Rakete nisu strategija

Tvitovao je američki predsednik Donald Tramp samo nekoliko sati nakon što je više od stotinu američkih, britanskih i francuskih krstarećih raketa pogodilo tri pozicije u Siriji, uvereni da ta mesta imaju veze sa proizvodnjom hemijskog oružja.

Poruka – misija koja je „ispunjena“ – imala je za cilj da kaže da korišćenje hemijskog oružja neće biti besplatno za one koji ga koriste. U idealnim okolnostima, kazneni udari kao što su ovi bi odvratili sirijsku vladu ili bilo koga drugog da ponovo iskoriste hemijsko oružje i tako prekrše Konvenciju o hemijskom oružju.

Ali, daleko od toga da je očigledno da je Tramp postigao efekat odvraćanja. Nešto manji udar prošle godine nije promenio sirijsko ponašanje, a verovatno je da neće ni najnoviji udari. Ono što je postigla vlada Bašara al Asada sa hemijskim oružjem – sticanje kontrole nad pobunjeničkim oblastima u Dumi i istočnoj Guti – nadmašilo je cenu koja je plaćena. I gotovo je sigurno da sirijska vlada i dalje poseduje hemijsko oružje i da bi mogla da proizvede dodatne količine, a da ne budu ni otkrivene.

Vojna akcija za sprovođenje međunarodne norme protiv upotrebe hemijskog oružja je legitimna i dobrodošla kao i odluka o koordiniranom odgovoru sa saveznicima i pretnje dodatnim udarima ukoliko hemijsko oružje opet bude upotrebljeno. Ovo je važan signal da je protivljenje upotrebi svake vrste oružja za masovno uništenje duboko i široko.

Istovremeno, stiče se utisak da su SAD u popriličnoj meri išle u pravcu da izbegnu angažovanje ruskih i iranskih snaga. To je smanjilo rizik od eskalacije i takođe odbacilo mnoge potencijalne mete, ograničavajući cenu koju je sirijska vlada platila za ono što je učinila. Zbog ovih i drugih razloga ne bi trebalo preterivati u procenama šta su vojni udari postigli.

Sirijska vlada razumnom bi mogla protumačiti američku politiku na sledeći način: Mi ćemo stajati i ništa nećemo učiniti dok terorišete i ubijate sopstveni narod sve dok ne upotrebite hemijsko oružje“. Činjenica je da je to bio slučaj u proteklih sedam godina dok je gotovo pola miliona Sirijaca stradalo i više od deset miliona bilo primorano da napusti svoje domove. Trampova spoljna politika nije toliko nemoralna koliko je amoralna.

Ističe se da raketni udar nije bio osmišljen da potkopava dugoročne perspektive Asadovog režima. Zahvaljujući većim delom Rusima i iranskoj podršci, Asad ima čvrstu kontrolu i verovatno će je i zadržati u bliskoj budućnosti. Ovo je gorka pilula za mnoge da je progutaju, ali je realnost.

Dakle, gde ovo ostavlja američku politiku i u vezi sa tim, politiku Francuske, Britanije i antiasadske arapske vlade? Tramp je angažovan u pravcu okončanja američkog vojnog prisustva (trenutno nekih 2000 vojnika) u Siriji. To je jasno stavio do znanja kada je objavio vojni udar: „Amerika ne traži neograničeno prisustvo u Siriji pod bilo kakvim okolnostima“, kazao je Tramp. „Kako druge zemlje povećavaju svoj doprinos, radujemo se danu kada možemo svoje vojnike dovesti kućama“.

Ali ukoliko je cilj da se izbegne stvaranje situacije u kojoj bi Islamska država ili druge terorističke grupe mogle da rekonstruišu sami sebe taj dan je daleko. SAD navodno pokušavaju da ubeđuju Egipat, Saudijsku Arabiju, Ujedinjenje Arapske Emirate i Jordan kako bi stvorile sunitsku silu koja bi čuvala red u oblastima oslobođenim od Islamske države. Daleko od toga da je jasno da li će takva sila postati stvarna, a još manje je sigurno da bi ona mogla biti samostalna imajući u vidu skromne mogućnosti i opsežne obaveze ovih zemalja. I dalje će biti potrebno poprilično vojno prisustvo i učešće SAD.

Postojeće američko vojno prisustvo takođe zahteva očuvanje koordinacije sa sirijskim kurdskim snagama koje su se najviše borile sa snagama ISIS. Međutim, očuvanje podrške Kurdima bez uzrokovanja dodatnih problema sa Turskom koja je te snage uvela u oblast kako bi oslabila kurdsku kontrolu, moglo bi se pokazati nemogućim. Ova činjenica zahteva smanjenje američkog vojnog oslanjanja na pristup turskim bazama.

Tramp nije rekao ništa o stradanju interno raseljenih Sirijaca. Amerika, koja je prihvatila više od 10.000 sirijskih izbeglica pre dve godine urolala je svoj otirač dobrodošlice prihvatajući samo nekolicinu prošle godine. A pitanje ko treba da plati i koliko da podrži sirijske izbeglice i susedne zemlje koje su ih prihvatile ostaje nerešeno.

Konačno pitanje podrazumeva diplomatiju. Nema realne nade da će doći do političke tranzicije u Damasku ali možda je moguće organizovati lokalni prekid vatre i stvoriti oblasti gde sirijski civili (ali ne i vladine snage) mogu da žive bezbedno. Takvi aranžmani, međutim, zahtevaće verovatno rusko učešće i podršku očuvanju sirijske i iranske vlade. Rusija je neodgovorno delovala, ali i dalje ostaje šansa da odluči da ponudi ograničenu pomoć samo ako zadrži cenu troškova svoje sirijske politike.

Ništa od ovoga ne doprinosi rešenju; Sirija će verovatno ostati slomljena zemlja u narednim godinama sa nelegitimnom vladom koja kontroliše veći deo, ali ne celu državnu teritoriju. Međutim, ograničavanje nasilja i poboljšanje života barem za neke Sirijce moglo bi biti moguće ako SAD ne budu žurile da napuste zemlju, ako sunitska vlada da svoj vojni i novčani doprinos i ako se Rusi ubede da igraju konstruktivniju ulogu.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose

www.project-syndicate.org