„I ovo rizikuje da Putinu obezbedi prednost“: Zašto Britanija drži glavu u pesku kada je reč o odbrani?

Uprkos tome, nemačko naoružavanje bilo je neodrživo bez rata i bogatstva osvojenih teritorija.

Britanija je bila glavni pokretač GDS-a, a reakcija vlade na njen kolaps bila je predvidljiva – formiran je komitet da razmotri posledice.

Ipak, uprkos birokratskom jezgru i ne naročito obećavajućem nazivu, Podkomitet za odbrambene potrebe Komiteta za imperijalnu odbranu (DRS) iz 1933. godine trasirao je put koji je na kraju obezbedio poraz Nemačke i Japana, podseća u analizi za Centar za evropske analize Džejms Fenel, međunarodni stručnjak za mir i bezbednost i nekadašnji član Kraljevske mornarice.

Na mnogo načina, britanski Strateški pregled odbrane iz 2025. može se uporediti sa DRS-om. On označava značajan zaokret od nejasnog cilja globalne stabilizacije, koji je bio osnova prethodnih pregleda, ka užem fokusu na NATO, severni Atlantik, nacionalnu otpornost i ponovno naoružavanje.

Strateški pregled odbrane postavlja plan za obnovu britanskih kapaciteta da izdrže i održe svoje NATO obaveze tokom dugotrajnog rata.

Dakle, postoje dobre vesti – vojni planski rad je u toku. Dana 8. decembra, general Gvin Dženkins, koji vodi Kraljevsku mornaricu, predstavio je radikalnu, tehnološki vođenu strategiju za odbranu severnog Atlantika od Norveške do Islanda i transformaciju Kraljevske mornarice kako bi se suprotstavila Severnoj floti Rusije.

Ova strategija, kao i one koje će uskoro predstaviti Kraljevsko vazduhoplovstvo za protivvazdušnu i protivraketnu odbranu, te Britanska armija za formiranje NATO-ovog strateškog rezervnog korpusa, potkrepljene su značajnim simulacijama ratnih scenarija, diplomatskim naporima i planskim radom radi integracije britanskih sposobnosti sa saveznicima.

Ove inicijative pokazuju ozbiljnu nameru da se preuzme deo NATO tereta sa Sjedinjenih Država – kroz zajedničku proizvodnju fregata i brodova za podršku i potencijalno helikoptera AW149 sa Norveškom, preusmeravanje Kraljevskih marinaca na Arktik, izgradnju nuklearnih podmornica, fregata i hipersoničnih raketa sa Australijom i SAD, proizvodnju borbenih aviona šeste generacije sa Italijom i Japanom (i možda Nemačkom?) te artiljerije, raketa i dronova sa Poljskom, Nemačkom i Francuskom.

Međutim, da bi ovi planovi sa papira prešli na proizvodne pogone, potrebna su znatna dodatna sredstva.

A tu je i problem. Postaje sve očiglednije da resursi potrebni za potpunu realizaciju nisu obezbeđeni ni u dovoljnoj meri ni dovoljno brzo.

Do sada bi trebalo da bude jasno da je brzo ponovno naoružavanje Evrope neizbežno, a ne opcionalno – Nemačka, Švedska, Finska, Poljska i baltičke države shvatile su poruku i značajno povećale izdvajanja za odbranu.

Velika Britanija, međutim, odbija da sprovede sličnu politiku uprkos jasnom riziku da kašnjenja eksponencijalno povećavaju verovatnoću rata i destabilizacije, kao i štetu po vodeću ulogu zemlje u NATO-u.

Nova Strategija nacionalne bezbednosti SAD, objavljena 5. decembra, stavlja ove neprijatne istine u prvi plan. Smanjenje prioriteta Evrope, nastojanja administracije da postigne dogovor s Rusijom oko Ukrajine i izveštaji da Amerika želi da Evropa preuzme veći deo NATO-ove konvencionalne strukture snaga do 2027. godine unose dodatnu hitnost.

Britanski planovi da se potrošnja poveća „u narednom sazivu parlamenta“ ili do 2035. počinju da deluju odvojeno od stvarnosti.

Ipak, čini se da Starmerova vlada sporim tempom se nada da će zbuniti Trampa i NATO i time izazvati odlaganja, dok pokušava da poveća uporno niske stope privrednog rasta pre nego što počne da troši veća sredstva.

Uprkos napretku pomenutom ranije, kao i na drugim poljima poput reforme nabavki i nuklearnog naoružanja, resursi potrebni za obnovu oružanih snaga i dalje nisu dostupni, niti će početi da stižu u značajnoj meri pre 2027. a i tada kap po kap, umesto u velikom prilivu.

I ovo rizikuje da Putinu obezbedi pregovaračku prednost u Ukrajini i sposobnost da zastrašuje Britaniju i Evropu pre 2035.

Ubrzanje ponovnog naoružavanja više nije opcija ukoliko Britanija želi da obezbedi sopstvenu bezbednost i zaštiti Ukrajinu i demokratsku Evropu.

To znači povećanje izdvajanja za odbranu na 3,5 odsto BDP-a mnogo ranije nego što je planirano – na tri odsto do 2027. i 3,5 odsto do 2030. godine. Ovo će biti bolno, ali moguće – Nemačka će dostići novi NATO cilj od 3,5 odsto osnovne potrošnje do 2029.

Takvi programi takođe mogu podstaći privredni rast.

Postoje manje skupi načini od povećanja zaduživanja, na primer preraspodela nameta vezanih za neto nulte emisije u pravcu energetske bezbednosti na moru, dalje smanjenje budžeta za pomoć, proširenje poreskih olakšica za dobrovoljne rezervne snage i čak uvođenje bezbednosnog nameta na određenu luksuznu, neesencijalnu robu.

Reforma sistema socijalne zaštit, naročito penzija, takođe je očigledan put, ali može biti sprovedena postepeno ako se druge mere uvedu odmah.

Koji god mehanizam bio izabran, pretnja raste. Kada se nebo smrači, vreme je da se uloži u zimsku jaknu. Ne možete preživeti goli u mećavi.

Bez velikog povećanja izdvajanja za odbranu, kako bi se obezbedila dovoljna „tvrda moć” za odvraćanje protivnika, bezbednost Britanije, NATO savez i liberalna demokratija na evropskom kontinentu biće ugroženi kao što nisu bili gotovo 100 godina.

Ako ne pošaljemo prave signale i ne izgradimo efikasan kolektivni faktor odvraćanja koji će ojačati NATO odbranu i osigurati otpornost Britanije na agresiju, narednih pet godina može dovesti do toga da naše demokratije budu ućutkane i slomljene pod petom ojačanog, Putinovog totalitarizma u Evropi.