Prvo „nuklearne pepeljare“ pa poziv na pregovore o miru

Procenite sami: država, koja je bez obzira na svoju potpunu ekonomsku zavisnost od Sovjetskog Saveza i Kine, mogla da vodi potpuno nezavisnu spoljnu politiku, kreira život po svojim ubeđenjima, ne pretvarajući se u marionetu, niti Moskve, niti Pekinga. Posle propasti socijalističkog bloka, bez obzira na pritiske država celog sveta, odlučila je da dođe do vlastitog nuklearnog oružja, konstruiše rakete, da dobija pomoć, a opet da radi ono što hoće, a još da s vremena na vreme preti najmoćnijoj vojnoj sili na svetu. To su rečenice profesora Seulskog univerziteta koji je predavao istaknutom stručnjaku za Severnu i Južnu Koreju, Olegu Kirjanovu, a kojih se on uvek seća kada treba da govori o spoljnoj politici Severne Koreje.

To što će se za nedelju dana najverovatnije održati susret Tramp – Kim DŽong Un, uverava ga u ispravnost svoje davne ocene da je severnokorejska diplomatija jedna od najsposobnijih na svetu, jer je za svoje ciljeve uspela da iskoristi interese velikih država. Oni lukavo sukobljavaju države jednu s drugom, znaju da blefiraju kada je to potrebno, mogu da dovedu situaciju na granicu pravog sukoba, ali svi znaju kada je potrebno da se učini korak nazad, kako ne bi došlo do stvarnog rata. U unutrašnjoj politici, rukovodstvo zemlje u kojoj vlada učenje „đuče“, deluje isključivo prema vlastitim pogledima, bez obzira na inostrano javno mnjenje, čime uopšte ne mogu da se pohvale druge savremene države. Severnoj Koreji ne samo da je uspelo da preživi sama, nego i da diktira svoje uslove tamo gde bi drugi već odavno položili oružje.

Našavši se početkom 1990. u veoma komplikovanom spoljnopolitičkom, ali i ekonomskom položaju, Severna Koreja se suočila s realnom pretnjom prestanka postojanja države, koja nije mogla da izdrži izazove tadašnjeg vremena i svakovrsne nagomilane probleme. Podrška Moskve sasvim je nestala, a Peking ju je mnogostruko smanjio. U svakom scenariju oslanjanja na vlastite snage, severnokorejska ekonomija nije nikada bila samodovoljna, niti bi ikada mogla da to bude. Nestalo je SSSR-a, a rukovodstvo nove Rusije ne samo da je u odnosima sa Severnom Korejom zauzimalo neutralni stav, nego često i suprotstavljeni pravac, što se posebno zapažalo od 1992. do 1996.

Kina, koja se ponašala manje drastično, uspostavila je diplomatske odnose sa Južnom Korejom i počela daleko uzdržanije da se odnosi prema Pjongjangu. U takvim okolnostima, pojačan je pritisak zapadnih država, Japana i Južne Koreje. Jednostavno rečeno, više nije bilo nikakvih garancija za Severnu Koreju da će opstati na političkoj karti sveta. Primeri zemalja istočne Evrope, gde se prema ranijim vladama nisu odnosili posebno blago, poput Čaušeskua u Rumuniji, nije inspirisalo rukovodstvo Severne Koreje, koje nije bilo spremno na radikalne promene, a ni sistem sa snažnim kultom ličnosti za to nije davao manevarskog prostora.

Severna Koreja se suočila s potpuno neprijateljskim okruženjem, ekonomskom krizom i nužnošću da preživi u tim uslovima. Narod nije bio pripremljen da izađe na ulice i traži demokratiju i promene, ali je svejedno, želeo da pokuša i te okolnosti nije bilo mogućno ignorisati. U takvim uslovima, rukovodstvo Severne Koreje osmislilo je određeni koncept, koji mu je omogućio da od okolnih zemalja dovoljno dugo dobija ekonomsku pomoć. To je pomoglo rukovodstvo Severne Koreje da garantuje određeni stepen standarda za život stanovništva, ali i za to da ostanu na vlasti. Okolnosti su se promenile, ali je severnokorejska šema bila ista. Kako je praksa pokazala, bila je veoma prosta, ali efikasna i delotvorna.

Ona se sastojala uglavnom u sledećem: u početku se jednim ili drugim izgovorom provocira napetost. Povodi su bili različiti – od nuklearnih ispitivanja, sukoba na granici, do artiljerijskih gađanja u demilitarizovanoj zoni. Najvažnije je bilo da se privuče pažnja, kako bi bilo nemoguće da se ignoriše postojanje Severne Koreje. Paralelno su išle izjave zvaničnih predstavnika Pjongjanga, kojima se obećavalo „pretvaranje sveta u plamen“, pretvaranje prestonica pojedinih država u „nuklearne pepeljare“. Sve te izjave mediji u svetu su odmah preuzimali i podgrevali atmosferu do granice rata.

To bi trajalo neko vreme, a onda bi novim provokacijama i snažnim izjavama bio stvaran utisak da rat stvarno počinje. Svi se naprežu, a neki se stvarno spremaju za rat. Držeći svet u napetosti, Pjongjang bi onda dao izjavu: „Mi smo protiv rata! Možda da pregovaramo?“. S tim se protivnici slažu s različitim stepenom entuzijazma. Tokom pregovora dolazi do stavova o smanjivanju napetosti i razvoju saradnje.

Tada Pjongjang na različite načine stavlja do znanja da saradnja pretpostavlja sledeći pristup: Severna Koreja se odriče ratne retorike, odlaže oružje, a zainteresovane države treba da ukažu pomoć – robama široke potrošnje, sirovinama i nastavkom Korejskog projekta za mir i razvoj, što je bilo drugo ime za korejski energetski projekat. Bilo je različitih varijanti zahteva iza kojih je obično dolazilo još nekoliko rundi pregovora tokom kojih je Pjongjang dobijao dovoljno ozbiljne pomoći, pa bi se situacija za neko vreme smirila i stabilizovala. Koncept koji je funkcionisao bio je: napetost – dovođenje napetosti do preloma – predlog za početak dijaloga – pregovori – dobijanje pomoći – smirivanje i stabilizacija. Posle nekog vremena, Pjongjang bi nalazio novi razlog za pogoršanje odnosa i šema bi počela ponovo da funkcioniše.

(Nastaviće se)