Čeka li Dodika azil u Moskvi ili Budimpešti?

Sagovornici su bili Neven Anđelić, profesor na Regent’s univerzitetu u Londonu, i Vedran Džihić, predavač na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beču.

Bilo je reči o tome šta za Dodika znači to što se Putin i Orban ponašaju prema njemu kao da je on i dalje predsednik Republike Srpske iako mu je mandat prestao sudskom presudom? Zbog čega je Dodik bio važan Putinu, a zbog čega Orbanu i da li su ruski predsednik i mađarski premijer i danas suštinski zainteresovani za njega? Zbog čega je Orban finansijski pomagao Republiku Srpsku dok je Dodik bio na vlasti, a Putin mu i pored čestih susreta nikada nije ponudio finansijsku pomoć.

Razgovaralo se i o tome šta stoji iza pretnje ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova da će njegova zemlja, kada u oktobru preuzme predsedavanje Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, zakazati sednicu o Bosni i Hercegovini da bi se preispitala implementacija Dejtonskog sporazuma.

Da li će Rusija uložiti veto na produženje mandata EUFOR-a, vojne misije Evropske unije u Bosni i Hercegovini, kao i o tome da li je azil u Moskvi ili Budimpešti najviše što Putin i Orban mogu da učine za Dodika?

„Utešna nagrada“

Omer Karabeg: Nakon što je Miloradu Dodiku oduzet mandat predsednika Republike Srpske jer je osuđen na godinu dana zatvora i šest godina zabrane vršenja javnih funkcija, za Rusiju i Mađarsku on je i dalje legitimni predsednik Republike Srpske. Tako se i ruski predsednik Vladimir Putin i mađarski premijer Viktor Orban ponašaju prema njemu. Primaju ga u Moskvi i u Budimpešti. Šta to za Dodika znači?

Neven Anđelić: Nazvao bih to utešnom nagradom. Dodik traži podršku Rusije i Mađarske i oni ga primaju i ugoste, ali to nije prevelika ljubav. Ne verujem da će se ti bliski odnosi nastaviti kada bude izabran novi predsednik Republike Srpske. Tada će interesi Rusije i Mađarske biti važniji od podrške partneru koji je izgubio vlast.

Vedran Džihić: Mislim da je Putinova i Orbanova podrška Dodiku bila izuzetno važna do pre nekoliko sedmica dok još nije doneo odluku kako da se postavi prema presudi Suda Bosne i Hercegovine.

Međutim, nakon što je otkupio jednogodišnju kaznu zatvora i time priznao presudu što je ranije odbijao, i nakon što je njegova partija odlučila da sa novim kandidatom učestvuje na novembarskim izborima za predsednika Republike Srpske, situacija se promenila. Dodik je praktično izgubio pravnu i političku bitku.

Kada se nakon izbora pojavi novi čovek na vrhu Republike Srpske, koji neće biti Milorad Dodik, sasvim je jasno da će Budimpešta i Moskva, pa i Beograd, koji je treći deo trougla koji je do sada podržavao Milorada Dodika, prilagoditi svoju politiku novoj situaciji i uspostaviti odnos sa novim predsednikom Republike Srpske – ma ko to bio.

Dodik će, istina, ostati predsednik SNSD-a i pokušaće da zaštiti svoju poslovnu imperiju koju je izgradio zajedno sa bliskim saradnicima. Pitanje je koliko će mu to poći za rukom i koliko će to biti u interesu Budimpešte, Moskve i Beograda. Što se tiče Beograda, već ima znakova da više ne želi da ulaže u Dodika – tako da mi se čini da ovaj naš maratonac iz Republike Srpske trči poslednji krug.

Mali ruski pijun

Omer Karabeg: Zašto je Rusija toliko bila zainteresovana za Dodika? Putin se s njim više puta sastao nego sa bilo kojim liderom postsovjetskih država?

Neven Anđelić: Verovatno postoje lične afiniteti. Ali mnogo važnije od toga su interesi Rusije.

Ona je bila prisutna u Bosni i Hercegovini pre svega kroz akcije i politiku predsednika Republike Srpske. Čestim susretima Putina sa Dodikom, Rusija je slala poruke da može da ugrozi interese Zapada u Bosni i Hercegovini i destabilizuje tu državu.

Rusija želi da pokaže da se vratila na pozicije na kojima je bio Sovjetski Savez i da može da kontroliše regione i teritorije za koje je zainteresovana.

Negde to pokušavaju nasilnim putem, a tamo gde ne mogu – kao u slučaju Bosne i Hercegovine – žele da to postignu razvojem bilateralnih odnosa sa Republikom Srpskom, koju tretiraju kao državu, a njenog lidera kao ravnopravnog državnika koga svaki čas zovu da poseti Rusiju.

Vedran Džihić: Pitanje je da li je Rusija zaista toliko zainteresovana za Milorada Dodika. Tačno je da je Dodik poslednjih godina često bio u Rusiji, da je političar koji se od početka ruske agresije na Ukrajinu najviše puta susreo sa Putinom, ali značaj Republike Srpske i Bosne i Hercegovine za rusku spoljnu politiku nije toliki kako se često predstavlja.

Za Putina je Dodik važan jedino kao jeftini remetilački faktor u Bosni i Hercegovini koji treba da zapadne resurse veže za taj deo Evrope. Ruska strategija hibridnog ratovanja sprovodi se, pored ostalog, i kroz instrumentalizaciju političara poput Dodika.

U tom kontekstu, Dodik je bio jedan od malih, možda i malo većih, ali ne prevelikih pijuna na šahovskoj tabli Vladimira Putina.

Sličnost karaktera

Omer Karabeg: Zašto je Dodik toliko važan Orbanu, pa ga svaki čas prima u Budimpešti? Nedavno je opet bio u Budimpešti.

Neven Anđelić: Mislim da je jedan element sličnost karaktera.

Obojica potiču iz malih sredina, iz sela u kojima su nakon .što su došli na vlast, formirali su sportske klubove. Orban je formirao fudbalski klub koji se takmiči za titulu prvaka Mađarske, a Dodik košarkaški, koji se takmiči za titulu prvaka Bosne i Hercegovine. Obojica, dakle, svoju političku moć iskazuju i na sportskim terenima.

Drugi element je položaj Orbanove Mađarske u liberalnom okruženju Evropske unije i NATO zajednice, koja svojom ideologijom odudara od skoro svih ostalih članica tih zajednica.

Orban je autokratski, nacionalistički lider koji budućnost Mađarske vidi u neliberalnoj demokratiji. Traži savezništvo sa drugim nedemokratskim liderima, a jedan od takvih je upravo Milorad Dodik.

Vedran Džihić: Postoji definitivna ideološka i politička bliskost između Orbana i Dodika, a ona se, kako je kolega Anđelić rekao, ogleda u konceptu neliberalne demokratije. Zajednički su im kritika liberalnog poretka, naglašavanje zaštite nacionalnog identiteta i nacionalističko-šovinistički diskurs.

Dodik i Orban: Političko-sportski savez

Dodik stalno trči u Budimpeštu i zbog toga što Mađarska, kao članica Evropske unije, svojim vetom sprečava sankcije protiv njega koje su više puta razmatrane. Postoje i ekonomske veze.

Mađarska investira u energetiku i infrastrukturu u Republici Srpskoj. Orban je pritekao u pomoć kada su se nemački donatori, zbog politike Milorada Dodika, povukli iz Republike Srpske. Deo mađarskog novca završio je i u koruptivnim i klijentelističkim krugovima oko Milorada Dodika.

Ne smemo zaboraviti da svaki autoritarni lider, kao što je Milorad Dodik, mora da hrani one oko sebe koji ga drže na vlasti. Zato je delimično korišćen i mađarski novac.

Zašto Rusija ne daje novac?

Omer Karabeg: Kako gledate na činjenicu da Rusija uopšte ne daje nikakve pare Republici Srpskoj, iako je ona u izuzetno teškoj ekonomskoj situaciji? Recimo, stotinak miliona evra, koji za Rusiju nisu ništa, itekako bi pomoglo Dodiku da ojača svoj položaj u Republici Srpskoj, ali Rusija mu ne daje novac.

Neven Anđelić: U odnosima sa Republikom Srpskom, Rusija igra na kartu navodnog vekovnog srpsko-ruskog prijateljstva koje se zasniva na mitologiji. Jer, istorijski gledano, političke, ekonomske i vojne intervencije Rusije na Balkanu nisu uvek bile u korist Srba.

Rusija se uvek rukovodila sopstvenim interesima, ne vodeći računa o interesima Srba. Danas je ruski prioritet rat u Ukrajini i cela država je stavljena u pogon za finansiranje tog projekta.

Ucenjivanje vetom

Omer Karabeg: U oktobru ove godine Rusija preuzima predsedavanje Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ministar inostranih poslova Rusije, Sergej Lavrov, nedavno je rekao da će Rusija 31. oktobra, kao predsedavajuća, zakazati sednicu Saveta bezbednosti o Bosni i Hercegovini i da će tom prilikom postaviti neugodna pitanja. Vašingtonski Institut za proučavanje rata shvatio je ovu pretnju vrlo ozbiljno, posebno Lavrovljevu najavu da će preispitati implementaciju Dejtonskog sporazuma jer su, kako on kaže, ugrožena prava srpskog naroda. Taj institut u tome vidi pokušaj destabilizacije Bosne i Hercegovine. Delite li to mišljenje?

Vedran Džihić: Neće to biti prvi put da Rusija koristi binu u Ujedinjenim nacijama, odnosno Savet bezbednosti, da potegne pitanje Bosne i Hercegovine.

To se dešava svaki put kada na dnevni red dolazi izveštaj o Bosni i Hercegovini i kada se odlučuje o produženju mandata evropske vojne misije EUFOR-Althea u Bosni i Hercegovini.

S obzirom na to da Rusija, kao članica Saveta bezbednosti, ima pravo veta, to je značajna poluga njenog uticaja i ona će i ovog puta pokušati da je iskoristi. Pitanje je, međutim, da li će staviti veto ili će, u zamenu za odustajanje od veta, tražiti neke ustupke – kao što je radila poslednjih godina.

Prošle godine je, recimo, odustala od veta nakon što je Zapad prihvatio njen zahtev da se Kristijan Šmit zvanično ne pojavljuje u dokumentima Saveta bezbednosti. Verovatno će sličnih igara biti i na oktobarskoj sednici, ali to neće biti tako dramatično kako bi Milorad Dodik priželjkivao.

Uzaludna nada

Omer Karabeg: U zaključku, mogu li li Putin i Orban pomoći Dodiku ili se on samo zavarava?

Neven Anđelić: Mislim da mu ne mogu pomoći u onoj mjeri u kojoj se on nada. I Putin i Orban su preokupirani sopstvenim problemima.

Rusiji ima rat u susjedstvu, a i problem kako održati mir u kući. Nikome nije poznata tačna situacija u Rusiji, njena ekonomije je pod velikim sankcijama, na osnovu šturih vijesti, koje dolaze iz Rusije, nagađa se da je inflacija u porastu, da ima nestašica što može da izazove nezadovoljstvo stanovništva.

U Mađarskoj se Orbanova vlada održavala na vlasti djelimično zbog niske cijene energenata.Ta niska cijena nije više održiva zbog zapadnih sankcija Rusiji. Pred Orbanom su i parlamentarni izbori gdje njegova pozicija nije više tako čvrsta kao prije nekoliko godina. Zbog svega toga za Putina i Orbana odnos prema Dodiku sada je sporedno pitanje.

Vedran Džihić: Mislim da mu ne mogu pomoći i da on za njih više uopšte nije važan. Dodik, Vučić i neki drugi lideri u regionu misle da su mnogo veći i važniji nego što zaista jesu.

Rusija ima mogućnost da na Zapadnom Balkanu i u Bosni i Hercegovini, putem hibridnog rata i širenjem dezinformacija, proizvede neku vrstu veštačke krize, ali nema direktnu mogućnost da ugrozi stabilnost Bosne i Hercegovine, imajući u vidu da teritorijalno nije povezana sa Republikom Srpskom i da se NATO nalazi u okruženju.

Neven Anđelić: Rusija će u Savetu bezbednosti verovatno započeti igru koja će se na kraju završiti kompromisom. Izazove se verbalna konfrontacija na sceni Saveta bezbednosti, a potom se postigne kompromis koji odražava ravnotežu snaga.

Međutim, ta ravnoteža je više pomerena ka Zapadu, s obzirom na evropske vojne jedinice unutar Bosne i Hercegovine i raspored NATO snaga na Zapadnom Balkanu.

Što se tiče veta Rusije, on ima svoju cenu i Rusija će nastojati da što više dobije za odustajanje od veta. U tome je poenta debate o Bosni i Hercegovini u Savetu bezbednosti koju je Rusija najavila. To bi bio logičan sled razumnog vođenja spoljne politike. Ali kada nacionalizam diktira domaću i spoljnu politiku neke zemlje, onda odluke ponekad mogu biti iracionalne.

Vedran Džihić: Ne očekujem da će Rusija staviti veto. Glavni razlog je to što bi Zapad, u slučaju povlačenja EUFOR-a, rasporedio u Bosni i Hercegovini NATO trupe. Sasvim je jasno da NATO, pogotovo u trenutku kada imamo pretnje dronovima iznad zemalja Evropske unije, nije spreman da dozvoli da se remeti bezbednost u Evropi. A u priču o bezbednosti Evrope definitivno spadaju i Zapadni Balkan i Bosna i Hercegovina.

S druge strane, ako bi se povukao EUFOR i došle NATO trupe, Rusija bi se našla u nepovoljnijoj situaciji nego sada. Jer ako ne bi stavila veto na produženje mandata EUFOR-a, mogla bi iza kulisa da dobije neki ustupak Zapada i imala bi mogućnost da vetom ucjenjuje i narednih godina.

Međutim, ako sada uloži veto, gubi mogućnost ucenjivanja, a u Bosni i Hercegovini dobija kao suparnika NATO, koji je nadmoćniji od Rusije. Tako da je velika verovatnoća da veta Rusije – neće biti.

Oni su lideri malih zemalja na evropskoj mapi koje nisu od onog strateškog značaja kakav je imao Zapadni Balkan devedesetih godina. Oni nisu nezamenjivi, a posebno Dodik, koji iz dana u dan gubi poluge političke i ekonomske moći u Republici Srpskoj. Naravno, i kada ne bude Dodika, Rusija i Mađarska neće odustati od svog generalnog pristupa Bosni i Hercegovini i Zapadnom Balkanu.

Rusija će i dalje želeti da destabilizuje Bosnu i Hercegovinu i region, a Mađarska da Republiku Srpsku uključi u svoju autoritarnu mrežu u okviru Evrope i da ostvari neke konkretne ekonomske interese u Republici Srpskoj.

Oni će to pokušavati da ostvare i bez Dodika – sa nekim novim ljudima. Tako da mislim da se Dodik uzalud nada da mu Putin i Orban mogu pomoći. Najviše što mogu da urade za njega jeste da mu Orban obezbedi azil u Budimpešti, kao što je to uradio za bivšeg premijera Severne Makedonije Nikolu Gruevskog, ili da se nađe u Moskvi sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom, kome tamo baš ne cvetaju ruže.

Omer Karabeg: A da li će odlazak Dodika sa vlasti oslabiti ruski uticaj u Republici Srpskoj i time delimično relaksirati situaciju u Bosni i Hercegovini?

Vedran Džihić: Zavisi od rezultata novembarskih izbora za predsednika Republike Srpske.

Ako Siniša Karan, kandidat SNSD-a, odnese pobedu, nećemo videti zaokret u odnosu prema Rusiji. I dalje će biti dominantna ideološka matrica o srpsko-ruskom istorijskom prijateljstvu i kulturološkoj i nacionalnoj bliskosti sa Rusima, koju deli i velika većina javnog mnjenja u Republici Srpskoj.

Ako bi se desilo da pobedi Branko Blanuša, kandidat opozicije, očekivao bih i dalje održavanje prijateljskih odnosa, ali i mnogo veći pragmatizam u odnosima sa Rusijom. Neće doći do nekih dramatičnih promena, ali neće biti ni velike ljubavi koja se do sada ogledala u čestim Dodikovim posetama Rusiji.

Neven Anđelić: Ne verujem da će se nakon novembarskih izbora za predsednika Republike Srpske nešto promeniti, ali u oktobru naredne godine dolaze parlamentarni izbori u Bosni i Hercegovini, nakon kojih će biti formirana nova vlast i u Republici Srpskoj i u Bosni i Hercegovini.

Tada će nam biti jasno kakvo će biti delovanje i uticaj spoljnih aktera – naravno i Rusije. Do tada će, pretpostavljam, biti status kvo.