Od zapadnog favorita do istočnog autokrate: Dnevni avaz o političkoj karijeri Milorada Dodika

Odluka je donesena jednoglasno od svih članova CIK-a.

Do oduzimanja mandata je došlo nakon pravosnažne presude za nepoštovanje odluka visokog predstavnika, a Dodik je osuđen na godinu zatvorske kazne (koja se može zameniti za novčanu) i šest godina zabrane političkog delovanja.

Rani život i obrazovanje

Milorad Dodik rođen je 12. marta 1959. godine u Banjaluci, a odrastao je u Laktašima. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu 1981., što će kasnije često isticati kao argument svog političkog poznavanja „državnog sistema“, iako je veći deo njegove karijere obeležen upravo sistematskim napadima na taj isti sistem.

U mladosti je bio aktivan u omladinskim strukturama Saveza komunista, ali kao i mnogi iz te generacije, po raspadu Jugoslavije bez mnogo griže savesti prelazi u višepartijski ambijent i nacionalno obojeni politički diskurs.

Politički početak: Umjerenjak iz Laktaša

Dodik se politički aktivira početkom 1990-ih kroz Savez reformskih snaga Ante Markovića, da bi 1996. osnovao Stranku nezavisnih socijaldemokrata, kasnije SNSD, s ambicijom da predstavlja modernu, umerenu opciju nasuprot tada dominantnom SDS-u.

Za vreme rata, bio je poslanik u Narodnoj skupštini RS, ali nije bio deo ratne vlasti – što mu je posle rata omogućilo da se pozicionira kao “čist” političar bez ratnih repova. I upravo tom “čistom” slikom i podrškom Zapada – koji je vapio za “svojim čovekom” u RS – Dodik pravi prvi veliki proboj.

Premijerski mandat uz blagoslov Zapada (1998–2001.)

U januaru 1998. godine, uz eksplicitnu podršku visokog predstavnika Karlosa Vestendorpa (Carlosa Westendorpa) i SAD-a, Dodik je imenovan za predsednika Vlade Republike Srpske, i to sa samo dva poslanika u entitetskom parlamentu.

Zapad ga tada vidi kao reformistu, demokratu i čoveka koji može izvesti RS iz izolacije. U tom mandatu pokušava da sprovede ekonomske reforme, privatizaciju i saradnju sa međunarodnim institucijama. Međutim, otpor unutar nacionalističkih struktura, ali i nedostatak institucionalne kontrole, onemogućavaju značajnije promene.

Ovaj period je zanimljiv jer predstavlja jedini trenutak u Dodikovoj karijeri kada je figurirao kao prozapadni političar. Ironija je da će isti oni koji su ga tada doveli na vlast, kasnije biti njegovi glavni neprijatelji.

Povratak na vlast i prerastanje u političkog hegemona (2006–2010)

Nakon nekoliko godina u opoziciji i spajanja sa Demokratskom socijalističkom partijom (DSP) 2001, SNSD postaje najjača stranka u RS. Dodik se 2006. godine ponovo vraća na poziciju premijera Republike Srpske – ali ovaj put ne kao reformista, već kao populista s jasnim nacionalnim agendama.

U ovom periodu počinje njegov zaokret ka:

– jačanju entitetskih institucija na štetu državnih,

– otvorenim kritikama međunarodne zajednice i OHR-a,

– sve češćim pretnjama referendumima o statusu RS.

Ovo je početak Dodikove transformacije iz „daška svežeg vazduha“ kako mu je tepala bivša američka državna sekretarka Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) u glavnog remetilačkog faktora bosanskohercegovačke politike, piše Dnevni avaz.

Predsjednik Republike Srpske (2010–2018)

Dodik je izabran za predsednika RS 2010. godine, a tu funkciju obavljao je dva uzastopna mandata. Ovo je period potpune institucionalne i medijske kontrole. SNSD preuzima ključne poluge vlasti – javna preduzeća, RTRS, policiju, prosvjetu i zdravstvo. RS tada funkcioniše kao poluautonomna država sa jednom partijom i jednim vođom.

U ovom periodu:

– Pojačava se politička retorika protiv Sarajeva, uz redovne najave referenduma – o Sudu i Tužilaštvu BiH, o NATO integracijama, pa i o samostalnosti RS.

– Ojačava veze s Rusijom, pre svega kroz direktne odnose sa Vladimirom Putinom.

– Centralizuje vlast, marginalizuje opoziciju i kroz kontrolu nad institucijama guši svaku disonantnu reč.

Član Predsedništva BiH (2018–2022)

Na izborima 2018. godine, Dodik je izabran za srpskog člana Predsedništva BiH, što mu daje priliku da sa državnog nivoa nastavi politiku destrukcije države.

Ovaj mandat obeležile su:

– Odbijanje prisustvovanja sednicama, pogotovo kada se ne koristi entitetska zastava.

– Osporavanje rada institucija BiH, naročito Suda i Tužilaštva.

– Zaoštravanje odnosa s OHR-om i međunarodnom zajednicom, uz retoriku o ukidanju „nametnutih zakona“.

– Otvorena podrška Rusiji, posebno tokom agresije na Ukrajinu, gde je jedini u BiH odbio da osudi invaziju.

– Povratak na čelo Republike Srpske (2022–danas)

Na izborima 2022. Dodik se vraća na poziciju predsednika Republike Srpske, uprkos optužbama za izbornu krađu i neregularnosti. Mandat mu je obeležen:

– usvajanjem zakona kojima se odbacuju odluke Ustavnog suda BiH i visokog predstavnika,

– pravosudnim procesom protiv njega zbog nepoštovanja OHR-a,

– sve žešćim separatističkim narativom – otvoreno govori o „mirnom razlazu“ i „povratku izvornog Dejtona“.

Politička strategija i dugovečnost

Dodik je politički preživeo sve što bi druge eliminisalo: optužbe za korupciju, crne liste SAD-a i Britanije, otvorene sukobe sa međunarodnim zvaničnicima, medijske skandale, pa čak i otvoreno koketiranje s Putinom u vreme sankcija.

Tajna njegove dugovečnosti leži u:

– apsolutnoj kontroli javnog sektora u RS, koji je pretvoren u stranački plen,

– veštoj kombinaciji populizma, nacionalizma i ekonomskog paternalizma,

– retorici žrtve: “mi Srbi u BiH smo stalno ugroženi”,

– odsustvu ozbiljne alternative: opozicija u RS se ili kompromituje sama ili je marginalizovana.

Najvažnije funkcije koje je obavljao

Period Funkcija

1991–1997 Poslanik u Narodnoj skupštini RS

1998–2001 Predsednik Vlade RS

2006–2010 Predsednik Vlade RS

2010–2018 Predsednik Republike Srpske

2018–2022 Srpski član Predsedništva BiH

2022–danas Predsednik Republike Srpske

2001–danas Predsednik SNSD-a

Od zapadnog favorita do istočnog autokrate

Politička biografija Milorada Dodika ilustracija je tragične tranzicije bosanskohercegovačke politike: čovek koji je trebao doneti demokratiju i reforme, postao je simbol autoritarizma, etnonacionalizma i institucionalne obstrukcije. Njegova karijera je ujedno priča o tome kako sistem bez mehanizama odgovornosti proizvodi političke vođe koji traju predugo – na štetu svih osim njih samih.