezije i Indonezije koji povezuje Indijski okean sa Južnim kineskim morem. Indiju posebno zabrinjava stacioniranje kineskih podmornica, ratnih brodova i tankera duž ovih maršruta.

Zalivski snabdevači naftom su ključni za Kinu. Oni obezbeđuju Kini skoro 50 odsto nafte i gasa, tako da Kina ni na koji način ne može da dozvoli da ovo snabdevanje bude poremećeno ili čak ugroženo. Kina zbog toga mora da odgovori odgovarajućom regionalnom politikom. Kina je, podsetimo se, jedna od šest svetskih sila koje su postigle nuklearni sporazum sa Iranom i ostaju na stanovištu njegovog poštovanja. Predsednik Si bio je prvi svetski lider koji je posetio Teheran nakon potpisivanja sporazuma. Upravo tokom te posete on je predstavio viziju nove kineske „arapske doktrine“.

Sam region Crvenog mora i Roga Afrike izuzetno je rizičan za bilo koju veliku silu. U njemu već godinama plamti jemenski sukob u koji je umešana Saudijska Arabija sa svojim saveznicima iz Zalivskog saveta za saradnju, a posebno UAE Kineska želja za novim partnerstvima u trgovini, energiji i infrastrukturi, stoga teško može da se razdvoji od uzburkane geopolitike regiona i političkih procesa koje stvara.

Obližnja Somalija je kolevka nasilja od pada poslednje vlade 1991. i borbi između provladinih snaga i džihadista Al Šababa. Ovaj sukob se širi na Keniju i druge istočnoafričke države, gasom bogati Mozambik i Tanzaniju. Nešto dalje je osiromašeni Sudan čiji unutrašnji sukobi prete svim investicijama u zemlji.

Sve ove zemlje na kineskom putu nesumnjivo biće voljne da ustupe Kini infrastrukturu na Indijskom okeanu, neophodnu za izvoz nafte i minerala za zahuktalu kinesku ekonomiju. Za bezbednost trgovinskih puteva biće neophodno i širenje vojnog prisustva, što može imati značajne posledice u regionu i pojačati napetosti. Upravo su nedavni neredi na Maldivima imali dimenziju indijsko-kineskog nadmetanja za uticaj.

Kineski predsednik ove nedelje nastavlja svoju turneju afričkim obalama. Iz Dubaija produžio je u Senegal, Ruandu i Južnu Afriku, gde će učestvovati na samitu sa Brazilom, Indijom i Rusijom u Johanesburgu od 25. do 27. jula, čime će nesumnjivo još više učvrstiti kinesko prisustvo u Africi i na Bliskom istoku.