Kriza poverenja u Britaniji: Bivši diplomata upozorava da je nacionalna bezbednost ugrožena

Ovo nije samo običan rezultat ankete već naglašava da dugogodišnje demokratije mogu izgubiti hibridni rat sa Rusijom, kao i eventualni totalni rat, jer nemaju poverenje sopstvenih građana, piše u analizi za CEPA.org Endi Prajs, bivši britanski diplomata i globalno priznat stručnjak za suočavanje sa informacionim pretnjama, kognitivnu odbranu i strateške komunikacije.

Poverenje i percepcija kompetentnosti vlade su dva ključna elementa volje nacije da se bori. London hitno treba da odgovori i razvije nacionalnu strategiju za obnovu, revitalizaciju i ponovno angažovanje građana.

Izveštaj Shattered Britain (jul 2025.) iz organizacije More in Common opisuje državu u kojoj je poverenje nisko, stvarajući funkcionalni vakuum u državnoj vlasti.

Sa stanovišta nacionalne bezbednosti, ovaj „vakum moći“ – gde 70 odsto Britanaca smatra da država gubi kontrolu nad svojim osnovnim funkcijama – predstavlja materijalnu slabost, jer pokazuje sve manju sposobnost da se komanduje javnim pristankom i kolektivnom akcijom u krizi.

Oko 40 odsto populacije klasifikovano je kao „dissenting disruptors“ (neposlušni remetilački elementi) i „skeptical scrollers“ (skeptični pasivni posmatrači) koji kažu da bi aktivno odbili da slede vladine instrukcije u budućoj nacionalnoj vanrednoj situaciji.

Za neprijateljsku državu, ovo je faktor pojačanja moći. Više nije potrebno izmisliti dezinformacije kada je domaća publika već pripremljena da svaku državnu komunikaciju vidi kao obmanjujuću, sebičnu „psy-op“ operaciju.

Kao što je bivši major KGB-a Stanislav Levčenko rekao kada je prebegao u SAD 1979. godine: „Tražite svoje slabosti, i tamo ćete pronaći KGB“.

Civilno društvo mora biti obnovljeno u gradovima i mestima širom zemlje, BBC revitalizovan, a javnost ponovo angažovana u nacionalnoj kampanji za rešavanje krize poverenja.

Liverpul, severozapadna Engleska, bio je među prvim područjima gde su ljudi izgubili poverenje u političare i institucije. Tokom katastrofe na stadionu Hilsboro 1989, nesposobnost policije rezultirala je smrću 97 ljudi na fudbalskoj utakmici, dok su premijerka Margaret Tačer, brojni zvaničnici i policija lagali o uzrocima da bi izbegli krivicu.

Tabloidni listovi, posebno The Sun Ruperta Mardoka, objavljivali su lažne optužbe protiv navijača, policija je menjala dokaze, a jedinica koja je trebalo da istraži policijsku zloupotrebu prikrivala je istinu.

Potrebno je bilo decenije kampanje pre nego što je sprovedena potpuna istraga i pravilni sudski pregledi. Istina je na kraju izašla na videlo, ali tek nakon što je značajan deo građana Liverpula izgubio svako poverenje u zvanične institucije.

Zakon o javnim službama (odgovornost) koji se trenutno razmatra u Parlamentu nametnuo bi obavezu javnim organima i zvaničnicima da deluju iskreno, transparentno i otvoreno.

Ovaj zakon je ključni korak u dugoročnom procesu obnove poverenja. Oni koji žele da izmene zakon pod izgovorom nacionalne bezbednosti, verovatno kako bi zaštitili obaveštajne službenike i njihove izvore, su u zabludi – treba razmotriti druge opcije kako bi se obezbedila nacionalna bezbednost. Kašnjenja i neproduktivne izmene dodatno će narušiti društvenu koheziju Velike Britanije i poverenje u politiku i institucije.

A time se, u konačnici, narušava i odbrana nacije.

Hilsboro je samo jedan u nizu prikrivanja grešaka od strane britanskog establišmenta, koji uključuje nevine radnike Pošte koji su zatvarani zbog IT grešaka, hemofilike koji su umrli od zaražene krvi i karipske imigrante kojima su uskraćena prava koja su im obećana kada su pomogli da se obnovi Britanija posle rata.

Ove nepravde su išle uz negiranje, defanzivnost ili zamagljivanje od strane državnih institucija i doprinele su urušavanju društvenog ugovora u Velikoj Britaniji.

Potrebna je hitna nacionalna strategija kognitivne otpornosti koja obuhvata svakog državnog službenika, od kralja Čarlsa pa naniže, i svaki sektor britanskog društva.

Strategija bi mogla početi obnovom lokalne povezanosti.

Gde su lokalne institucije slabe, učešće građana tanko, građani nemaju pouzdane posrednike, a neprijateljske narative niko ne osporava, društvene grupe mogu delovati kao „vezivno tkivo“ između građana i države, stvarajući zajedničke norme, poverenje među vršnjacima i pružajući rani alarm kada se dezinformacije ili nezadovoljstvo šire.

Problem je što su građanske organizacije brojnije, bolje finansirane i održivije u bogatijim oblastima, gde je poverenje obično jače. Izazov je identifikovati i sarađivati sa postojećim grupama od javnog interesa, održavati volontersku aktivnost i graditi održive građanske grupe u siromašnijim gradovima i mestima.

Ove grupe mogle bi biti obučene u kognitivnoj odbrani i, ako pretnja totalnog rata postane ozbiljnija, činile bi kičmu buduće nacionalne mreže civilne odbrane.

Mreža bi zahtevala državna sredstva, ali bi koštala znatno manje od vojne tehnike i bila bi deo nacionalnog odvraćanja u hibridnom ratu.

Ukrajina predstavlja studiju slučaja o tome koliko je civilno društvo ključno za demokratiju. Od početka ruske agresije 2014, zemlja je doživela stalno strano mešanje i sukobe, ali su njene demokratske institucije i građanska kultura jačale zahvaljujući aktivnom, lokalno ukorenjenom civilnom društvu.

Lokalne grupe mogu ulagati u okupljanje ljudi, slušanje i razumevanje potreba, te pružanje obuke za prepoznavanje i reagovanje na pretnje sigurnosti zajednice.

Takođe je ključno revitalizovati BBC, nacionalni emiter Velike Britanije.

BBC nije osnovan 1927. zato što je Britanija želela kulturni projekat, već kao institucionalni odgovor na brze tehnološke promene, društvene poremećaje i fragmentisanu javnu raspravu nakon Prvog svetskog rata.

Danas, organizacija smanjuje lokalno novinarstvo i radio, fokusira se više na zabavu nego javni interes. Geografski, kulturno, socio-ekonomski i psihološki je odvojen od publike. Poverenje javnosti palo je sa 57 pre deset godina na 45 odsto 2024.

To stvara prilike za strano informatičko manipuliranje i mešanje (FIMI), koje uspeva tamo gde publika nema pouzdane posrednike, a građanski diskurs je organizovan kroz platforme koje maksimiziraju pažnju, a ne javni interes.

BBC mora da prioritet daje obnovi poverenja, otpornosti i relevantnosti, podjednako koliko i sadržaju i svom brendu.

Regionalno javno emitovanje trebalo bi tretirati kao infrastrukturu, sa novinarima i producentima koji žive i rade širom zemlje. Trebalo bi ih podsticati da se angažuju, istražuju i budu spremni ako se testira nacionalna otpornost Britanije.

Javnost takođe mora biti ponovo uključena u upravljanje.

Vlada u Velikoj Britaniji i dalje bi bila prepoznatljiva Viktorijancima, sa državnim službenicima koji podržavaju ministre iz oba doma Parlamenta. Princip politički neutralne administracije, odgovorne ministrima, postoji od 1854. i ostaje temelj profesionalne države, ali mora da se prilagodi kako bi se nadoknadio deficit poverenja javnosti.

U 2026, društvene mreže i stalna povezanost znače da zakonodavci jednostavno nemaju kapacitet da slušaju i angažuju se na način koji većina građana očekuje. Istovremeno, mnogi državni službenici su koncentrisani u Londonu, društveno ograničeni i udaljeni od javnosti.

Viši državni službenici trebalo bi da budu obavezni da direktno komuniciraju sa biračima, kroz otvorene sastanke u opštinskim salama, bibliotekama i građanskim prostorima u glavnim gradovima i mestima širom UK. Svaka zajednica treba da organizuje redovne diskusije o politici – od hibridnih pretnji i Irana do otpornosti na vodu i obrazovanja – okupljajući građane, preduzeća i civilno društvo.

Zvaničnici treba da slušaju, objašnjavaju rizike i kompromise i uče. Ako kreatori politika ne mogu da se angažuju sa javnošću kojom upravljaju, ne bi trebalo da budu na funkciji.

U tom kontekstu, izveštaj o zabrani državni službenika da govore na javnim događajima je duboko kontraproduktivan. Umesto obnove poverenja, on učvršćuje sumnju i izoluje službenike od opravdanih pitanja javnosti.

Odbrana u hibridnom ratu je uspešnija ako društva distribuiraju moć, ukorenjuju poverenje lokalno i deluju brže nego što protivnici očekuju. Ukrajina je pokazala šta košnica može da uradi protiv mamuta. Velika Britanija mora odlučiti šta želi da bude.