„Tramp ne zaboravlja stara američka savezništva, cilj mu je da ih uništi“: Rafel Ber analizira za Gardijan

Svoje obraćanje je započela upozorenjem iz evropske prošlosti. Političari su „spavački“ ušli u Prvi svetski rat. Kako se broj preživelih svedoka Drugog svetskog rata smanjivao, dodala je, naredne generacije će morati da dokažu da su razumele krhkost mira.

„Moramo da se zapitamo da li smo zaista naučili iz istorije ili nismo“.

Brzo se vratimo osam godina kasnije. Teritorijalna agresija Vladimira Putina uznemirava istočnu granicu Evrope. Na zapadu, Tramp, sada u drugom mandatu i počasni gost u Davosu, preti da anektira Grenland. Ovo nije svet koji je internalizovao lekcije 20. veka, piše kolumnista Rafael Ber za Gardijan.

Merkelin ugled nije se popravio otkako je napustila funkciju. Kritikuju je – često oštro, ponekad i opravdano – što je pod njenim vođstvom došlo do stagnacije, a to je nazivala stabilnošću.

Osuđuju je zbog toga što nije pripremila nemačku ekonomiju, odbranu i energetsku infrastrukturu za nadolazeće turbulentno doba. Ali je Trampa od samog početka razumela.

Ujutru nakon njegove prve pobede na izborima 2016. Merkeline čestitke su sadržale hladnu zamerku. U njenoj izjavi se navodilo da su Nemačka i SAD izgradile odnos zasnovan na zajedničkom poštovanju demokratije, vladavine prava, političkog pluralizma i zabrane diskriminacije na osnovu rase, vere i seksualne orijentacije. Dalja saradnja je ponuđena „na osnovu tih vrednosti“.

Kao i svaki lider NATO-a, Merkel je bila prinuđena da trpi ispade kapricioznog američkog predsednika kako bi sprečila, ili bolje rečeno odložila, izdaju nezamenljivog evropskog vojnog saveza.

Nijedan šef demokratske vlade nije dugo uspevao da suzbije Trampovo vandalsko ponašanje. Laskanje, pregovaranje i povremeni izleti odlučnosti su pokušavani, ali sa ograničenim uspehom. Nijedna formula ne razbija oklop sebične i pokvarene lične koristi.

Merkel je zagovarala „strateško strpljenje“. Trampova neumoljiva netrpeljivost nadživela ju je. Ranije ove nedelje, Kir Starmer, suočen sa pretnjom novih carina kao kazne zbog izjave solidarnosti sa Danskom oko Grenlanda, pozvao je na mirnu diplomatiju.

Umesto toga, dobio je histerični nalet na društvenim mrežama u kojem je Tramp isprozivao odluku Velike Britanije da se odrekne suvereniteta nad Čagoskim ostrvima. Tramp, koji je ranije podržavao taj dogovor, sada ga naziva činom „velike gluposti“ koji na neki način opravdava američke teritorijalne zahteve na severnom Atlantiku.

Ni jedan argument zasnovan na liberalnim principima, niti apel na američku nacionalnu korist iz multilateralne saradnje, ne mogu biti ubedljiviji za predsednika od njegove instinktivne privrženosti despotama koji bi svet podelili na feude. A od svih načina da se utiče na Trampa, nijedan neće uspeti kao prizivanje istorije.

On želi Grenland zato što je to nekretnina, a on je najveći svetski trgovac nekretninama. Grenland je poželjan zbog mineralnih nalazišta i zbog severne pozicije koja obećava sve veću stratešku vrednost kako se arktički led topi. Takođe, Grenland je zaista ogroman.

Ako bi bio pripojen, nadmašio bi Toma Džefersona i njegovu kupovinu Luizijane iz 1803. godine, dajući Trampu rekord kao predsedniku koji je najviše proširio teritoriju SAD. Jednostavno merena površinom, SAD bi preko noći postale veće od Kanade.

Prednosti očuvanja međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima ne mogu se takmičiti sa takvim zadovoljstvima monarhijalne taštine.

Spektar globalnog bezvlašća ne predstavlja pretnju vladaru koji je uveren u svoju supremaciju, ili bar u monopol nad Zapadnom hemisferom, u svetu gde snaga nameće pravo. Takav čovek ostaje nepomičan pred rizikom da će nestanak ekonomske saradnje i eskalirajuće trgovinske rivalnosti podstaći trke za dominacijom nad resursima, pogoršati teritorijalne sporove i izazvati ratove.

Apel Merkelove na evropsku istoriju kao studiju opasnosti „nacionalnih egoizama“ nema značaja za Trampa. On ne vidi granicu između svog ega i nacije. On tvrdi da nijedan od njih neće pristati ni pod kakvu spoljnu vlast ili moralni kodeks.

Taj etos, onaj koji se nekada nazivao Führerprinzip – jednako važi u spoljnoj i unutrašnjoj politici. U očima američkog Ministarstva za unutrašnju bezbednost nepristajanje na predsednikovu volju jednako je prezreno kao i terorizam. Otpor vodi do gubitka ustavnih prava. Neko ko ometa rad imigracionih i carinskih organa, kao što se tvrdi da je uradila Rene Nikol Gud kada je vozilom prišla preblizu nogama službenika ICE-a u Minneapolisu početkom ovog meseca, može biti upucan.

Evropska istorija nas uči gde ovo vodi. Bezbednosne snage, osnažene da sprovode dekrete vođe bez odgovornosti, šire svoju nadležnost.

Stvaraju se nove kategorije krivičnih dela da bi se obuzdala rastuća neslaganja. Aparat demokratije biva obuhvaćen prinudnim rukama države. Opozicija se izjednačava sa izdajom. Izborna mesta postaju pozornice za obavezno pokazivanje lojalnosti režimu.

Poslušni građani slobodni su da obavljaju svoje poslove, a preduzeća koja plaćaju danak vladajućoj partiji mogu da napreduju. Nastavak uobičajenog života za većinu omogućava kritičnoj masi saradnika da poriče postojanje tiranije.

Kukavice i prevaranti s političkim ambicijama tvrde da je čvrsto vođstvo neophodna brana protiv nereda koje podstiču unutrašnji neprijatelji nacije i njihovi strani pomagači.

Ovo nije predodređeno – niti je čak i najverovatniji ishod. Američka demokratija ima duboke korene.

Tramp je nepopularan i u poodmaklim godinama, sa očiglednim znakovima političkog slabljenja. Takođe izgleda nezamenljivo kao figura za ideološki nesuvisli MAGA pokret. On predstavlja mešavinu protekcionističkih, slobodno-tržišnih, intervencionističkih, izolacionističkih, šovinističkih i libertarijanskih impulsa koje nijedan od njegovih mogućih naslednika ne bi mogao da obuzda.

Ali u međuvremenu može da gurne SAD snažno prema ambisu, mimo svih istorijskih znakova upozorenja, pre nego što se u Kongresu stvrdne demokratija ili ga zaustavi „kostur smrti“.

I dok evropski lideri razumljivo pokušavaju da dobiju vreme, ne smeju da potcenjuju cenu saučesništva u fikciji da je Tramp podložan razumu, ili da je njegova Amerika ista ona koju su nekada zvali prijateljem.

Nije glupost ili arogancija ono što sprečava trenutnu Belu kuću da poštuje transatlantsko partnerstvo ili nisu samo te osobine. Pouke istorije koje uče Evropu da vidi multilateralno upravljanje kao kočnicu protiv ultranacionalizma direktno su prigovori doktrini koja sada upravlja američkom moći. Nema zabune. Tramp ne zapostavlja stari savez. On ga prezirе kao suprotan svojoj politici i svom karakteru.

Ako su Evropljani u pravu u pogledu vrednosti koje žele da SAD podržava, onda je logično da ta zemlja takođe treba promenu režima.

Ako istorija stoji na njihovoj strani, trenutni predsednik mora da propadne i on to zna. Ulizivanje ne može premostiti jaz. Evropski lideri laskaju samo sebi ako misle da može. Tramp ne ignoriše lekcije koje su evropske demokratije naučile iz svoje prošlosti. On bira da se bori za drugu stranu, zaključuje Ber.