Da li je danas teško biti Srbin u Hrvatskoj?

Bilo je reči o tome da li je nedavni porast nacionalizma u Hrvatskoj posledica Tompsonovog koncerta u avgustu, kojem je prisustvovalo pola miliona ljudi, ili su mu koreni mnogo dublji, kako premijer Plenković i predsednik Milanović pokušavaju da marginalizuju ove događaje, kakva je uloga desnog krila HDZ-a i Katoličke crkve u svemu tome i ko stoji iza Tompsona i njegovih povika „Za domovinu spremni“.

Bilo je reči i o tome da li su česti napadi na Srbe u Hrvatskoj spontani izraz nacionalističke atmosfere ili su organizovani, kako su huligani silazili sa tribina fudbalskih stadiona i mešali se u politiku, kako je Zagrebačka skupština zabranila upotrebu ustaških simbola u prostorijama kojima upravlja grad Zagreb, zbog čega se gradonačelnik Tomašević našao na udaru desnice, zašto većina liberalno-levih političara ćuti o rehabilitaciji ustaša, zašto u Hrvatskoj nema masovnih građanskih protesta protiv ultradesnice kao u drugim evropskim zemljama, i da li ekstremna desnica može da preuzme HDZ, a samim tim i vlast u Hrvatskoj.

Karabeg: Da li je porast nacionalizma koji smo videli u Hrvatskoj poslednjih dana posledica Tompsonovog koncerta u avgustu ove godine, kojem je prisustvovalo pola miliona ljudi i koji je podigao poklič „Za domovinu, spremni“ ili su koreni mnogo dublji?

Klauški: Koreni su mnogo dublji i tendencija desničarskog kleronacionalističkog preuzimanja Hrvatske traje već dve decenije sa različitim stepenom uspeha. Koncert Marka Perkovića Tompsona na Zagrebačkom hipodromu bio je kulminacija, ili bolje rečeno bojni poklič, nakon kojeg je desnica videla ili pomislila da ima veliku podršku pola miliona ljudi i da ima vetar u leđa za otvorenije izražavanje netolerancije i mržnje, malo prema levici, malo prema nekim komunistima i Jugoslovenima, a nedavno i prema srpskoj manjini. Tompson je na hipodromu poslao poruku mladima da oni preuzmu Hrvatsku i nakon toga je to uzelo maha.

Markovina: Tompsonov koncert je bio neka vrsta okidača, ali ova situacija nije nastala Tompsonovim koncertom na hipodromu, to je nešto što već dugo tinja na desničarskoj sceni. Ljudi koji su izazvali nacionalističke incidente u Splitu, Zagrebu i Vukovaru nisu to uradili samostalno. Po mom mišljenju, iako ne mogu da pružim nikakve direktne dokaze, evidentno je da je reč o koaliciji dobrog dela Katoličke crkve, boračkih organizacija, stranaka koje su desnije od HDZ-a i ozbiljnog krila u HDZ-u, ako to uopšte možemo nazvati krilom, a ne većine u toj stranci.

Reakcije Plenkovića i Milanovića

Karabeg: Kakav je stav premijera Andreja Plenkovića prema izbijanju nacionalizma i ustaštva?

Klauški: Sklonio bih se reći da Andrej Plenković vlada po principu s kim sam – takav sam. Dok je bio u savezu sa Samostalnom srpskom demokratskom strankom, ponašao se liberalnije nego nakon što se spleo sa Domovinskim pokretom, koji je godinu ili dve ranije optužio da je politički inspirator desničarskog ekstremizma i da stoji iza atentata na Banske dvore. Plenković je, čini mi se, bio impresioniran onim što se dogodilo na hipodromu i izgleda da se posle toga ubio. Misli da će naći utočište u desnici, koja ga prezire i radi mu za glavu, i da će ga, ako desnica krene na levicu i Srbe, ostaviti na miru. Kao da je shvatio da se centar moći pomerio na drugu stranu i da želi da bude deo toga, a ne na svojoj meti.

Markovina: Ne razumem sadašnju Plenkovićevu računicu. Zar ne razume da koalicija sa Domovinskim pokretom nema šanse, da se na toj platformi ne mogu dobiti sledeći izbori? Plenković je postao predsednik HDZ-a upravo zato što takva Karamarkova platforma nije mogla da osvoji većinu. Verujem da će na sledećim izborima pobediti koalicija SDP-a, centrističkih stranaka i manjina i da će onda desnica eksplodirati kao što je eksplodirala 2000. godine protiv Ivice Račana na splitskoj rivi. Nisam siguran kakva će biti reakcija mojih levičarskih drugova koji će tada biti na vlasti. Bojim se da će se mnogi uplašiti. U tom trenutku će biti ključno da liberalna levica i svi oni koji ne dele ustaške vrednosti ne odustanu. To je ključni problem i mislim da je Plenković de fakto politička istorija od danas do sledećih izbora.

Karabeg: Kakav je stav Zorana Milanovića?

Klauški: Poguban i destruktivan. On je odgovoran za mnogo toga što se dešava u Hrvatskoj jer je u svom prvom mandatu jahao na nacionalističkom talasu. Osim nekoliko izjava kada su mu desničarski provokatori nagazili na žuljeve i morao je da reaguje, u svim ostalim slučajevima je izbegavao nacionalističku vatru koja je počela da se širi ili se na njoj počela zagreva. Njegova suverenistička, antievropska i antiNATO retorika bila je na štetu levice i praktično je zbunjivala levicu i deo društva koji ga je video kao saveznika i svog čoveka na čelu države. Milanović je zapravo delovao sa pozicije desničarske frakcije HDZ-a. Napadao je Plenkovića, ali ne sa pozicije liberalne levice, već više kao lider desničarske struje u HDZ-u. Levica je zaćutala, pratila njegove poteze i potpuno izgubila svoj identitet, orijentaciju i uticaj u javnosti.

Markovina: Milanovićevo ponašanje je sramotno. On, koji ima mnogo veći uticaj na biračko telo od Plenkovića, potpuno ćuti o svemu što se dešava. Milanović, koji je tokom svog prvog mandata u svakom trenutku reagovao na svaku glupost, ne bi se sada oglasio da ga novinar nije pitao šta misli o incidentu u Splitu, a on je rekao da je to neka glupost. Dao je i status na društvenim mrežama koji je pun generalizacija. Po mom mišljenju, on je veoma odgovoran kao neko ko ima uticaj i ugled među tim segmentom javnosti, a o svemu je ćutao.

Crnokošuljaši

Karabeg: Da li su napadi na Srbe spontani izraz atmosfere koja je nastala posle Tompsonovog koncerta u avgustu ili su bili organizovani? Ako jesu organizovani, ko stoji iza toga?

Klauški: Nema tu ništa spontano. Te organizovane grupe mladića, koje ne znaju ništa o događajima koje napadaju ili ljudima protiv kojih se suprotstavljaju, ti huligani i crnokošuljaši koji su sišli sa fudbalskih tribina, postali su izvučeni mač ekstremne desnice. Dobili su identitet i snagu pod sloganom „Za dom spremni“. Ko stoji iza toga? Uvek je stajala paraobaveštajna desnica, ili obaveštajno podzemlje, iza pučeva i nasilnih projekata. A inspiracija svakako dolazi iz crkvenih krugova, iz crkve dolaze poruke koje upiru prstom u neprijatelje. S obzirom na to da su branioci sada izgubili moć, to su sve stari ljudi, na redu su huligani, odnosno crnokošuljaši. Desno krilo HDZ-a svakako ima uticaja u ovome, ali nemamo informacije ni o jednoj konkretnoj osobi, niti imamo konkretne dokaze, pa recimo ko ih vodi. Ali njih vodi nevidljiva ruka i usmerava ka određenim ciljevima – bilo da su to pozorišni reditelji, filozofski skup ili srpska kulturna izložba.

Markovina: Neko definitivno stoji iza toga. Policija je rekla da se ništa organizovano nije desilo u Splitu, ali da je neko video nešto što se dešava u komšiluku, pa su se veterani i Torcida brzo mobilisali. Jako sumnjam u to, ali čak i ako je tako, to pokazuje da se svi događaji koje organizuje srpska zajednica veoma pažljivo prate. I ne samo srpska zajednica. Ovog leta su napadnuti svi levičarski kulturni festivali. Vrlo je moguće da iza toga stoje delovi obaveštajne zajednice koja je vezana za HDZ, zatim stranke desno od HDZ-a, Katolička crkva i boračke organizacije. Ali HDZ je sunce oko kojeg se svi ti sateliti okreću. Koliko je Plenković svestan toga, a ne želi javno da kaže, koliko ga drže kao taoca – možemo samo da nagađamo. Ali u suštini, ovde se radi o želji veoma organizovanog desničarskog dela društva da Hrvatsku pretvori u totalitarnu državu i društvo.

Stalno na udaru

Karabeg: Da li je danas teško biti Srbin u Hrvatskoj?

Klauški: Ne znam kada je bilo lako biti Srbin u Hrvatskoj. Ako ništa drugo, zbog istorijskih okolnosti. Od 1991. godine, Srbi su žrtve velikosrpske politike i istovremeno pod napadom hrvatskog nacionalizma. Kad god je bilo potrebno pronaći neke neprijatelje i mobilisati nacionalističke snage, Srbi su uvek bili prvi na udaru. Ali rekao bih da pod Miloradom Pupovcem i oni snose deo odgovornosti za korumpiranu vladavinu HDZ-a jer su u poslednjih dvadeset godina bili u koaliciji sa HDZ-om radi sopstvenog samoodržanja, da bi smirili nacionalističke strasti, ili jednostavno da bi bili na milosti i nemilosti HDZ-a. Zato se u jednom delu društva proglašavaju partnerima HDZ-a, što je veoma loše jer se onda prstom upire u njih da rade sa korumpiranim vladama Iva Sanadera i Andreja Plenkovića. Srbi u Hrvatskoj su u nezahvalnoj situaciji jer su stalno pod napadom. A sada se ekstremni nacionalizam okrenuo protiv ove grupe koja ni na koji način ne može ugroziti hrvatski identitet. Kako 3 posto Srba u Hrvatskoj može ugroziti Hrvate? Današnji napadi na njih su samo ponovno rasplamsavanje starih strasti od 1991. godine nadalje.

Markovina: Srbi u Hrvatskoj imaju nemoguć izbor. Do sada su imali sreće što je HDZ, verovatno zbog Evrope, hteo da ide sa njima i drugim manjinskim zajednicama. Možda nisu bili direktno ucenjeni, ali su dovedeni u situaciju da je bilo ludo da se okrenu nekoj vrsti levo-liberalne koalicije, s obzirom na to da su mnogi sa levice veoma glupo u više navrata zahtevali da Samostalna srpska demokratska stranka napusti koaliciju sa HDZ-om i sruši vladu. Zamislite kakva bi situacija bila za srpsku zajednicu u Hrvatskoj. Dakle, biti Srbin u Hrvatskoj znači biti deo zajednice koja zapravo nestaje. Nikada neće potpuno nestati, ali ako ih je sada 3,5 odsto, vrlo brzo će se svesti na 1 ili 2 odsto. Jer u ovakvoj društvenoj atmosferi, mnogi Srbi, koji žive u gradovima, posebno mlađi, ili se asimiluju u punom smislu reči ili se pišu kao Hrvati jer ne žele da budu diskriminisani. Atmosfera je bila nešto bolja nego 2000. godine, a za narednih deset godina, možda malo više. Ali u poslednjih deset godina, od Karamarkove neuspele kontrarevolucije do danas kada se ona ponovo aktuelizuje, mislim da je njihova situacija zastrašujuća.

Tomašević i Tompson

Karabeg: Ko se danas u Hrvatskoj odlučno protivi rađanju neestablišmenta? Čini mi se da je u ovoj opoziciji najdalje otišla zagrebačka gradska skupština, koja je zabranila upotrebu ustaških simbola u prostorijama kojima upravlja grad Zagreb. Zbog toga je gradonačelnik Tomislav Tomašević izložen žestokim kritikama ne samo ultradesnice, već i nekih HDZ-ovih zvaničnika i ministara.

Klauški: Tomašević se ranije našao na talasu kritika zbog Tompsonovog koncerta jer je praktično Tompsonu i desničarima dao ključeve Zagreba ovog leta. Zagreb je zbog Tompsonovog koncerta praktično mesec dana bio u vanrednom stanju. Frustracija i negodovanje Zagrepčana zbog divljanja Tompsona i njegovih obožavalaca bili su ogromni. Tomašević i njegova stranka Mozmove bili su primorani da donesu takvu odluku jer su do sada uglavnom izbegavali ideološke teme. Odbili su da vrate ime maršala Tita na glavni zagrebački trg jer nisu želeli da provociraju i izazivaju desnicu, pa im je desnica ničim izazvana i ničim izazvana došla na vrata.

I sada, uglavnom iz samoodbrane, preimenuju neke ustaške ulice i donose odluku o zabrani ustaških simbola na javnim prostorima u vlasništvu grada Zagreba. Time se Tomašević delimično iskupio za Tompsonov koncert na hipodromu, a delimično se stavio na čelo nekog pokreta otpora, šta god to bilo. Mislim da su mediji, novinari i mali deo intelektualaca najistaknutiji kritičari onoga što se sada dešava. Dobar deo opozicije, uključujući i levicu, se sakrio; svi u SDP-u su se sakrili. Niko se ne oglasi osim Dalije Orešković i Ivane Marković, koje se usuđuju da malo glasnije progovore protiv ovoga. Kao da su svi u nekoj vrsti šoka i straha od onoga što se dešava.

Markovina: Zapravo nema otpora. Reaguju medijski autori, intelektualci, nekoliko mejnstrim medija i pojedinci iz političkih partija, čak više iz SDP-a nego iz Možema, što je iznenađujuće, i antifašističkih organizacija. Ali pravi otpor dolazi odozdo. Postoji strašan pritisak veoma revoltiranih i frustriranih ljudi koji apsolutno ne žele da žive u proustaškoj državi. Taj pritisak zahteva od SDP-a i Možema da oblikuju svoje političke akcije u skladu sa ovim političkim trenutkom. Za sada imamo neke izjave i javne izjave, pitanje u Saboru, i ovaj gest Tomaševića, koji je u suštini polovičan jer je dozvolio Tompsonov koncert 27. decembra i neće ga otkazati, ali nema realnog akcionog plana političkih partija, pre svega SDP-a i Možema, kako se tome suprotstaviti.

Zamka

Karabeg: Zanimljivo je da nema većih okupljanja građana koji se protive rehabilitaciji ustaštva u Hrvatskoj. U Nemačkoj, na primer, nakon mitinga i provokacija ultradesničarske Alternative, desetine hiljada građana izlaze na ulice da protestuju, ali u Hrvatskoj toga nema.

Klauški: Govorio sam da bismo tokom Tompsonovog koncerta u Zagrebu mogli ili da gradska vlast održi paralelni koncert na jednom od gradskih trgova, da pozove normalne bendove i ljude da se tamo okupe kako bi se oduprli onome što se dešava na hipodromu. Naravno, niko u Zagrebu se nije usudio da to uradi, iako ne vidim zašto bi to bilo tako teško. Mislim da su ljudi očekivali takav poziv kako bi druga Hrvatska pokazala svoje lice, a ne da se zatvori u svoja četiri zida i plaši šta će se desiti tokom i posle Tompsonovog koncerta. Prvi razlog zašto nije bilo građanskih protesta je taj što građanska levica nije verovala da su temeljne vrednosti ugrožene u toj meri. Kao da su se uspavali u neku vrstu samozadovoljstva ili su jednostavno mislili da će to proći. Drugi razlog je taj što niko sa političke i javne scene nema ovlašćenja da poziva građane na kontrademonstracije ili barem mirno okupljanje gde bi se videlo koliko ih ima, ako druga strana nije brojnija.

I treći razlog je taj što su se ljudi plašili da će to biti proglašeno antihrvatskim skupom jer desnica prodaje ustaštvo i klerikalni nacionalizam pod okriljem najvećeg i najčistijeg hrvatstva. A svi koji se tome protive nisu dobri Hrvati, odnosno, antihrvati su. To je zamka na koju niko od levičarskih aktera ne može da nađe ubedljiv odgovor. Dakle, normalna, levičarska, liberalna, građanska Hrvatska je zaglavljena nogama u blatu, ne zna kako da se pomeri, uplašena je brojem onih koji dolaze na Tompsonove koncerte i ucenjena je činjenicom da će biti optuženi da nisu dobri Hrvati. Plaše se da izraze svoj stav.

Markovina: Liberalna levica je u defanzivi od 1990. godine. Kao da nisu svesni da iza njih stoji ozbiljan deo građana. Dolazite na vlast u glavnom gradu dva puta sa ogromnom silom i ponašate se kao da ste neka neželjena manjina, da treba da opravdate svoje političke stavove i dokažete da ste dobar Hrvat. To je neka vrsta psihologije iz koje je veoma teško izaći jer se očigledno ne radi o ličnom karakteru ovog ili onog vođe. Ko god sa levice dođe na vlast u Hrvatskoj na državnom ili gradskom nivou – bio to Račan, Milanović ili Tomašević – plaši se desnice. U svih ovih trideset godina nisu organizovali nijedan masovni ulični protest sa levičarske pozicije.