Foto: FoNet/Senad ŽupljaninU subotu, 12. aprila, održana su dva istorijski značajna skupa za Srbiju, jedan u Beogradu, drugi u Novom Pazaru. Na drugom, koji je okupio domaćine i hiljade onih koji su o svom trošku, biciklima i peške, stigli na čaršiju na obalama Raške i Jošanice, građani su doživeli neviđenu katarzu pomirenja zavađenih sa drugima. Tihi zagrljaji i suze Bošnjaka i Srba nadjačali su deceniju nacionalističke lobotomije, a Srbija je prvi put posle mnogo godina sramnih podela opozvala građansku državu.
Za to vreme, u Beogradu, udaljenom nepunih 300 kilometara, počelo je konstituisanje države u državi, kojoj je strano sve što se videlo, čulo i osetilo ne samo u Novom Pazaru, već svuda u Srbiji kroz koju su proteklih meseci prolazili studenti i slobodni građani.
Na mitingu u prestonici promovisan je „Pokret za narod i državu“, čiji je naziv do prošle subote izazivao nedoumice u racionalnoj pameti, pre svega kod onih koji su pretpostavljali da ovde vekovima postoje i narod i država?! Ali ne brinite, odgovor je stigao brzo, piše za Index novinar Momčilo Đurđić.
Konstituisanje Ćacilenda
Bili smo svedoci konstituisanja novog naroda po imenu ĆACI, kao i njihove države Ćacilend, hermetičke zajednice neobične po tome što je njen osnivač sa skupa sebi postavljao oštre političke zahteve.
Narod Ćacija, za razliku od drugih, svoja naselja, koja se munjevitom brzinom šire, ne grade pored reka i u plodnim dolinama, već između sabora i prvosvešteničkog dvora. Ćacilend je realnost-teokratija koja se sa svih strana graniči sa Republikom Srbijom.
Samo nekoliko dana posle subotnjeg osnivačkog sastanka, dobili su svoju vladu na čelu sa izvesnim Đurom Macutom, koji gledano sa druge strane traktora i iz susedne Republike Srbije neverovatno podseća na gospodina Bernsa, zlog junaka Simpsonovih.
Ćacilend nije „tikva bez semena” na ovim prostorima, on je svoju inspiraciju tražio i našao u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja iz 19. veka, pre tačno 160 godina. Čika Jova je tada otpevao i ovekovečio Obrenovićevo „Kraljevstvo Jutututu“ kao, ispostavilo se, istorijski oslonac i uzor današnjem Ćacilendu.
Napisao je dve pesme, svečanu i narodnu. Svečanu, koja je stekla status himne, nazvao je „Jututunska juhahaha“, dok je njenu narodnu verziju namenio za svakodnevnu upotrebu: „U kraljevstvu Jutututu, trinaesti kralj Balakaha obećao je svom narodu da će im dati juhahaha (ustav). juhuhuhu (porezi)…“
Što je, prevedeno na svakodnevni, narodni jezik, trebalo da znači:
„…Ovaj narod dobro zna da je stvoren samo za Kneza,
da Mu daju danak i hvalu, da Mu se udvaraju i ponizno mu prinesu tamjan…
Zbog Njega sva stvorenja žive, zbog Njega sunce greje sa neba,
i taj narod, i ta naša država, to podržava – ako Knezu treba…
Oduzmi naše želje i naše glasove, uzmi našu prokletu mudrost,
da se ne meša u Njegovu nameru, da ne ometa Njegovu mudrost…“
Paralelni svetovi
Iz pouzdanih izvora saznajemo da će na Vidovdan, 28. juna, biti donet Ćacilendski ustav, koji bi u članu 1 „ĆAK“ definisao kao jedinicu mere, referentnu tačku za sve vrednosti srpskog sveta. Spekuliše se da bi isključivo pravo tumačenja jedinice mere, kao principa, pripadalo jednom i jedinom.
Između „paralelnih svetova“, kako ih je pre nekoliko meseci nazvao patrijarh Porfirije opisujući podele u Srbiji, danas se jasno mogu potvrditi suštinske razlike u tumačenju tradicionalnih narodnih izreka.
Kada premijeri, ministri i medijske ličnosti iz Ćacilenda pribegnu novogovoru u ovoj osetljivoj oblasti identiteta, jasno je da je đavo odneo šalu. Tu su narodne izreke dobile i druge dimenzije i značenja u skladu sa osnovnim principima polupismenosti i poluusmenosti ćačkog predanja.
Dok se u Ćacilandu kaže „Ko se lača mati od mača će poginuti… mmm, tačno…“, u susednoj Republici Srbiji se pozivaju na „Jevanđelje po Mateju“: „Ko se mača lati, od mača će poginuti“.
U Ćacilendu se citira čarobnica Ana Brnabić, dok s druge strane granice građani citiraju Isusa Hrista.
Mangupi iz susedne Republike Srbije skovali su preteću sprdnju: „Ko te lača mati, od lača će na….ti“.
Druga izreka na kojoj se zasnivaju vrednosti ćaci kulture je: „Piši kao što je napiano, čitaj kako govoriš“, dok je u susednoj Srbiji „Piši kao št govoriš, čitaj kako je napisano“. Dok se oko ove druge lome koplja oko autorstva – da li je u pitanju Johan Kristof Adelung ili Vuk Karadžić – oko prvog nema dileme. Autor je jedna od sivih eminencija Ćacilenda, persona koja se krije iza lozinke Belovulin u dosijeima o saradnji ruske tajne službe.
Treći temeljni princip autorizovao je medijski apostol Ćacilende DJ Vučko: „Ne možemo biti slepi kod očiju i ćoravi kod ušiju… ha… Mislim, ćoravi kod očiju i gluvi kod ušiju“.
Čini se da je tajna moć izgovaranja duplog lapsusa direktna karta do Ćacilenda, jer do tamo ne treba pasoš, dovoljna je ulaznica. Na ovaj princip, u obe verzije, pozivao se i Aca Srbin kada je pretećim tonom stavio tačku na priču o zvučnom topu, što je na „majke mi“ potvrdio i ruski FSB.
Vaskoliki Ćacilend je sa oduševljenjem prihvatio da bude ćorav kod očiju i slep kod ušiju, odbacujući sa prezirom insinuacije da su videli i čuli ono što su videli i čuli izdajnici i autošovinisti iz susedne Republike Srbije. Inače, u komšijskoj, najamničkoj tvorevini se kaže: „Ne budi slep kod očiju, ni gluv kod ušiju“.
Jedna nova Srbija
I dok su Ćaci svoju tvorevinu u prestonici uspostavljali kao neku vrstu socijalne šizofrenije i licemerja, u Novom Pazaru se rađala nova Srbija. Iskra njegove konstitutivnosti sadržana je u rečenici koju je jedan student Bošnjak, idući na veliko okupljanje u Kragujevcu, nekoliko nedelja ranije rekao u televizijsku kameru:
„Veoma sam srećan i uzbuđen dok hodam ka Kragujevcu. Prvi put u životu osećam da zaista pripadam ovoj zemlji.“
Nema slobodne i normalne države bez tog „maltera“, bez te emocije koja „drži sela i gradove“.
Možda nije slučajno što se preko brda, desetak kilometara od česme na Gazi Isa-begovom trgu, oko koje su se okupile hiljade građana, nalazi Ras, prva prestonica ove iste zemlje iz doba Nemanjića.
Kao da je vreme za novi početak.
Iz Novog Pazara smo otišli sa knedlom u grlu, potreseni i presrećni, okupani i pročišćeni energijom ljubavi i dobrodošlice. Slika nasmejanih Novopazarki prekrivenih hidžabom, sa zviždaljkama, nacionalnim zastavama i značkama na kojima piše „Pumpaj!“ ostaće zauvek.
*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
